Почетна / БРОЈ 385 / Гура ли неоосманизам Т урску у гроб

Гура ли неоосманизам Т урску у гроб

Пише Зоран Милошевић

До уласка Турске у сиријски рат, августа 2015. године, Тајип Ердоган је у турским, па и блискоисточним медијима слављен као турски Владимир Путин, но сада се ситуација променила и медији све више управо Ердогана означавају као најодговорнијег за хаос и поразе који су задесили Турску, те се питају да ли има снаге, као некада Борис Јељцин, да власт преда неком млађем и способнијем од себе

Аналитичари нису сагласни око почетка самоурушавања Турске. Док једни пишу да је то време уласка у коалицију против Исламске државе, други истичу догађаје од 17. децембра и 7. јуна прошле године, када су се догодиле масовне демонстрације против режима. У сваком случају, ова држава опет постаје „Болесник са Босфора“, а Јевгениј Ступин за портал newsland.com истиче да је она скренула пажњу јавности са Сирије, Ирана и Израела, и то у најгорем могућем облику, а то ће бити изгледа на дужи временски период, јер улази у стратешку нестабилност и кризу. Турска је реално угрожена, што ни тамошња влада ни САД не могу више нити игнорисати нити негирати.

Како је, дакле, дошло до тога да земља у успону и економски и политички доживи низ политичких пораза?

У турским и светским медијима аналитичари истичу три поља која су довела до пораза Турске: неоосманизам, курдско национално питање и стање у економији.

ОД КОНСТРУКТИВНОГ ПАРТНЕРА ДО ЕКСПАНЗИОНИСТЕ

Иако је турска политика за шири регион „вечна тема“, до појаве политике неоосманизма ова држава се није мешала у послове других. Насупрот томе, понашала се конструктивно. Преокрет је наступио када се распао Багдадски пакт. Тај догађај је искључио Турску из блискоисточних збивања, што је одговарало Израелу. Неоосманизам зато треба да постане темељ и идеолошка основа продора ове државе на Блиски исток, Балкан и Кавказ. Но, он је значио и губљење поверења Турске у западне савезнике, па су од тада морали да плаћају оно што су желели од ње. Први велики шок Вашингтона и Лондона догодио се крајем 2002. и почетком 2003. године, када Четврта дивизија армије САД није добила дозволу да прође из Мерсина у Мосул (Ирак). Америчка војска је, наравно, прошла, али је Вашингтон морао да плати Турској да би пропустила Четврту дивизију. Савезништво је замењено за новац, што је Америка прогутала, али је истовремено договор око неоосманизма лагано почео да се заборавља.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *