„Енклава” или вера у боље сутра

О домаћем кандидату за Оскара

Пише Владислав Панов

Тешка тема која се свуда осим у Србији лако препознаје, она коју годинама свакодневно живи оно мало преосталих Срба на Косову сабијених у потпуно изоловане просторе овог дела земље, уткана у филм „Енклава” Горана Радовановића, донела је филму и његовим ауторима и протагонистима низ признања. Најновије је одлука Академије филмске уметности и науке Србије да га кандидује за предстојећу доделу Оскара у категорији за најбољи страни филм године

Ових дана је обзнањено да је осамнаест овдашњих филмских бардова устоличених у Стручном одбору Академије филмске уметности и науке Србије, не са потпуном али ипак завидном већином, одлучио да нашу кинематографију у трци за номинације Оскара за најбољи страни филм године представља драмско дело Горана Радовановића „Енклава“. Петнаест од осамнаест чланова Стручног одбора је на тајном гласању дошло до закључка да је баш овај филм заслужио њихову подршку у покушају да се српски филм домогне ове номинације. У конкуренцији се нашло још пет наслова који су испунили најпре временски оквир настанка (од 1. октобра прошле и 30. септембра ове године) и неопходност да су били у дистрибуцији најмање недељу дана у поменутом периоду. Три од тих пет филмова су добили по један глас: „Бранио сам Младу Босну“, „Бићемо прваци света“ и „Ничије дете“. Остали гласови су припали „Енклави“.

[restrictedarea]

Косовски живот из српске перспективе

Заслужено свакако. Најпре јер он својом темом (актуелни косовски живот приказан из српске перспективе) далеко одскаче од свега што је овде добило прилику да остави траг у нашем филмском стваралаштву. Без обзира на то да ли гледали ауторову поенту у ткиву приче или сам страшни политички мизансцен где је смештена та његова понуда приче о пријатељству и љубави између оних код којих таквих осећања и позиција није било и не може да буде, између дечака из редова ретких преосталих Срба и надмоћно бројнијих Албанаца на Косову, ово је врло храбри искорак у филмском стваралаштву код нас, вредан отуда сваке похвале. Најпре, јер је вишедеценијски, па и вековни, крвави сукоб између ова два неспојива претендента на косовску тапију до те мере раздвојио све што се међу њима за сва времена може раздвојити, да било каква присност, поверење и снажнија веза између припадника завађених на том простору делује као јефтина фантастика, а не као озбиљна могућност или барем изгледна нада. Баш је таква ова прича о дечаку који с преосталим малобројним Србима живи изолован у такозваној енклави на данашњем Косову (својеврсном резервату за српску „дивљач“ на шта данас суштински личи ова „антидржава“, а после смрти деде који мора да буде сахрањен ван енклаве, он излази из тог свог депресивног окружења без права и будућности и одлази на „другу страну“ да би на њој успео да пронађе чак и присног пријатеља. Косово је ипак превише безнадно запарложено у стопроцентној концентрацији антагонистички издељених заједница оних који морају да се мрзе да би овакав филмски маневар био из било којег разлога прихватљив. Оно због чега је Радовановићев филм постигао успех и у биоскопима (кажу, видело га је преко тридесет хиљада људи само на домаћем терену) и када су у питању критика и струка су његови занатски квалитети и експлицитно и самим тим врло потресно приказивање стварног живота затурених представника српског живља на Косову. Изузев неколико успелих документараних филмова (неки од њих чак нису били наши) косовски проблем је успешно ескивиран од стране наших филмаџија. Утисак је да их је баш све друго занимало и дотицало осим страдања Срба на Косову, посебно у „шкакљивом периоду“ после бомбардовања Србије зарад анђеског ослобађања Шиптара од крволочних Срба. Туробни живот у затвору цинично еуфемистично названог енклавом није дотакао ниједног од овдашњих синеаста. И неће. Чак ни ако којим чудом Радовановићев филм освоји номинацију за Оскара. Ниједна од страшних судбина несталих и убијених, нити срамотан свакодневним понижењима изложени живот претеклих Срба на Косову, нису пронашли пут до наших филмских стваралаца. Изузетак је Радовановић. Он се усудио да у срце своје приче, дакако, како поменусмо, смишљено политички коректно упаковану, удене и такве призоре као што је каменовање српских аутобуса, шиканирање Срба од шиптарске „полиције“, вожњу њихову у оклопним транспортерима зарад обављања најнужнијих послова и све остале благодети терористичко-мафијашке државе коју су им на силу поклонили „ослободиоци“ са Запада. Тешко да постоји сличан пример свакодневног битисања било где на свету, камоли у дичној Европи која би сваког ко на сличан начин третира чак и животиње отерала на озбиљну робију.

Фестивалски успеси

Мада, занимљиво, иако косовска тема не занима овдашњу културну елиту и те како интригира ону инострану. „Енклава“ је отуда постала инспирација за неке напредне умове са Запада. Објављено је да ће управо сценарио који је послужио Радовановићу за његову „Енклаву“ а самим тим уосталом и његов филм, постати инспирација и конкретна литерарна подршка за књигу есеја неколико западних интелектуалаца међу којима је и аустријски писац Петер Хандке, а требало би да буде уобличена и испоручена читаоцима до краја године. Неки од западних критичара, као, рецимо, Немац Лотар Штрук се усудио да филм „Енклава“ чак назове епским ремек-делом!? И ако се поменутих петнаест чланова Стручног одбора Академије филмске уметности и науке Србије који су га изабрали за кандидата за оскаровску номинацују за најбољи страни филм за ову годину очигледно нашло на сличној хвалоспевној таласној дужини, занимљиво је да су зимус на фестовској премијери „Енклаве“ чланови жирија који су одлучивали о наградама, први пут иначе на овом фестивалу устоличеном за српске филмове, потпуно игнорисали „Енклаву“! Од мноштва новоустановљених награда, скоро да их је било више од лауреата, нису доделили ниједну „Енклави“ која је, да компликовани несклад између појединих струковно-критичарских органа који су долазили у прилику да га оцењују буде драстичнији, једнако донела, ето, и потпуно игнорисање и највећи могући хвалоспев. На ФЕСТ-у га је, додуше, приметио Српски огранак интернационалног удружења филмских критичара, Фипресци, па му је доделио своју награду као најбољем српском филму фестивала. На Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи проглашен је за најбољи, а традиционални Нишки фестивал глумачких сусрета му је донео признања за глумачки допринос дечака који су у њему одиграли кључне роле. За сада најугледнији филмски фестивал на којем је учествовала „Енклава“, онај московски, донео јој је награду публике за коју је она, са свим својим потресним сценама и њиховим оптимистичним умивањем, ипак била најбољи филм овогодишње понуде овог фестивала. До краја текуће дистрибуције „Енклава“ ће учествовати и на фестивалима у Монтреалу, Хаифи, Каиру и Анталији. Оно што у својим кадровима поседује и што с њима поручује без обзира на награде и фестивале представља уникатну понуду када је реч о домаћем филму, што га сврстава у остварења с посебним значајем. И још нешто: иако то делује крајње утопистички, наивно, овај филм заправо верује у боље сутра.

[/restrictedarea]