Почетна / Свет / Гашење или буђење европске левице

Гашење или буђење европске левице

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Између наде и разочарања: док се над Европом надноси баук екстремне деснице („храњен“, наводно, избегличком драмом), има много оних који виде наговештаје усправљања посрнуле европске левице, уз један услов – да весник пробуђене наде, грчка „Сириза”, опет тријумфује на (превременим) парламентарним изборима

Ових дана, док избегличка драма постаје, у све драстичнијем виду, европска, с непредвидљивим последицама (чак и с катастрофичким (пред)знаком), (при)сетио сам се једног давног, крајем осамдесетих минулог века (и миленијума), сусрета и разговора у возу, на путу из Брисела у Бон.

Био сам у то време стални дописник „Политике“ из Западне Немачке. Тамошње Удружење страних дописника организовало је посету централи Европске уније. При повратку, у полупразном купеу, задесио сам се у друштву кинеског и норвешког колеге.

Кинез је, понесено и срчано, бранио своју земљу од, у то време, жестоких критика западних политичара, и медија, због њене затворености и непоштовања основних људских права. Међу којима и права на слободу путовања и одласка из земље.

 

Дволичност Запада

Норвешки колега, тада дописник државне (појам јавне уведен је у оптицај нешто каније) телевизије, одсечно је саопштио да он то никад (више) није учинио  после сусрета са Чу Ен Лајем.

Један од најзнаменитијих политичара комунистичке Кине (био је, поред осталог, шеф дипломатије и председник владе), по образовању Европејац (студирао у Паризу, Берлину и Гетингену), „отворио му је очи“ за „сва времена“ кад је реч о тој теми.

Уместо што нас напада, Запад би, приметио је Чу Ен Лај приликом интервјуа за норвешку телевизију, требало да нам буде захвалан. Нахранили смо милијарду људи и нисмо их њима натоварили на врат. Да ли бисте радије да вам пошаљемо макар сто милиона…

Запад никад није престао с дволичном политиком и поповањем другима, „усавршавајући“ фамозни „извоз демократије“ у „меке“ и крваве „револуције“, инвазије и разарајуће ратове, који су за собом, у многим деловима света, остављали пустош и хаос.

У почетку крајње бојажљиво, и само у „натукницама“, под све драстичнијим размерама и последицама избегличке драме, све директније и отвореније се, више то чине европски медији него политичари, упире (оптужујући) прст за такав „учинак“ на ону страну Атлантика. Највећу одговорност за све то, констатује Јакоб Аугштајн, у свом коментару у „Шпиглу“, сносе Сједињене Америчке Државе. Оставиле су Авганистан и Ирак у хаосу и потпалиле грађански рат у Сирији, а сада се, у избегличкој катастрофи понашају – срамотно.

[restrictedarea]

Сетва и жетва

Оно што је посејано сада се жање: то је, неспорно, један од разлога за егзодус невиђених размера с којим се Европа суочава. И с којим не зна шта ће. Вести које стижу из Брисела, после све грозничавијих и све драматичнијих министарских сусрета и већања, говоре о практичном краху Европске уније. Више него иједна досадашња криза, а њих је у хроници европске фамилије било доста, укључујући оне најновије, (глобалну) финансијску и дужничку (грчку), ова избегличка удара у саме темеље европске грађевине и доводи њену (голу) егзистенцију у питање. Не ради се више (само) о односу према стотинама хиљада дошљака. Европљани се на најдиректнији и најдрастичнији начин суочавају са самима собом. Међусобним, поремећеним односима, националним егоизмима, анимозитетима и искључивостима.

Страх од онога што се „иза брда ваља“ и (могуће фаталних) последица које (неминовно) доноси, паралише европске политичаре и чини њихове потезе хаотичним и недоследним.

То се може видети и у понашању немачке канцеларке, која је у избегличкој драми прешла необичан „развојни пут“. Најпре је упадљиво дуго багателисала овај проблем, потом је „отворила срце“ (за сиријске несрећнике постала је у једном тренутку „избегличка мајка“), најавила „широм отворена немачка врата“ и побрала аплаузе широм континента, као једини „европски државник“ који се у овој драматичној ситуацији нашао на „висини задатка“, да би, готово сутрадан, наредила ригорозну контролу јужне границе.

Заокрет је очигледно скопчан с њеним, наглашеним инстинктом да наслути политички ризик и опасност. И у Немачкој „кључа“, не само на просторима крајње деснице (и све организованијих неонациста!) него и самој коалицији: Баварци (Хришћанско социјална унија), који су се нашли на „истуреном фронту“, пред лавином избеглица која се ваља с аустријске стране, врше све жешћи притисак на Берлин.

 

Шта ради левица

У готово паничном страху да би враг могао да однесе шалу, и ствари се отму (политичкој) контроли, све учесталије се, и у све драматичнијој форми, упозорава на нови баук који се, с избегличким егзодусом, надноси над Европом: баук екстремне деснице и у вилајетима где га уопште није било.

А шта је, у овим туробним (и злослутним) временима, са европском левицом? Питање које готово срамежљиво постављају и они интелектуалци који су увек у животу „корачали левом страном“, остаје без одређеног и поузданог одговора. И тема о којој се говори у крајностима: од констатације да је европска левица практично „мртва“ или у најмању руку (потпуно) успавана, до готово еуфоричних најава да се, управо у овим турбулентним и за Европу судбоносним данима, левица буди.

 

Побуна против свирепе (пре)власти капитала

Они који су склони овом оптимистичком предсказању не мисле (уопште) на традиционалне странке, с (некад) левичарским предзнаком, попут француских социјалиста, немачких социјалдемократа и британских лабуриста. У њиховој „визури“ су, најпре и превасходно, готово самоникли покрети, настали као побуна против готово свирепе превласти капитала: од (да ли само тренутно малерозне) грчке Сиризе, преко шпанског Подемоса, до „превратничког обрта“ у британској Лабуристичкој странци, с (не)очекиваним, „револуционарним“ избором Џеремија Корбина за новог лидера.

Оне традиционалне су већ отписане или су се саме отписале. Франсоа Оланд је тријумфовао на председничким изборима као „изворни социјалиста“, а завршио као, у најмању руку, опортуниста. Од његових изборних обећања, која су му донела „круну“, није остало готово ништа. Његове оштре пореске резове богаташима, сасвим је, циљно и програмирано, отопио крупни капитал. Не само бежећи (главном) преко Ламанша. „Сервирао“ му је вешто и несустало разне љубавне и прељубничке афере (сећате се оне отужне приче о председнику који, инкогнито, на мотоциклу и под кацигом, јури париским улицама ка тајном љубавном гнезду!), које су од (требало би: уваженог) државника правиле (лепршавог) бонвивана.

 

Коначни крах „блеризма“

Социјалдемократа Герхард Шредер је „реформисао Немачку“ и убио сопствену партију. Најстарија немачка странка левице окренула је леђа својим ослонцима и коренима, сиротињи, радништву и средњој класи и, трагајући за новом клијентелом, отишла (одвише) удесно. Конзервативка Ангела Меркел је у неким политичким потезима бивала „црвенија“ од (некад) црвених социјалдемократа који су своју изворну (и класну) боју упадљво губили под њеним „чврстим загрљајем“ у (већ други пут) великој коалицији.

Малерозни британски лабуристи су под Тонијем Блером стигли на трон и, такође, „изгубили душу“. Оним што је, практично, чинио Блер је био више чедо (ригорозне) Маргарет Тачер него левичар. Није нимало чудно да су и конзервативни британски дневници, попут „Сандеј тајмса“, поводом Корбиновог тријумфа на страначким изборима, ускликнули: лабуристи нису мртви, „блеризам“ јесте, убио га је коначно Џереми Корбин.

Нови лидер би Блера, по сваку цену, извео пред суд: требало би да одговара што је Британију увео у рат против Ирака, што је тврдио да Садам располаже оружјем за масовна уништења иако је знао да је то лаж, што је подржавао и учествовао у „хуманитарним интервенцијама“, попут бомбардовања Савезне Републике Југославије, „са огромним жртвама“, зашта САД и НАТО никад нису добили сагласност Уједињених нација.

У доскора непознатом британском политичару, реске и директне речи, неки су пожурили да виде „новог Ципраса“, али доследнијег и непоколебљивијег. Његов успех је, неспорно, улио „нову енергију“ европским левичарским „бунтовницима“. Јанис Варуфакис, бивши грчки министар финансија (у Ципрасовој влади) види у човеку, с којим је својевремено учествовао у демонстрацијама против Тачерове, „ново светло“ у европском мраку и храброг борца против катастрофалних последица неолибералног „рецепта“ ригорозне штедње. Лидер шпанског Подемоса Пабло Иглесијас Корбина види као великог и снажног савезника у борби за „нову, друкчију Европу“.

 

Потез високог ризика

Под том заставом однео је, не тако давно, „историјску победу“ и, величан и оспораван, Алексис Ципрас. Он је, заиста, с његовом „Сиризом“ донео окрепљујуће свеж дах и наду „импотентној“ европској левици. И (пре)брзо је суочио с разочарањем. Тврдио је, успламтело и заветно, да је Грчка победом Сиризе оставила иза себе катастрофалну штедњу, страх и понижење. А онда је, наједном, кад је омча (увек немилосрдног капитала, оличена у фамозној „тројци“, ММФ, Централа европска банка и Европска унија) почела да се стеже око његовог врата, капитулирао.

Прихватио је готово све против чега се борио. И што му је донело не само победу на парламентарним изборима, него и готово планетарну славу. Постао је симбол наде. Ако успе, писао је лондонски „Гардијан“, храбри грчки отпор постаће будућност Европе. Чинило се да се њена сутрашњица и судбина демократије решава и одлучује на њеном (грчком) изворишту.

У шекспировском (спектакуларном) обрту, Ципрас је жртвовао круну (власт) за коња (превремене изборе) уверен да ће на том „коњу“ стићи до још веће, убедљивије власти. Неки су у Ципрасовом политичком хазарду видели добро промишљен потез. Куповање времена и нужан предах, како би се створио шири маневарски простор за „герилски рат“ у оквиру еврозоне против „банкарске тираније“.

Било је, међутим, и оних који су све то оцењивали као „потез високог ризика“, иако су прве процене, заиста, говориле да би Ципрас опет могао да буде чврсто у седлу. И да у парламенту располаже чак апсолутном већином. И по оној да ништа не успева као успех, процењивало се да би Ципрас после свега изашао с јачим поуздањем и храброшћу на „европске барикаде“ и, у исто време, успешно пацификовао бунтовнике унутар сопствене странке (покрета) који га, наједном, пуни горчине и беса, отписују као „капитуланта“ и „издајника“.

Невоља је, међутим, ако се покаже да се Ципрас у поновном походу на освајање већ освојене, али сада још веће, власти, прерачунао. Све учесталије прогнозе, режиране (већина медија је у рукама крупног капитала који никад није био наклоњен Ципрасу) или не, с приближавањем датума парламентарних избора, говоре о драматичној неизвесности. До јуче омражена, конзервативна, Нова демократија, под којом је Грчка стигла до ивице понора, наводно, води „мртву трку“ са левицом.

Онај који доноси велику наду, може да допринесе највише њеном гашењу. Евентуални Сиризин пораз, а тако би могло да се квалификује и изнуђено склапање велике коалиције (са Новом демократијом) донео би, неспорно, тек пробуђеној и охрабреној европској левици, тешко разочарање.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *