Почетна / Друштво / Излази ли држава и из државе?

Излази ли држава и из државе?

Пише ВИКТОР МАТИЋ

Обавеза државе да, ради чланства у ЕУ, медијски простор препусти приватном сектору довела је до сумњивих приватизација и до помора многих кућа. Присталице тврде да се само овако може обезбедити да медији не служе интересима политичара, али и приватници имају интерес да неретко испуњавају жеље моћних политичара. Противници указују да ће се новинари наћи у „милости и немилости“ приватника. Али, зар то и није циљ „слободног тржишта“ по мери ЕУ? Тражили сте, гледајте

Досадашњи ток приватизације медија у Србији апсолутно је обележио Крушевљанин Радоица Милосављевић кога једни из шале, а други из злобе, пореде са медијским магнатом Рупертом Мердоком. Милосављевић је досад купио осам локалних медија за које је, према расположивим подацима, потрошио више од 200.000 евра, док се српска медијска чаршија увелико забавља питањем од којег новца и за чији рачун он купује медије по Србији.

Милосављевић нема никакве везе са медијима, барем што се тиче његовог пословног профила.  Једно време, пре око 30 година, био је председник ФК „Напредак“ из Крушевца, а бављење спортом завршио је пресудом за злоупотребу положаја.

Његово следеће појављивање у јавности трајало је до 2012. године када је био заменик градоначелника Крушевца, као кадар Социјалистичке партије Србије. После тога је, према сопственом признању, напустио политику и посветио се пословним подухватима. Према садашњем портфолију и подацима у медијима, Милосављевић има Фабрику за производњу пластичне амбалаже и Дом здравља. Но, то му вероватно није било довољно за куповину медија зато што је објављено да му је профит од амбалаже током 2013. био мањи од 34.000 евра, а годину раније 6.000 евра. Уз то, пословање Дома здравља није познато јер је избрисан из регистра АПР-а крајем 2014.

[restrictedarea]

ПОРЕКЛО НОВЦА И ИНТЕРЕСА

Зато се јавност радо забавља питањем на који је начин Милосављевић купио чак осам медија од почетка приватизације у Србији 6. августа ове године. Такође, многи сматрају да бизнисмен из Крушевца није могао сам да дође на идеју да купује локалне медије, ионако слабо исплативе, већ да се иза свега крије неки много јачи играч. Као најчешће помињани скривени купац помиње се министар одбране и функционер Српске напредне странке Братислав Гашић, против кога је због сукоба интереса и веза са медијским предузећима која воде чланови његове породице поступак повела и Агенција за борбу против корупције.

Милосављевић је, међутим, демантовао везу са Гашићем. Додуше, признао је да је са мајком министра седео у школској клупи. И да су из истог села. И да је са њим сарађивао док је био у управи Крушевца. Али, све то и није од неког значаја, посебно у средини попут Србије, зар не? Но, поред свега, намеће се питање новца који је Милосављевић уложио. Према доступним подацима, он је у куповину кренуо са „тричавих“ 300.000 евра и за сада је потрошио најмање 200.000. Од око 15 приватизованих медија са државним власништвом, Милосављевић је купио чак осам. У његовим рукама нашли су се радио-телевизије Панчево, Крагујевац, Крушевац, Пирот, Брус, Цариброд из Димитровграда, ТВ Пожега и Центар за информисање Нови Кнежевци (ЦИНК). На пример, РТВ Крагујевац купио је за 85.500 евра, а ЦИНК само за 480 евра.

И то још није све. Милосављевић је откупио документацију и за једну од звезди приватизације, агенцију „Танјуг“, али је од тога одустао јер му је цена од око 700.000 евра била превелика. У другој рунди продаје, међутим, цена медија се преполовљава, тако да није искључено да се он озбиљније умеша и у куповину једне од икона српске медијске сцене.

Све то натерало је удружења новинара да затраже од државе да провери порекло новца којим су купљени медији у Србији. Удружење новинара Србије затражило је од Управе за спречавање прања новца Министарства финансија крајем августа да се провери порекло капитала којим су купљени поједини бивши државни медији. Такође је затражена и провера банковних рачуна купаца, али и са њима повезаних особа. УНС је инсистирао да јавност у Србији има право да зна чијим се новцем купују медији, као и ко су њихови стварни власници и како ће то утицати на уређивачку политику.

Њиховим захтевима придружило се и Независно удружење новинара Србије које је навело да утврђивање порекла новца мора бити свакодневни, а не само ad hoc посао државних органа. Уз све то председник НУНС-а Вукашин Обрадовић рекао је да ће од исхода такве истраге зависити и утисак о целој приватизацији медија, а да се по првим куповинама не наслућује добар исход. Обрадовић је позвао Милосављевића и да појасни масовну куповину медија, уз опаску да би волео да види пословни план који је крушевачког бизнисмена определио да купи слабо исплативе медије у унутрашњости Србије. Милосављевић је са друге стране казао да је сигуран у своју одлуку. „Учинићу те телевизије профитабилним. Знам како то да учиним и зато и купујем медије“, рекао је Милосављевић.

ИНТЕРЕС ПРИВАТНИКА И ИНТЕРЕС ДРЖАВЕ

Требало би рећи и да је приватизација медија у Србији од самог почетка изазивала контроверзе. Противници продаје медија наводили су да ће гласила и новинари бити препуштени на милост и немилост приватника и суровог комерцијалног интереса, док су присталице повлачења државе из медија наводили и да она никако не може да буде  газда због жеље политичара да извештавање подреде својим интересима. Уз то, из централних и јужних делова Србије упозоравали су да је погрешан концепт да постоје само два јавна сервиса – Радио-Телевизија Србије и Радио-Телевизија Војводине. У првобитном нацрту медијских закона постојало је шест регионалних центара који би, по мишљењу многих, верније одсликавали интересе различитих региона у Србији. Међутим, изгледа да је превагнула бојазан да би шест таквих сервиса било превише за Србију чији грађани с нелагодом помишљају да плаћају претплату и за два јавна сервиса. Уз то, наметало се питање којих шест региона би верно одсликавало разноликост и потребе Србије.

Све у свему, Влада Србије је у августу 2014. године донела Закон о јавном информисању којим је предвиђено повлачење државе из власништва 74 медија. Првобитни рок за завршетак приватизације био је крај јула, али се због кашњења накнадно одлучило да медији могу да буду продати до краја октобра. Они који не нађу власнике на аукцијама биће или предати запосленима на управљање или брисани из регистра гласила што означава и крај њиховог постојања. Поред тога, право на акције у медијима имају само они запослени који раније нису примили акције неких од приватизованих државних предузећа, попут НИС-а. Поједини медији угашени су и без права продаје, а свакако најпознатији случај из тог домена је Међународни радио Србија. Потенцијални нови власници медија дужни су да задрже активност у наредних пет година.

Влада Србије верује да су приватизација медија и ново медијско законодавство део обавеза у приступању Европској унији, односно један од услова да се отворе поглавља 23 и 24 која се тичу и медијских слобода. Министар културе и информисања Иван Тасовац био је немилосрдан према онима који су заговарали идеју да држава и даље остане власник медија. „Држава жели и законски је обавезна да се повуче из медија, али ти сами медији неће да се повуку из државе…Мораћу да их разочарам“, рекао је Тасовац.

Представници новинарских удружења одмах су се поделили око сврсисходност продаје. Драгана Чабаркапа из Синдиката новинара Србије наводила је да медији који би требало да буду продати имају око 2.000 запослених и да је извесно да ће већина да остане без посла. „Они који остану на послу биће срећни што могу да раде за 50 евра месечно… Јасно је колико ће они бити мотивисани да бране јавни интерес“, рекла је она уз оцену да ће медији постати лака мета домаћих и страних тајкуна и њихових интереса.

Нино Брајовић из УНС наводио је да приватизација неће значити апокалипсу јер су за запослене који изгубе посао одређене отпремнине, док је држава припремила пројектно финансирање оних медија који опстану на тржишту.

Један такав конкурс већ је спроведен ове године и на њему је подељено око 1,5 милиона евра. На највећем конкурсу додељено је око 120 милиона динара за 161 медијски пројекат.

Али, учинак приватизације је за сада крајње скроман пошто је продато петнаестак медија. За највећу суму продат је Радио Шид за 531.000 евра што је уједно и највеће изненађење приватизације. Његов купац је Коперникус, а висока цена медија објашњава се постојањем кабловског оператера који ради у склопу куће и има око 3.000 претплатника који месечно плаћају око 1.000 динара. Од заштитних знакова приватизације продат је за сада само „Студио Б“ за 530.000 евра и то „Максим медији“ која већ поседује ТДИ, Јат, Каролина и Хит радио. Остали највећи медији у приватизацији, „Дневник“ из Новог Сада и „Танјуг“ мораће да чекају боље време.

Али, ни претходна искуства са продајом државних медија нису баш позитивна. Таква приватизација најпре је покушана 2007. године. Од 56 медија који су тада приватизовани данас ради само један – Радио Србобран. Ако се по јутру дан познаје, ни сада неће бити много више успеха. Најгоре ће, ипак, бити ако као колатерална штета страда јавни интерес. А ово је врло вероватно. Мислите ли ви, на пример, да се прави Руперт Мердок води јавним интересом, а не сопственим, који се неретко преклапа са интересом неког политичара или неке странке? Мислите ли да би наши Руперти Мердоци имали ишта другачији однос према јавном интересу и медијским слободама?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *