Почетна / Свет / Историјски значај Башара Асада

Историјски значај Башара Асада

Пише Зоран Милошевић

Победа Сирије имаће далекосежне последице, а пре свега ће значити престанак рада различитих организација „за смену режима“ у региону, које су финансирале САД и њихови савезници, јер из отпора Сиријаца и лично Башара Асада рађа се „оса супротстављања“, стога ће успех Сирије значити и успех Ирана, Хезболаха и Русије

Ситуација у Сирији мења се свакодневно, али је исход рата предвидив. Наиме, од самог почетка агресије на ову земљу (када је постало јасно ко на којој страни ратује) сви познати експерти за Блиски исток изјаснили су се да ће Дамаск победити, односно да ће победити онај ко стоји иза Башара Асада – Иранци и Руси. А када је Русија забранила рад терористичких група Исламске државе, без обзира на локалне победе агресора у Сирији, Асадов успех постао је још извеснији.

Иначе, да подсетимо, рат у Сирији почео је 15. марта 2011. године демонстрацијама опозиције у Дамаску, односно 18. марта 2011. године у граду Дера, а оне су се претвориле у сукоб са полицијом. Крајем марта 2011. Асад је иступио пред државним парламентом, нагласивши да нереде изазивају стране државе које тим путем желе да обезбеде политичке и економске реформе на штету становника Сирије. Већ 18. маја САД су увеле санкције Сирији, а потом је то учинила и Европска унија. А сада, после четири године крвавих борби, назире се крај рата.

 

ПОРАЗ ЗАПАДА?

Ово мишљење деле и бројни западни аналитичари, па је тако средином августа портал globalresearch.ca објавио чланак Тима Андерсона, угледног професора политичких наука са Универзитета у Сиднеју (Аустралија) о томе да се Сирија приближава стратешкој победи: „Сирија побеђује. Без обзира на садашње крвопролиће и жестоке економске притиске, ова држава се упорно приближава војној и стратешкој победи, која ће довести до великих промена на Блиском истоку. Пораз америчке политике одразиће се и на америчку фантазију, коју је десет година раније изрекао Буш Млађи, да ће Блиски исток преобратити у своју колонију.“

Мустафа Тоса, заменик главног уредника „Франс медија монда“, овакав развој догађаја описује као невероватан и као велику победу Асада. Наиме, Сирија се нашла у војном окружењу, Запад јој је наметнуо жестоке санкције, а тамошњи медији су извештавали у складу с оваквом политиком. Та стратегија Запада је увек побеђивала – до Сирије. Но, Башару Асаду је успело што многима није – да све преокрене у своју корист и ово је многе, посебно у САД и Европској унији, непријатно изненадило. Пре три године француска, британска и многе друге дипломатије јавно су прогнозирале да ће Асад пасти врло брзо. Оптимизам поменутих дипломатија делили су и лидери тзв. сиријске опозиције, који су између себе већ поделили функције и видели се у улогама министара, премијера и председника „Нове Сирије“.

[restrictedarea]

Од тада је прошло четири године, стотине хиљада људи је погинуло, а милиони су се претворили у избеглице. Сирију су напали са свих страна и на невероватне начине, али Башар Асад је остао са народом. Његове успехе Мустафа Тоса објашњава на два начина: прво, САД су се одрекле директног војног напада, како је то било у СР Југославији, Ираку и Либији, јер је Русија јасно ставила до знања да ће бранити Сирију. Асаду је то дало маневарског простора да се даље бори. Други разлог је недопустива грешка арапских држава (пре свега Саудијске Арабије и Катара) проистекла из мржње према овом лидеру. Финансирали су тзв. сиријску опозицију, а суштински, борце Ал Каиде, који су тиме добили признање. Деспотски лидери тзв. сиријске опозиције, уместо да се боре против Асадове армије, започели су међусобну борбу, па  скренули и у криминалне воде и насиље, чиме су губили подршку код становништва. Такође, показало се да тзв. сиријска опозиција не ствара демократски режим, већ теократско друштво на основама Шеријата, што је изазвало отпор код европских лидера који се преобразио и у другачије сагледавање Асада. Наиме, његови противници су Сирију претварали само у базу и пункт одакле планирају нападе у Европи.

Антон Евстратов за портал iran.ru наводи и трећи разлог – пад председника Египта Мухамеда Мурсија. То је био велики поклон Асаду.

 

ПОДРШКА СТАНОВНИШТВА

На унутрашњем плану, главни ослонац сиријском председнику је становништво. Дало је и даје масовну подршку националној армији, што је омогућило какву-такву стабилност. Иако је народ изложен великим економским тешкоћама, искључењима струје, несташицама, нападима терориста, медијским дезинформацијама и другим проблемима, није поклекао духом, него је све војне мере стрпљиво подносио знајући да је у то у заједничку корист. Поред тога, све време рата функционишу образовни систем, медицинске институције, спортска друштва, културне институције…

Велики допринос јединству сиријског народа дала је нехотице и тзв. Сиријска ослободилачка армија, која је чинила масовне злочине над цивилима, што их је још више гурало ка Асадовој влади, у потрази за заштитом. Због тога се ова „армија“ попуњавала углавном из редова плаћеника. Треће, иако борци Исламске државе и тзв. Ослободилачке армије Сирије држе значајан део територије ове земље, посебно налазишта нафте, 90 одсто насељених места је под управом званичне војске.

Победа Сирије имаће далекосежне последице, а пре свега ће значити престанак рада различитих организација „за смену режима“ у региону, које су финансирале САД и њени савезници, јер из отпора Сиријаца и лично Башара Асада рађа се „оса супротстављања“, а успех Сирије значиће и успех Ирана, Хезболаха и Русије. Њена победа значиће и крах пројекта „Новог Блиског истока“ под контролом САД, Израела и Саудијске Арабије, али и појаву првог лидера од 1999. године који се изборио са САД и савезницима, после тешких и мучних судбина Слободана Милошевића, Радована Караџића, Садама Хусеина и Муамера Гадафија.

 

РЕГИОНАЛНА СЛАГАЛИЦА

Главни спонзори тзв. сиријске опозиције, која је носила терет борбе са армијом Сирије, САД и Обамином администрацијом, нашли су се у тешкој ситуацији, јер су схватили да су створили монструма (Исламску државу) много опаснијег од проиранског и проруског председника Башара Асада. Но, Вашингтон не жели да призна пораз и даље понавља мантру да „Асад мора отићи“, иако се снаге тзв. Сиријске ослободилачке армије налазе међу губитницима. Додатни проблем за Америку је и доношење одлуке о томе против кога ратовати, када се савезник, Турска, сада више бори против сиријских Курда него против званичне сиријске армије и Исламске државе, што се манифестује не само колебањима у политици Анкаре него и Вашингтона, којима су Курди савезници.

Иран са своје стране наставља да подржава регионалне савезнике у Сирији, Ираку, Бахреину, Јемену и Палестини, тј. ствара и шири зону утицаја на Блиском истоку. Сирија сада за Иран има стратешки значај, јер би губитак ове државе значио аутоматски и губитак Леванта и стварање, на западној граници Ирана и Ирака (који контролише Техеран) „санитарног кордона“ до Азербејџана и Кувајта. Зато Техеран све чини да на власт у Сирији не дођу ни исламисти ни проамеричке, протурске и просаудијске власти. Тренутно постоји скоро стопостотна сагласност експерата за Блиски исток да ће Иран повећати и финансијску и техничку помоћ Сирији. Осим тога, споразум о иранском нуклеарном програму са Западом умањује значај Турске за Иран. Све до споразума, Техеран није смео себи да дозволи било какву свађу са Турском, јер би му било онемогућено да преко турске територије шверцује робу, коју није могао да увози због санкција.

Москва у потпуности подржава позицију Техерана у вези са питањем Сирије. „Наше државе имају заједничку позицију у вези са питањем сиријске кризе“, изјавио је министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров после сусрета са иранским колегом Мохамедом Џавадом Зарифом. При томе, руска подршка није само вербална, будући да је друге недеље августа Русија предала Дамаску шест ловаца-бомбардера „МИГ 31“, а и друго оружје, опрему и муницију. До данас, Иран и Русија у Сирији побеђују, а Запад, Турска и Саудијска Арабија су суштински признали свој пораз. Тренутно се преговара о спасавању лидера тзв. сиријске опозиције и Сиријске ослободилачке армије од одговорности. „Цена“ Запада је да Башар Асад формално поднесе оставку и да га замени неко из његове владе како би сачували свој имиџ. Но, нити Иран, нити Русија за сада нису заинтересовани за „спасавање противника Дамаска“, а још мање за имиџ САД и Запада, када се зна колико је тај исти Запад нанео штете Ирану и Русији.

Актуелни председник Сирије Башар Асад има огроман идеолошки значај, може се слободно рећи и историјски, да би се његовим ликом и делом тек тако трговало, истиче Геворг Мирзајан за портал geo-politica.info. Такође, није тајна да САД желе не само смену Асада него и Путина и врховног ајатолаха у Ирану, те би попуштање Ирана и Русије значило „пуцање себи у ногу“.

Уколико се, дакле, заиста догоди, како предвиђају бројни аналитичари, да се Сирија одбрани од агресије САД и савезника, Башар Асад ће стећи невероватан ауторитет у арапском свету, и заиста постати историјска личност чију ће политичку делатност и борбу са надмоћнијим агресорима проучавати многи факултети политичких наука, аналитички и други центри. С правом!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *