ХИЏРА НАД ЕВРОПОМ

ДА ЛИ СУ ИЗБЕГЛИЦЕ КОЛОНИЗАТОРИ У ИМЕ ЏИХАДА?

Пише Филип Родић

Сведоци смо једне од најинтензивнијих сеоба народа у историји. Током августа, само у Немачку стигло је око 104.460 азиланата, чиме је број регистрованих миграната који су стигли у ову земљу током првих осам месеци ове године повећан на 413.535. Немачка очекује укупно око 800.000 азиланата ове године. И, ово су подаци само за Немачку. Читава Европа запљуснута је невиђеним таласом избеглица. Овде се, међутим, не ради о „избегличкој кризи“ него о „хиџри“

Хиџра је у исламској традицији у основи прелазак Мухамеда из Меке у оазу Јатриб, која је, после тога, преименована у Медину, 622. године. После тог момента, Мухамед постаје не само проповедник верских идеја, него и политички и војни вођа. У исламу хиџра, међутим, представља и нешто друго – џихад другим средствима, да парафразирамо Фон Клаузевица. „Онај ко се исели Алаха ради, наћи ће на Земљи много мјеста, упркос својих непријатеља, и слободу. Ко напусти свој дом селећи се ради Алаха и Његова посланика, па га затече смрт, Алах ће га обавезно наградити“, наводи се у сури Ен-Ниса (4:100). У вези с тим, исламски теолог Муртеза Мутахари у свом разматрању о хиџри и џихаду наводи: „Узвишена исламска вјера се у свом друштвеном аспекту темељи на два стуба: џихаду и хиџри. Часни Куран с посебном пажњом и захвалношћу говори о овим темама, а борцима на Божјем путу и исељеницима исказује ванредну почаст.“ „Хиџра, односно исељење, као и џихад, један је од стубова ислама и увјек актуелан принцип“, наводи он, истичући да је „погрешно то што су неки, правдајући се тиме да хиџра представља напуштање гријеха, а џихад искључиво борбу против страсти и унутрашњих порива, одбацили физичку хиџру, односно исељење у правом смислу те ријечи и одустали од стварног џихада, односно физичке борбе против непријатеља.“

Први докази који упућују на то да је ситуација са којом се суочавамо хиџра, а не пука хуманитарна криза, појавили су се прошлог фебруара када је (као што је „Печат“ тада већ писао) Исламска држава објавила документ под насловом „Либија: Стратешка одскочна даска за Исламску државу“, у којем се муслимани позивају да иду у Либију и одатле се као избеглице пребаце у Европу. Исламска држава тада на уму није имала само неколико џихадиста који би се пребацили у Европу, него да континент преплави са најмање 500.000 избеглица, о чему сведоче транскрипти пресретнутих телефонских разговора који су крајем фебруара објављени у многим европским медијима. Сада постаје јасно и да је „избегличка криза“ са косовским Албанцима прошле зиме била нека врста генералне пробе за симултано пребацивање великог броја људи са Блиског истока у Западну Европу преко Србије и Мађарске. Сада је, такође, ова бројка од пола милиона превазиђена и то само у Немачкој.

[restrictedarea]

Наравно, нису све избеглице исламски терористи и џихадисти. Нису све избеглице ни муслимани, али већина припада тој вероисповести. Ипак, власти европских земаља никакав напор не улажу да провере посвећеност тих избеглица шеријатском закону и њихову жељу да ову врсту „права“ пренесу у своју нову домовину. Сваки такав покушај био би одмах проглашен „исламофобским“. Већ сада, међутим, постоји више назнака да Исламска држава спроводи свој план у дело. Не само да је ова организација саопштила да је до сада овим путем у Европу пребацила 4.000 својих бораца, како је за један информативни сајт рекао „анонимни оперативац“ Исламске државе, него је у неколико наврата конкретно потврђено да се овде не ради о пуком хвалисању. Бугарски медији су, тако, јавили 31. августа да су на граници ове земље са Македонијом ухапшена петорица „избеглица“ старих између 20 и 24 године за које се сумња да су припадници Исламске државе јер су, поред осталог, на својим мобилним телефонима имали снимке одсецања глава, џихадистичких молитви и пропагандне снимке ове терористичке организације. Ухапшени су у колима са косовским таблицама. Медији су објавили и да је у избегличкој колони од грчког острва Кос (где је био 5. августа), преко Македоније и Србије, до границе Европске уније (16. августа), одакле се претпоставља да је наставио до Холандије, прошао и Лаит ел Салех, командант групе од око 700 џихадиста у сиријском граду Алепу. Објављена је чак и фотографија овог човека док чека трајект који ће га са Коса пребацити до Атине. Препознат је по карактеристичном ожиљку на левом образу. Вероватно је да ће бити још много оваквих открића.

ИНТЕНЗИВИРАЊЕ ВИШЕДЕЦЕНИЈСКОГ ТРЕНДА

Ово што данас видимо само је много интензивнији и уочљивији наставак тренда који се дешава већ деценијама током којих су џамије ницале попут печурака у европским градовима, неретко чак својом импозантношћу засењујући суседне стотинама година старе цркве у доминантно хришћанским регионима. Током овог времена, Европљани су муслиманима учинили безброј погодности, како би изашли у сусрет њиховим захтевима. У земљи слободе, једнакости и братства, Француској, на пример, уведена је мушко/женска сегрегација у бројним пливалиштима и другим спортским установама. Већина меса које се производи је по халал стандарду, и тако даље. Већини која живи у западним демократијама, ово се чини као потпуно безопасан грађански гест добродошлице, толеранције, компромиса, поштовања потреба својих нових суграђана и као велики допринос њиховој величанственој мултикултурној традицији.

Мало ко схвата да се овде ради о стратешком обрасцу који је у складу са 1.400 година старом обавезом за муслимане, хиџром. Ова врста имиграције не представља стварање романтичног мелтинг пота у којем придошлице са захвалношћу према домаћинима траже могућности за бољи живот у слободи и демократији. Овде се ради о имиграцији која за циљ има ширење ислама и обезбеђивање специјалног статуса и привилегија у земљи домаћину. Хиџра је имиграција осмишљена за рушење и потчињавање неисламских друштава и уцртавање пута за евентуалну тоталну исламизацију. Назнаке овога уочљиве су већ сада. Познато је да су избеглице у више наврата одбијале помоћ јер је она на себи имала знак Црвеног крста, није у потпуности одговарала њиховим обичајима или нешто слично.

О опасностима од Хиџре у својој књизи „Тројански коњ данашњице: Исламска доктрина имиграције“ писали су врло убедљиво бивши професор шеријатског права и обраћеник у хришћанство Сем Соломон и стручњак за исламска учења Елијас ал Макдиси. Они објашњавају миграцију муслимана у „дар-ал-харб“, „земљу рата“, као верски едикт са основама у исламској доктрини, и описују сваки корак ове 1.400 година старе стратегије освајања. Наводе да се ради о транзиционој стратегији која је најважнији корак у ширењу ислама и припремама за џихад.

ОРГАНИЗОВАНИ ХАОС

Да се иза садашње „избегличке кризе“ можда крије хиџра, указује и чињеница да, колико год садашња ситуација деловала хаотично, иза ње стоји одређена организација. Прво, иако је број избеглица растао константно од 2011, када је почео рат у Сирији и када је разорена Либија, он је тек у неколико месеци ове 2015. године достигао драматичне размере. Док већина медија покушава да нас увери да је до изненадног таласа избеглица на вратима Европе дошло ниоткуда, чињеница је да су се они годинама сакупљали у скупим, добро финансираним избегличким логорима у Турској. Ова земља је, у ствари, са врло изненађујућом политиком „отворених врата“ у својим границама окупила више од два милиона избеглица и потрошила до шест милијарди долара на изградњу и одржавање мастодонтских логора. Ово је у почетку урађено у оквиру дугорочне стратегије за стварање „безбедних зона“ на северу Сирије, које би послужиле као оправдање за НАТО инвазију и окупацију Сирије. Ова стратегија постоји још од 2012, када стварна криза није ни постојала. Овај план, међутим, није успео, што због недостатка подршке јавности за тако нешто, што због чврстог става који су у вези са питањем Сирије заузеле пре свега Русија, али и Кина. У нади да ће решити овај проблем недостатка подршке јавности, Запад је огроман број избеглица, створен кроз њихово дугогодишње ратовање и разарање блискоисточних и североафричких држава, одлучио да одједном, попут бујице, пусти на Европу. И сами западни медији као извориште ових избеглица помињу Турску. Циљ западњака у овоме је двоструки – с једне стране очекују да ће оваква хуманитарна катастрофа библијских размера довести до тога да западна јавност преломи и стане на страну интервенционизма, а са друге стране да се дискредитују ривали, пре свега председник Русије Владимир Путин, који се апострофира као главни кривац за садашњу катастрофу.

Да је хаос организован и диригован, те да је покренут у тренутку који се сматрао најповољнијим, указује нам неколико ствари. Прва је у чињеници да је убедљиво највећи број избеглица, ако не и сви, већ дуго био на „безбедном“ и склоњен од ратних сукоба. То нам указује и пример породице Курди, која је због несреће коју је доживела и медијске пажње која јој је посвећена, постала практично симбол садашњег егзодуса. Поуздано се зна да су они Кобане напустили много пре него што је рат у Сирији уопште избио. Британски Гардијан пише да су они у Турску дошли из Дамаска (који је и у овом тренутку ван зоне ратних дејстава) пре више од три године, када Исламска држава као таква није ни постојала. Живот у Турској наводно је плаћала сестра оца породице која живи у Канади, а када су кренули на пут код себе су имали 4.400 долара. Ово све говори да они нису били ни у каквој непосредној опасности пре поласка на пут, него да је највећу опасност по њих представљало само путовање. Па зашто су онда на тај пут уопште и кренули? Најбизарнији детаљ у свему овоме је што је отац, Абдулах Курди, своју породицу на крају сахранио у Кобанеу, из којег је наводно побегао да би спасао свој живот. Да се разумемо, Кобане је прошле године заиста био на ивици катастрофе, када су се тамошњи Курди налазили у практично безизлазној ситуацији прикљештени с једне стране кољачима из Исламске државе који су надирали, и с друге стране турским снагама безбедности које им нису дозвољавале да спас потраже на територији ове земље, нити су им на било који начин помогле да се одбране од екстремиста. Тренутна ситуација у Кобанеу је релативно безбедна јер су курдски борци својом храброшћу и жртвовањем успели да потисну исламистичке кољаче. На крају, с обзиром на ово, Абдулах Курди и није избеглица, јер се не уклапа у дефиницију из Конвенције УН која каже да су избеглице они „…који не могу да се врате у своје раније пребивалиште. “

Такође, требало би имати на уму и да је код избеглица пронађен велики број лажних сиријских пасоша, што указује да, под један, нити су сви заиста избеглице, нити су спонтано кренули, јер је требало пре свега обезбедити ова лажна документа на основу којих се може добити азил у, на пример, Немачкој. Интересантан је и податак, наведен од стране француског истраживачког новинара који живи у Либану Тјерија Мејсана, да је од почетка године, цена пребацивања илегалних имиграната из Турске до Мађарске спала са 10.000 на 2.000 долара по особи, па се поставља питање ко плаћа разлику у цени. Аустријска војна обавештајна служба (Österreićisćen Abwehramts), како наводи магазин Инфо директ, у једном извештају наводи да пребацивање миграната из Либије према ЕУ финансира Вашингтон. Такође, интересантно је и да су све избеглице кренуле ка Европи, док су им далеко ближе и достижније заливске земље попут Саудијске Арабије или Кувајта потпуно неинтересантне. Истина је да Саудијска Арабија има жицу на граници, али има је и Мађарска. Истина је, такође, да Кувајт отворено говори да не жели избеглице са Блиског истока (јер, како је то пластично објаснио високи функционер ове земље Фахад Алшалами, они припадају другој култури у односу на нашу), али и Мађарска или, доскоро, Велика Британија, нису баш раде да приме избеглице, па их то не спречава „да покушају“.

Од почетка „Арапског пролећа“ 2011, број особа које покушавају да на илегалан начин уђу у Европу се драстично повећао. Између 2011. и 2014. он се више него удвостручио и на крају прошле године износио је 626.000. Као што видимо, између 2014. и 2015. може се очекивати слично, стопостотно, повећање. По подацима европске агенције за статистику „Еуростат“, више од две трећине ових избеглица су мушкарци, а више од половине (54 одсто) њих је старости између 18 и 34 године. Да ли овакав састав одговара реалном избегличком таласу? Да ли су, на пример међу избеглицама из Крајине 1995. године већину чинили мушкарци узраста када су најспособнији за војну службу? И где се налазе њихове жене и деца? Нису их ваљда оставили у зонама сукоба? Можда, с друге стране, овакав састав избегличког таласа одговара хиџри.

Талас избеглица у интересу крупног капитала

Лидерка француског Националног фронта Марин ле Пен оптужила је прошле недеље Немачку да прима хиљаде избеглица, јер жели да смањи плате и запосли „робове“. На „економски аспект“ избегличке кризе указује и француски филозоф Ален де Беноа. Он указује на речи генералног директора Међународне организације за миграције Виљема Лејсија Свинга да су „миграције неопходне ако желимо да привреда просперира“. Према његовим речима, послодавци о људима не размишљају као о Французима, Немцима, Сиријцима или Кинезима, него, универзалистички, као о „људским бићима“. „За њих, свет чине апстрактне ‚личности’, чија је главна карактеристика да су заменљиви“, навео је Де Беноа. Он је подсетио на извештај Одељења за економска и друштвена питања УН у којем се наводи да пад наталитета у европским земљама имиграцију чини неопходном. „Европа стари и имиграција ће је спасити. Ето сјајне илустрације за идеју да су људи заменљиви, без обзира на њихово порекло, и да економски императиви имају примат над свим осталим. Морал ‚људских права’ је само маска за финансијске интересе“, рекао је Де Беноа.

Да су и он и Лепенова у праву, индиректно је још децембра 2014. потврдио председник Федерације немачке индустрије Улрих Грило, који је у интервјуу за агенцију ДПА рекао да Немачка „мора остати земља имиграције.“ „Све док земља напредује, а и из хришћанске љубави према ближњем, наша држава мора прихватати више избеглица“, рекао је он и додао:„Због наше демографске еволуције, ми ћемо раст и просперитет обезбедити имиграцијом.“ Иза „хришћанске љубави“ о којој овај капиталиста говори крије се, наравно, жеља за профитом, јер радници-избеглице коштају далеко мање од радника-Немаца. Неквалификована радна снага, какву углавном чине избеглице, спремна је да прихвати далеко горе услове за рад и живот од домаће радне снаге.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Već mesecima govorim i pišem po internetu da je u pitanju hidžra a niko me ne razume.

  2. Šalji sve za Hrvatsku oni su u EU nek se isprse i pokažu svoju narav i kulturu .Ne razumem, ko to i zašto brani Hrvatsku od prelaska izbeglica?? Apsolutno niko to ne spominje kao najlogičniju opciju. Pa nije Mađarska jedina zemlja kroz koju mogu da prođu? Preusmerite ljude ka Hrvatskoj i Sloveniji, kada već žele da odu u EU. Zašto bi Beograd imao prihvatne centre dok Hrvatska koja je u EU uživa sve fondove, etnički čistu zemlju. Da li su naše političare na izborima izabrali srpski ili hrvatski građani???
    Vojvođanski sekretar za lokalnu samoupravu Branislav Bugarski inače plaćenik Hrvatske plaši izbeglice srbočetničkim minama po Hrvatskoj prestrašno, propaganda ko u Gebelsa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *