Почетна / Интервју / Др Андреј Л. Шемјакин – Заборављени јубилеј

Др Андреј Л. Шемјакин – Заборављени јубилеј

Разговарала Биљана Живковић

Марта 1901. на позив тадашњег управитеља Народног позоришта, драматурга прве класе, како се тада именовало званично, Бранислава Нушића, у Београд је допутовао кнез Александар Иванович Сумбатов-Јужин, чувени „руски трагичар“. Било је то прво гостовање једног уметника из Русије не само у Србији, него и на Балкану – каже наш саговорник

Русију и Србију спајају нераскидиве и дуге историјске везе – исто порекло, иста крв, православна духовност, слична историјска искушења. Многим западњацима је несхватљиво и недопустиво то обострано осећање вишевековне солидарности и нерационалне љубави. Неразумљив је, и некима у Србији, европеизованим невладиним структурама за заштиту права од немила или до недрага. Неретко – за заштиту свега оног што подрива дугу традицију културне сарадње српског и руског народа. Много тога повезује два народа. Русија је била и остала за Србе Исток – место где је за нас поробљене вековима сунце излазило, а са њим нада и снага, онда када их у нама није било. Док су се са нескривеном ароганцијом западне земље трудиле да омаловаже много тога вредног у културном животу Срба „шизматика“ – Русија је била спремна за размену свега вредног за опште добро оба народа, а неретко и за конкретну помоћ. Наравно у то време, пре 130 година, најатрактивнији облици уметности цветали су у позоришном животу и хорском појању. Захваљујући интересовању познатог руског историчара РАН, др Андреја Шемјакина – подсећамо на најзначајније догађаје у историји културних веза, на почетак сарадње руско-српских хорова и националних позоришта, претеча свих каснијих културних спона све до данашњих дана.

 Прошла година била је у знаку обележавања 100-годишњице од почетка Првог светског рата. Међутим, један догађај остао је у потпуној сенци. Сто тридесет година од почетка културне сарадње Србије и Русије. Свака размена културних вредности два народа темељи се на овим почецима. Шта, према Вашем мишљењу, обележава почетак руско-српске културне размене

 Ако је, на пример, културна активност Руса емиграната у међуратној Југославији широко позната (захваљујући, пре свега, радовима Алексеја Борисовича Арсењева, Виктора Ивановича Косика, Мирослава Јовановића и других), уметничке везе Руса и Срба у годинама српске независности готово су занемарене. Сувише је у то време, у односима Петербурга и Београда, било политике. Нећу улазити у питања руско-српских књижевних веза, а такође руског утицаја у српској архитектури и ликовној уметности. О томе су већ исцрпно написали Мила Стојнић, Витомир Вулетић, Миодраг Јовановић, Угљеша Рајчевић и друге колеге. Говорићу вам о професионалној сарадњи у области хорског појања и позоришне уметности. И разуме се, не рачунамо, да ћемо успети да пружимо исцрпну и пуну информацију о овој теми у овом једном разговору. Наша је скромна намера да се кратко, буквално „телеграфски“, направи пут којим би ишла наша будућа, даљња темељита истраживања.

[restrictedarea]

 Шта кажу писани извори?

 До стицања независности Србије, уметнички контакти између Србије и Русије сводили су се, како бележи Алексеј Борисович Арсењев, углавном, на руско хорско појање. Тако, командант српско-добровољачке армије током Српско-турског рата 1876. године, генерал М. Г. Черњајев имао је код себе у Београду и Делиграду хор монаха московског Чудовог манастира од педесет људи. Познато је да је тај познати хор испратио у Русију опелом „Вечнаја памјат“ погинулог 20. августа 1876. код села Горњи Адровац руског пуковника Николаја Николајевича Рајевског – прототипа грофа Алексеја Вронског из Толстојеве „Ане Карењине“. Почетком 1880. година, судећи по дневничким записима Платона Андрејевича Кулаковског, професора руског језика и књижевности на београдској Великој школи, у српској престоници је неко време боравио руски комерсант из Одесе Александар Јович Мурањевич, велики љубитељ и познавалац црквеног хорског појања. Он је саставио хор од српских монаха, научио их да певају на разне гласове и чак је приређивао и организовао концерте у београдском високом друштву. Али је његов вредни подухват био кратког века, и са одласком Мурањевича из Србије тај хор се, нажалост, распао.

Ко је по вама учинио први велики корак повезивања на професионалном нивоу?

 Први професионални покушај да се Руси и Срби уметнички боље упознају учинио је чувени руски певач, директор такозване „Словенске капеле“, основане 1868. и сјајан интерпретатор народних песама Дмитриј Александрович Агренев-Славјански за време своје балканске турнеје у лето 1884. године. Циљ своје посете Балкану он је одредио овако: „Ја сам хтео да на лицу места проучим песме јужнословенских народа, да би се репертоар капеле обогатио непознатим раније балканским мотивима. Са друге, пак стране, желео сам и да се рођена нам племена упознају са руским народним песмама и црквеним хорским појањем“. Током маја-јула 1884. године, капела Славјанског (са 48 људи, певача) обишла је са концертима Рушчук, Свиштов, Лом-Паланку, Софију, Ниш, Београд, поново Свиштов и Велико Трново.

Такође, капела Славјанског 12. јула на Шипкинском врху у Бугарској, код чувеног споменика палим Русима, хорски је пратила српског митрополита Михајла, који је служио парастос императору Александру II и свим војницима, погинулим у Руско-турском рату 1877-1878. године. Требало би рећи да су се митрополит и директор капеле добро познавали и током својих емигрантских дана у Русији владика је долазио код Славјанског у госте на његово имање у Тверској губернији. И још једна чињеница, коју никако не бисмо смели да пропустимо; крајем маја у Рушчуку са Дмитријем Александровичем се упознао и Никола Пашић, који се тамо налазио у избеглиштву у друштву са митрополитом Михајлом. Важно је уочити да је чак њега Никола Пашић покушавао да искористи у припреми својих завереничких акција против краља Милана Обреновића, што се види из његовог писма Михајлу Свилокосићу… Али, да завршимо са Славјанским. Он је често долазио у Србију и касније. На пример, 15. децембра 1894. године његова капела је одржала концерт у Народном позоришту у Београду, остваривши приход од 1.279 динара, од којих је 25 одсто добила позоришна благајна, а 25. јануара 1908. хор је, такође, наступио у Народном позоришту, уступивши њему 50 одсто целокупног прихода. И најзад тако се десило, да је и његов крај био везан за Србију и Балкан. Те исте 1908. године, 29. јуна током поновног гостовања у Београду, капела Славјанског је певала на богослуженију у Саборној цркви поводом рођендана краља Петра. А увече тога дана приредила је свечани концерт. Али, за њега то је био последњи боравак у српској престоници – кроз месец и по дана, 10 августа, Дмитриј Александрович је изненада преминуо у Рушчуку, током турнеје по Бугарској, на коју је кренуо из Србије…

Како је отворен пут за српске уметнике у Русији?

 Требало би знати да је за српске уметнике пут у Русију прокрчило Прво београдско певачко друштво на челу са Стеваном Стојановићем-Мокрањцем. Током своје историјске турнеје, 1896. године, Прво београдско певачко друштво одржало је концерте у главним градовима Руске империје – Петербургу, Москви, Нижњем Новгороду и Кијеву. Током своје турнеје по главним градовима Русије – Стеван Мокрањац доживео је пуну људску и стваралачку сатисфакцију. Са једне стране био је одликован од императора Николаја II орденом Св. Ане II реда. Са друге, духовна цензура Светог синода Руске православне цркве одобрила је извођење његових литургијских дела у Русији, и 1898. године их је испунио и чувени хор Петербуршке духовне академије.

Још једно певачко друштво из Београда, „Корнелије Станковић“, одржало је 22. децембра 1908. године у Народном позоришту концерт, обележивши 15 година од смрти чувеног руског композитора Петра Иљича Чајковског. А идуће, 1909. године, Друштво „Станковић“ је гостовало у Одеси. Занимљиво је, да је заједно са њим тамо отишао – нико други, него Драгутин Димитријевић-Апис. И најзад, у априлу 1912. у Русији је гостовало академско певачко друштво „Обилић“. Тако је 18. априла у просторној Павловској сали на Троицком тргу у Петербургу приређен концерт са игранком, који је био одлично посећен. Од српских песама публици су се нарочито свиделе  композиције Јосифа Маринковића и Стевана Мокрањца. Бурне аплаузе добио је солиста Мијат Мијатовић, студент права, који је песму „Дивна си“, Исидора Бајића, поновио више пута. Руски дневни листови, који су сутрадан писали о концерту, имали су о хору само лепе речи. Ево, на пример у „Новом времену“: „Певање ‚Обилића‘ – дисциплиновано“. И даље: „Мијатовић – српски Карузо“, који има „глас Богом дан“. Још један велики концерт, са истим програмом, друштво „Обилић“ је одржало у Москви, у чувеној сали Московског дворјанског собранија. После његовог завршетка публика је у одушевљењу непрестано аплаудирала и „Обилић“ је једну за другом отпевао све словенске химне.

Када је почела да се развија руско-српска сарадња и у сфери позоришног живота?

 Марта 1901. године, на позив тадашњег управитеља Народног позоришта, драматурга прве класе, како се тада именовало званично, Бранислава Нушића, у Београд је допутовао кнез Александар Иванович Сумбатов-Јужин, чувени „руски трагичар“ из Московског Малог позоришта. Интересантно је, да он, као син грузијског кнеза Сумбаташвилија и ћерке прогнаног пољског официра-устаника, није имао у себи ни капи руске крви, али је постао један од стубова руске културе. То је било прво гостовање једног уметника из Русије не само у Србији, него и уопште на Балкану.

У Београду Сумбатов-Јужин провео је дванаест дана, одиграо пет позоришних комада: („Уријел Акоста“, „Отело“, „Ричард III“, „Руи Блаз“; „Кин“) и доживео прави тријумф. Кад је он играо на сцени, позоришна сала била је увек препуна, без обзира на то да ли је цена карата тих дана била двоструко или троструко већа. Шта да кажемо, чак је и тадашњи војни министар, пуковник Милош Васић, посетио све Јужинове представе, осим „Отела“!

На завршном концерту 7. марта, руски глумац је добио од публике двадесет венаца. Истог дана, краљ Александар Обреновић одликовао га је орденом Светог Саве III реда, београдска општина приредила је у „Коларцу“ величанствени банкет, а 5. марта књижевно-уметнички одбор Народног позоришта, који су тада сачињавали Бранислав Нушић, Јанко Веселиновић, Стеван Сремац, Драгомир Брзак и Станислав Бинички (каква све велика имена!) једногласно је изабрао Сумбатова-Јужина за почасног редитеља Српског краљевског позоришта, о чему се сваке године, почевши од 1902. године, штампало у Државном календару Краљевине Србије. Све усхићење Београђана према великом руском глумцу јасно показује мали детаљ; када је он изразио жељу да дође у Саборну цркву да слуша литургију, Београдско певачко друштво одлучило је да ће певати тог дана у храму само дела руских композитора – Бортњанског, Љвова и других.

На крају требало би рећи о једној репертоарској особини гостовања кнеза Сумбатова у Београду, која сведоче о јаком утицају политике на уметност. Као што смо видели, он је играо само западноевропску класику. Ниједног руског комада у репертоару Народног позоришта тад није било, мада су преводи неких од њих на српски језик, већ постојали – на пример, Грибоједова, Гогоља, Сухово-Кобилина. Шта би то могло да значи? Једино то, да је била веома уочљива последица „новог курса“ краља Милана Обреновића још од почетка 1880. године, када се из многих сфера живота у Србији (образовања, лекарске делатности, уметности…) свесно склањало скоро све што је било руско… Али за десетак година то ће се радикално променити…

Други руски драмски уметник, који је гостовао у Београду, био је познати трагичар императорског Александринског позоришта у Петербургу Василије Пантелејмонович Далматов, којем је право презиме било Лучић, а псеудоним Далматов је сведочио о његовом југословенском пореклу. Али о његовом гостовању, за сада, имамо мање информација, имајући у виду околности у којима је боравио у Београду. Зна се да је своју прву представу у београдском Народном позоришту (којих је укупно било осам) одиграо 30. маја 1903. године. И следствено, био је „очевидац“ Мајског преврата, јер га је, наиме, 29. маја књижевно-уметнички одбор Народног позоришта изабрао, такође, за почасног редитеља, што је министар просвете и црквених дела у другој „револуционарној“ влади Јована Авакумовића, Љуба Стојановић и усвојио својом одлуком од 1. јула. Тако су од 1904. у списку особља Народног позоришта у Београду, штампаном у Државном календару, стајала већ двојица руских почасних редитеља: Сумбатов-Јужин и Лучић-Далматов, а 1910. године њима се придружио у истом рангу Јоца Савић – редитељ из Минхена…

У Државном календару за 1912. годину у списку особља Народног позоришта, уз Јужина и Далматова, појављује се још једно руско име – Александар Иванович Андрејев (1898-1906. године, глумац и помоћник редитеља Московског уметничког позоришта), и то у дужности главног редитеља и директора позорнице, коју је обављао 1911-1914. О њему је споменуо у својој књизи „Срби и Руси (Историја односа)“ покојни колега, професор Мирослав Јовановић, цитирајући историчаре српског позоришта: „Редитељски рад А. И. Андрејева, још од прве поставке „Буре“ Островског (24. новембра 1911.) представљао је програмску најаву једног потпуно новог схватања позоришта. Он је у праксу позоришне режије у Србији увео симболистичко-експресионистичка тумачења, на пример Шекспиров „Магбет“ (1912), што је представљало важан моменат у раној фази професионализације српског позоришта.

Осим „Буре“ Александра Николајевича Островског, он је под својом режијом изнео на српску позорницу „Женидбу“ Николаја Васиљевича Гогоља, „Ану Карењину“ и „Живи леш“ Лава Николајевича Толстоја, „Браћу Карамазове“ Фјодора Михајловича Достојевског, „Ујка Вању“ Антона Павловича Чехова и све то са огромним успехом. Додајмо и то, да је Андрејев почетком 1914. намеравао да режира „Смрт Ивана Грозног“ Алексеја Константиновича Толстоја, али је морао да одустане од те намере. Наиме, руско министарство императорских позоришта није му позајмило потребне историјске костиме, јер се исти комад изводио и у Александринском позоришту у Петербургу. Тадашње Министарство у Царској Русији му је обећало да то учини мало касније… Али „мало касније“ се збио Први светски рат. И Musae су заћутале. Уместо позоришних костима свугде је завладала војничка униформа.

 

Како оцењујете садашњу културну сарадњу Русије и Србије?

 Можемо рећи да је културна сарадња Русије и Србије добила нови замах. Само у току претходне три године, бројни су били сусрети руских хорова у Србији, али и обратно. Ту мислим на најрепрезентативније хорове Русије, као и гостовања војних и козачких хорова и оркестара. Културне програме размене организују се, осим, у Београду, у Новом Саду, Нишу, Краљеву… такви сусрети подразумевају рађања нових искрених пријатељстава. За пример наводим нашег Никиту Михалкова, који је драги гост у Србији и Емира Кустурицу, веома поштованог у Русији. То су два врхунска режисера, уметника, који свакако дају огроман допринос јачању српско-руских спона. Годинама је српску песму проносила Русијом глумица Ивана Жигон са косметским малишанима и велика уметница Светлана Стевић. Не би требало да причам о значају балетских представа ансамбла и оркестра Бољшој театра, и релативно честог извођења „Лабудовог језера” Чајковског у Београду и сличних дешавања, и огромне важности такве уметничке размене. У марту ове године су у Санкт Петербургу били организовани Дани српске књиге, а већ у априлу уследила је и посета руских уметника Београду и Новом Саду са звездом руске опере и руководиоцем московске Музичке академије „Глас и виолина“, проф. Љубов Казарновскајом. Током обележавања Дана победе, Београду и Новом Саду, Русија је даривала и предиван филм „Битка за Севастопољ“, који никога није оставио равнодушним. Недавно је у Новом Саду и Београду гостовао ансамбл „Волков театра“ (постоји од 1750.) из Јарославља са редитељем Јевгенијем Марчелием. Културно-уметничка размена наша два братска народа је најјаче оружје против узалудног покушаја отуђења Срба од Руса.

 Истина о Вронском

За грофа Алексеја Вронског, јунака Толстојевог романа „Ана Карењина“, постојао је реалан прототип, личност која је заиста погинула у Србији. То се догодило 20. августа 1876. године. Тада је на Голом брду крај села Горњи Адровац у Поморављу смртно рањен официр руске војске у оставци Николај Николајевич Рајевски. Андреј Шемјакин реконструише биографију Н. Н. Рајевског на општем фону догађаја његове епохе, с паралелним искораком у област историје књижевности. „Проучавање рода Рајевских уопште и, посебно, улоге његових конкретних представника у историји Русије и Србије јесте важан научни задатак, јер је немогуће схватити историју племства Русије без задирања у историју појединачних његових породица. Без тога би било сувише тешко објаснити клишее понашања људи, мотивацију њиховог животног избора у свету који их окружује, поготово у судбоносним за њега тренуцима. И уопште, интересовање за конкретног човека, за тајне његове биографије све то није само вечна радозналост потомака према животу предака. То је озбиљан научни ослонац, који неретко омогућава да се на сасвим нови начин интерпретирају догађаји и њихове скривене побуде, чак и на макроисторијском нивоу.“ (Из предговора књиге „Смрт грофа Вронског“).

Биографија

Андреј Шемјакин је руски историчар, завршио и докторирао на Руском државном универзитету „Ломоносов“, члан Одељења за Славистику РАН и виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука. Др Шемјакин је своја професионална усмерења и интересовања везао за српску историју, постао је стручњак за период Првог светског рата, посебно за живот и рад Николе Пашића. У Србији је објавио и промовисао књиге из области српске или српско-руске историје, „Идеологија Николе Пашића“, „Смрт грофа Вронског“… Учесник је бројних научних скупова, аутор десетина књига, стручних публикација и чланака из области историје српско-руских односа, али и историје кулурне сарадње Србије и Русије.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *