Дечак и хипокризија: управљање утисцима

Пише Љиљана Богдановић

Како су се „фриленс“ Туркиња Нилуфер Демир и дечак из Сирије Ајлан Курди трагично сусрели на плажи у Бодруму и како је њихова судбина потом постала идеалан материјал за пигмалионе виртуелне стварности

У среду су најпродаваније немачке новине – „Билд“, други пут у непуних недељу дана, казниле своје читаоце. Прошлог четвртка – објављивањем сада већ мегапознате фотографије утопљеног трогодишњака Ајлана Курдија – брутално су ошинуле њихов психолошки статус и угрозиле им душевну равнотежу, а потом су, исте новине, надуривши се због реаговања и оштрих негативних коментара своје згрожене публике, ове недеље, и у штампаном и у онлајн издању, безмало први пут, укинуле СВЕ фотографије. Сасвим оригинално инаћење овог листа са јавношћу нису поновиле и друге познате и „велике“ новине које су истим поводом и на исти начин ових дана заиграле против своје публике (постигавши сличан скор). Међу њима је била и београдска „Политика“, чији је голем простор на насловној страни прошле седмице, а мимо познате нам праксе и обичаја ових новина, био посвећен дословно страшној фотографији тела бебе-утопљеника.

 

ПРОПОВЕДНИЦИ СПАСЕЊА

С предумишљајем и циљано, усмеривши се на шок, на производњу стреса и бола, а не само емпатије и „освешћења“, глодури поменутих али и других гласила, међу њима, рецимо, и британског „Индипендента“ (који је публику „звизнуо у чело“ истим снимком) вајкали су се на упадљиво сличан начин, уз заузимање позе примерене проповедницима спасења и искупљења. Док су из „Билда“ поручили да „свет мора видети истину“, а Британци да су „преко шока као виталног инструмента новинарства, а тиме и демократије, желели да свет подстакну на акцију“, из Београда је критичарима узвраћено да се чином бруталног суочавања јавности са призором мртвог тела на плажи у Бодруму, није, не дај боже, ишло у сусрет сензационализму, воајерству и грубом вређању достојанства умрлог, већ се заправо улетело у матицу промишљања на тему: „шта је права улога новинарства у друштву: да узнемирава савест или да чува миран сан“. Пошто је београдски читалац, уз осећање мучнине, бола, и вероватно заувек у меморију усељену слику малог несрећника, могао да размотри ову параду месијанске самосвести новинарске професије, био је суочен и са недоумицом да ли да да опрост главној уредници „Политике“, чије је признање да „сноси пуну одговорност, и да за њу није било дилеме: објави и буди проклет“, у писаном обраћању, уследило већ сутрадан.

[restrictedarea]

Да ли је самозадовољство високо позиционираних промотора професионалне етике, наведеном моралном грмљавином (страних и домаћих) актера, макар у најважнијим назнакама и аргументацији, овиме исцрпљено? Вероватно није. Али, то и није најважније. Важније је да – не спорећи ванвремену важност поменутих великих општих места „увиђања истине“ и „разумевања потребе за акцијом“, управо на подстицај ове ретке и дрске медијске бруталности, размотримо о чему је заиста реч. Да ли смо у овом случају суочени „са правом улогом новинарства“ или тек са успешно демонстрираном лекцијом професионалног извођења поступка који се зове – управљање утисцима? Име наденуто са очигледним разлозима и добрим оправдањем. Име којим овим поводом, није, на пример, хтео ни да буде окрзнут глодур београдских „Новости“. Објашњавајући због чега новине које води нису објавиле спорну фотографију, он је између осталог рекао: „ … ту, на песку турске обале, после једва чујног окидача фотоапарата који је само регистровао једну од милион језивих последица …почиње колосално лицемерје, тријумф погани задње врсте.“

 

ГДЕ ПРЕСТАЈЕ НОВИНАРСТВО

Где то престаје права улога новинарства у друштву, а почиње – лицемерство и поганлук? Да ли је то баш на оном месту где престаје – комплексна и комплетна прича о једном догађају, а почиње –управљање утисцима? (Говорећи о мајсторству управљања утисцима, на којем према његовом мишљењу, опстаје Атлантска империја, Небојша Малић корисно упућује на увид да се оно заснива на опсени, на стварању виртуелне стварности, која у главама њених конзумената замењује стварни живот и чињенице, као и да су управо медији кључ за одржавање опсена управљача утисцима).

Где се све и у којим моментима приче о судбини несрећног детета и његове породице могу наслутити дуги прсти труста управљача утисцима, чији су пуки, понекад и несвесни, извршиоци (овакве – невине – поједини аутори зову корисним идиотима, но у ту врсту свакако не би требало убројати поменуте челнике познатих новина) људи из новинарске професије?

Смемо ли, а да се грубо не огрешимо, уопште и поменути „виртуелно“ или „лицемерно“, када је реч о тако стварној трагедији?

Да ли нас на могуће разумевање тог момента и границе између новинарства и пропаганде упућује управо онај тренутак када се у општем нарицању за малом жртвом и њеном страшном судбином, фокус јавне пажње – дискретно, али неупитно – са ратних страдања померио на „судбину емиграната“, на страшни усуд страдалника у сеоби народа, уз истовремено затамњивање и потпуно уклањање из јавног видног поља, и велике слике, свих оних догађаја који су као узрок претходили овом догађању? Мали Ајлин Курди постаје симбол сеоба, али не и симбол који упућује на нечувено насиље и ратове који дуго трају, и којима се крај не наслућује. На стварне виновнике зла. За осећања света, за планетарну емпатију није важно и не сме да буде важно оно што је „иза“, већ само оно што је у функцији воље управљача утисцима. Прича по савршеној Си-Ен-Ен матрици је пред нама: Избрушени имиџ вижљасте Нилуфер Демир, фоторепортерке, њено осећање ужаса у сусрету са страшним призором, и оклевање у тренутку када је требало померити прст на окидачу фотоапарата, али потом и неодложан унутрашњи императив да овековечи и свету пренесе призор који говори о судбини избеглица и ономе што свет мора да сазна! Идеална матрица и сценарио.

Остало је – како кажу – историја. Сада је стварају медији, додајући једни другима штафету. Брушећи даље велику причу, причу у чијој сенци ће остати све оно што управљачи утисцима не желе или још увек не желе да открију. И док се ствара хистерија, и осећање да се „очи пред судбином и истином о овим несрећницима не смеју затварати“, нико више неће ни помислити на оно што се догађа у паклу Блиског истока. За то време, нико неће обратити пажњу, а поготово неће громогласно и широм Европе, позивати на буђење успаване савести света око једне застрашујуће чињенице везане управо за децу. Реч је о извесности коју су свету предочили најновији подаци УН: Данас у свету, у ланцима ропства и дословно живи и ради чак 200 милиона деце. У дану када је објављена фотографија малог Курдија у „Политици“, изашао је и нови број „Печата“ са текстом посвећеним овој теми.

Слике деце која цео свој живот раде на плантажама кафе или дувана обишле су свет небројено много пута – без драматичних последица по савремену архитектуру модерног робовласништва. И без емотивног „потресања“ великих штампаних и електронских медија. За управљаче утисцима то није битно. Бизарна, безмало досадна прича.

[/restrictedarea]