Да ли је „златна ера” Битефа дефинитивно прошла?

Хомер, Толстој, Ибзен и Гогољ: Репертоар 49. Битефа у знаку велике литературе

Пише Рашко В. Јовановић

Иако краћи но обично, овогодишњи фестивал, посвећен успомени Јована Ћирилова, протиче у знаку занимљивог и књижевно релевантног репертоара, пажње вредних сценских огледа али и без неких знатнијих театарских домета

Поред савременог тумачења „Илијаде“, колективног читања Толстојеве новеле „Смрт Ивана Иљича“, извођења Ибзеновог „Непријатеља народа“ као Брехтовог поучног комада и новог московског представљања „Мртвих душа“, на програму овогодишњег 49. Битефа је неколико интересантних сценских огледа, међу којима се издваја „Комплекс Ристић“ као покушај сценског сагледавања стваралачког театарског ангажмана Љубише Ристића.

Упркос свему, као и прошле године, морамо се и ове упитати у којој мери и на који начин је Битеф интернационални фестивал? – Наиме, ове године од укупно десет представа главног фестивалског програма половина долази из Србије или са других простора негдашње Југославије, дакле, поред домаћих, реч је о позоришним ансамблима из Словеније, Хрватске и Македоније – у питању су представе „Илијада“ (Словенско народно гледалишче, Љубљана. Местно гледалишче љубљанско и Цанкарјев дом, Љубљана), „Смрт Ивана Иљича“ (Српско народно позориште, Нови Сад), „Комплекс Ристић“ (Словенско младинско гледалишче, Љубљана, Хрватско народно казалиште Ивана пл. Зајца, Ријека, Битеф, Београд и МОТ, Скопље), „Ми смо краљеви а не људи“ (Хрватско народно казалиште, Загреб), „Ибзенов Непријатељ народа као „Брехтов поучни комад“ (Центар за културну деконтаминацију, Београд и Ибзен Сколаршип, Скиен, Норвешка) и „Дискретни шарм марксизма – Вечера-перформанс од шест јела“ (ДасАртс, Амстердам, Холандија и „Теорија која хода“, Београд). Како видимо – више од половине представа овогодишњег програма Битефа, да постоји Југославија, третирале би се као домаће, а ми их данас по обичају оглашавамо – регионалним.

[restrictedarea]

Преосталих четири биле би „интернационални репертоар“: и то две из Немачке, и по једна из Француске и Русије. Од немачких позоришта, поред Фолкс бине ам Роза Луксенбург плац у Берлину из тога града представиће се још и театар „Максим Горки“, док из Француске долази ауторски пројекат „Збогом“. Са највећим интересовањем очекује се наступ трупе Центра „Гогољ“ из Москве, која ће приказати Гогољеве „Мртве душе“ у режији и костимографији Кирила Серебреникова. Према томе, Битеф би се у најбољем случају могао назвати Бетеф, што ће рећи – Београдски европски театарски фестивал. Али, с обзиром на велики број представа из региона најбоље га је назвати Београдски европско-регионални театарски фестивал односно Бертеф, што је он у суштини већ неколико последњих година. Ако се имају у виду скромна финансијска средства додељена за приређивање овогодишњег фестивала можемо разумети овај „скраћени“ програм. Уосталом, глобална економска криза условила је скромније програме у читавом региону, те се са тиме морамо помирити и када је Битеф у питању. Али, селекторско ослањање на представе из региона, које је нарочито било видно претпрошлог и прошлог Битефа, морамо констатовати, присутно је и ове године чак исувише, што за последицу има сличност програма овог фестивала током неколико последњих година. Наиме, долазе углавном иста позоришта са негдашњег југословенског простора да би приказала представе које режирају једни те исти редитељи, попут Тонија Јанежича или Оливера Фрљића, да не набрајамо даље, будући да нисмо против ниједнога од њих, али смо против таквог селекторског поступка, који је неминовно довео до фестивалске програмске монотоније. Додајмо да су многи стални посетиоци Битефа већ унапред са сигурношћу могли претпостављати који ће се редитељи са својим представама опет појавити. Управо за та остварења нисмо сигурни да могу представљати нове позоришне тенденције, које су, колико знамо, још у средишту интересовања овог фестивала, без обзира на то што су се и прошле године једва могле приметити. Такође, већ неколико година, како смо већ указали, евидентно је да су селектори свој фокус усмеравали, поред регионалних, искључиво на европска позоришта. Као да је „златна ера“ Битефа, када су у Београд долазила позоришта са свих континената, дефинитивно прошла. Не верујемо да на треатарским сценама на Истоку, како Блиском, тако и Далеком, нема представа погодних за приказивање на Битефу. Изгледа да је потребно проширити селекторски видокруг и интересовање. С обзиром на то да нас је, нажалост, Јован Ћирилов, дугогодишњи селектор Битефа, напустио, видеће се хоће ли досадашња коселекторка, а ове године селекторка Ања Суша и даље самостално обављати ту функцију. Но, без обзира на то како ће се ово питање решити селекција следећег, иначе јубиларног, педесетог Битефа требало би да буде у духу велике традиције ове манифестације.

Поред главнога програма ваља истаћи да је пратећи програм овогодишњега Битефа веома добро конципиран и да је веома опсежан. Поред осталог, требало би рећи да „Битеф на филму“ садржи пројекције опере „Ајнштајн на плажи“ Филипа Гласа у режији Роберта Вилсона, балета „Посвећење пролећа“ Игора Стравинског у кореографији Пине Бауш и документарац „Потрошени“ сценаристе, редитеља и продуцента Борута Шепаровића. Не мање занимљиви су и остали пратећи програми.

АНТИЧКИ СВЕТ У МОДЕРНОМ КЉУЧУ

„Илијада“

ПИСАЦ Хомер

ПОЗОРИШТА „Словенско народно гледалишче“ – Драма, Љубљана, „Местно гледалишче љубљанско“ и „Цанкарјев дом“, Љубљана

ДАТУМ ПРЕДСТАВЕ 18. септембар 2015.

ДВОРАНА ПРИКАЗИВАЊА „Мадленианум“ – Велика сцена

РЕДИТЕЉ Јернеј Лоренци

ДРАМАТУРЗИ Ева Махковић, Матић Старина

СЦЕНОГРАФ Бранко Хојник

Најстарије грчко сачувано књижевно дело грчке и европске књижевности, Хомеров еп „Илијаду“, које се у свим досадашњим епохама сматрало за узор свеколиког песништва, поставио је редитељ Јернеј Лоренци са жељом да на сцени дође до пуног израза читава прича, тако да на овом извођењу доминира изговорен текст, који поступно гледаоце уводи у овај спектакл и открива им три света – Грке, Тројанце, као и свет богова. Као што се зна, Хомер је за окосницу „Илијаде“ узео само једну тему и повезао је са различитим епизодама као што су Ахилов гнев и нерасположење најпре према Агамемнону, потом и према Хектору. Та два односа, заправо нерасположења Ахилова одређују структуру самога епа исто колико и три његове љубави, односно наклоности – према ропкињи Брисеиди, саборцу и пријатељу Патроклу и оцу Пелеју. Упоредо са овим „Илијада“ слика и богове, од којих једни помажу Грцима, а други Тројанцима. Сагледано у целини, ово дело излази из оквира епике и приближава се трагедији. Врлина адаптације, па тако и саме представе коју смо гледали поред осталог, свакако је и у томе што ово велико дело изводи само дванаест глумаца. Драматуршки представа је пажљиво структуирана и има два дела. У првом делу адаптација верно прати Хомеров еп и приказује повод сукоба, док је други део слика Тројанскога рата, која генерализује све погибије и страдања. Одмах би требало истаћи да је редитељ Јернеј Лоренци остварио једну динамичну представу, која оживљава антички свет и сукобе у њему на савремен начин, ослањајући се на неке постулате постмодерне, али и искуства стечена на подручју нашег поднебља. Екипа одличних глумаца потрудила се да Хомеров текст оживи у пуном значењу. Зато се о овој представи, коју прикладно допуњује и подржава одлична музика Бранка Розмана, може говорити само позитивно, тим пре што својим поступком редитељ Лоренци, наглашавајући свевременост Хомеровог епа, гледаоцима побуђује асоцијације на ратна збивања на Балкану током последње деценије прошлога века.

ЖАНР ? КЛОВНИЈАДА!

„Мурмел, Мурмел“

ПИСАЦ Херберт Фрич по Дитеру Роту

ПОЗОРИШТЕ „Фолксбине ам Роза Луксенбург плац“, Берлин

ДАТУМ ПРЕДСТАВЕ 17. септембар 2015.

ДВОРАНА ПРИКАЗИВАЊА Велика сала „Народног позоришта“, Београд

РЕДИТЕЉ И СЦЕНОГРАФ Херберт Фрич

КОСТИМОГРАФ Викторија Бер

ДРАМАТУРГИЈА Сабрина Цваш

Једанаесторо глумаца у овој представи (уколико је ово извођење уопште могућно назвати позоришном представом!) све време – неких осамдесет минута – трчи и скаче, споплиће се и претура по позорници непрестано вичући „Мурмел, Мурмел“. Глумци овај једини текст изговарају у различитим интонацијама, некад гласно, некад и тише и по томе би ово био минимализам на сцени, јер је само ту реч Фрич преузео из Ротовог комада „Мурмел“. Али, редитељ, који је истовремено и сценограф, побринуо се да на сцену постави различите елементе у виду плоча разних димензија које ометају глумце у њиховим трчањима и поскакивањима, јер су се око њих саплитали, па и падали по позорници, што је деловало комично. Било је ту и кловнијаде у немирним кретњама, које су чиниле да су неки чак и упадали у оркестарску рупу, дабоме, све уз повике „Мурмел, Мурмел“. Не може се замерити довођење ових призора на Битеф, али да ли је то морало и да отвори фестивал? Присећали смо се спектакуларних отварања ранијих година у дворани Центра „Сава“, када су се изводиле кореодраме и мултимедијалне приредбе али и поред тога, на постављено питање одговорили бисмо: фестивал је отворен – битефовски! Несумњиво, глумци из Берлина умеју не само да трче, скачу и да се надскакују. Они владају и завидном говорном техником, те је дозивање „Мурмел, Мурмел“ било веома нијансовано, тако да смо размишљали како би се од ове представе могла начинити и радио-драма, истина знатно краћег трајања У сваком случају, ако ништа друго, ова представа забавила је и насмејала публику, али је и разочарала све оне које су очекивали и некакав садржај, да не кажемо неки позоришни комад. Требало би истаћи костимографска решења Викторије Бер, као одличан дизајн светла Торстена Кенига. Не мање заслужан је Инго Гинтер: музика је знатно припомогла ефектној сценској реализацији овог извођења којем је тешко одредити жанр, будући да није перформанс, а далеко је и од кабареа, јер се приближава кловнијади. Како сазнајемо из програмског каталога, редитељ Фрич ове године понудио је гледаоцима једну представу засновану на дадаистичкој игри речи, па смо помислили како би, можда, уколико су то фестивалске пропозиције дозвољавале, било боље да смо видели ово његово сценско остварење.

[/restrictedarea]