Почетна / Интервју / Босиљка Младић – Ратко никада није пристајао на уцене!

Босиљка Младић – Ратко никада није пристајао на уцене!

Разговарала Биљана Живковић

О свом сведочењу у хашком Трибуналу, о личности генерала Ратка Младића, о тешким животним искушењима, истинама које се годинама прећуткују и лажима које се неуморно шире, ексклузивно за наш лист говори супруга легендарног ратног команданта Војске Републике Српске

Босиљка Младић, супруга генерала Ратка Младића, команданта Главног штаба Војске Републике Српске, заточеног у Хагу од 26. маја 2011, својим недавним сведочењем у судници хашког Трибунала, изазвала је велико интересовање како српске, тако и иностране јавности. Током дугих година и она, и комплетна породица Младић била је изолована од јавности, преживела је много изузетно тешких, безмало трагичних тренутака, али – упркос тим недаћама, живот и догађаји су јој пружили прилику да се докаже као ванредни борац. Босиљка Младић зачуђујуће је искрена, скромна и непосредна личност. И поред чврстине коју показује, њене очи се испуне сузама када говори о свом супругу Ратку и о њиховој преминулој кћерки Ани, изузетном студенту медицине, која је, кажу, изнад свега волела живот и људе! Наша саговорница говори о свом сведочењу у хашком Трибуналу, о личности свога супруга и њиховој заједничкој борби, судбини и страдањима.

 

 Ви сте недавно – као сведок одбране на суђењу вашем супругу, генералу Младићу – у Хагу имали ватрено крштење. Пред западнoм и српском јавношћу. Није лако сведочити истину на таквом месту. Како сте доживели те тренутке?

Ја сам била срећна што могу да сведочим у Хагу. И да потврдим чињеницу да је мој супруг генерал Ратко Младић 14,15,16. и 17. јула 1995. године боравио у Србији, тј. у Београду и да је тих вечери спавао у својој кући, односно да тих дана није боравио на ратишту у Босни и Херцеговини. То је једина истина, као и чињеница да га је, као што је било уобичајено када је био одсутан, и током тог одсуства мењао његов заменик. У Хашкој судници изнела сам важну чињеницу да тих дана у мом присуству Ратко није командовао помоћу средстава за везу, нити се обраћао било коме на тај начин као што то никада ни раније, ни касније није радио приликом боравка у Београду. Његови доласци у Београд у току рата никада нису били класичан допуст војника. Увек је имао састанке, махом са представницима међународне заједнице. Долазио је кући да се окупа, пресвуче, нешто на брзину поједе и одлази на састанке. Враћао се обично у касним вечерњим часовима и преспавао у својој кући. Више пута сам била присутна у публици приликом суђења, тако да ми је то мало помогло, али није нимало ни лако ни једноставно стати пред било који суд, а камоли пред суд у Хагу. Имала сам жељу да им још више причам о личности генерала Младића. Да им кажем да је његов ментални склоп такав да не може да буде злочинац, нити некакав монструозни убица. До сада нема никаквих доказа, мислим да их не може ни бити да је Ратко Младић у било којем делу војничке каријере и у било које време погазио своју официрску етику. Ипак, моја је улога била да сведочим за та четири врло битна дана. Када сам изашла из суднице осетила сам олакшање али нисам била сасвим мирна. Још сам била врло узбуђена. Службени возач Суда ме је одвезао у хотел где сам боравила у Хагу. Са нестрпљењем сам, потом, чекала да се јави главни адвокат одбране Бранко Лукић. Када се коначно јавио телефоном рекао ми је да је све прошло одлично.

[restrictedarea]

 Добри познаваоци тока суђења генералу Младићу тврде да сте постали један од најважнијих сведока одбране. Јавност је била изненађена када се сазнало да генерал Младић тих дана, у јулу 1995. није био на ратишту у БиХ, већ у Београду! Тиме сте у великој мери пољуљали темеље оптужбе, која терети генерала да је „командовао догађајима у и око Сребренице“,  управо тих дана.

Мислим да су и други сведоци који су сведочили пре мене у Хагу, у значајној мери, пољуљали темеље оптужбе, али се то мало или уопште није износило у јавности. Иако је веома тешко бранити се од тако тешких оптужби и бруталног медијског линча где вам је и пре правоснажне пресуде већ пресуђено да сте монструм или ратни злочинац, уверена сам да ће, уколико постоје право и правда, истина да победи.

 Својевремено сте изјавили да је пре него што је формиран хашки Трибунал, генералу Младићу било понуђено да бира, да буде кооперативан или ће бити проглашен ратним злочинцем. Генерал није пристао на уцене!

Свако ко га бар мало познаје, зна да он своју реч никада није погазио и да је за њега заклетва коју је дао држави и народу – светиња. Било је више таквих случајева кроз рат, али ја бих овом приликом издвојила два.

Једном је бивши председник Сједињених Америчких Држава Џими Картер водио преговоре са властима Републике Српске. Убеђивао их је у нешто, а Ратко је био против његових намера и није желео у томе да учествује. У једном тренутку супруга америчког председника, Розалија Картер тражила је разговор у „четири ока“ са Ратком. Госпођа Картер му је рекла да заједно са мужем води Фондацију која се бави сакупљањем историјске грађе и пошто зна да Ратко уредно води белешке у току рата, понудила му је бланко чек да напише суму колико би коштало да њихов Фонд „откупи“ те генералове свеске. Ратко је погледао и одговорио да српска историја није на продају и отишао. На крају је одбио да се рукује са њом.

Другом приликом, у току преговора, у холу пре него што су ушли на састанак, пришао му је Ричард Холбрук и пред свим присутнима рекао:  „Господине генерале пред вама је изасланик САД и председника Била Клинтона. Ви сте победник, али Сједињене Америчке Државе не желе Ратка Младића – генерала, већ желе – Младића политичара.“ Ратко на то није пристао!

 

 Телевизијске камере из хашке суднице потврђују да је генерал лошег здравственог стања, али он и поред тога не изостаје на суђењима. Колико стресна атмосфера пред хашком поротом може да дестабилизује његово угрожено здравље?

Његово здравствено стање је такво да свака стресна атмосфера у судници може врло лако да изазове најтрагичнији исход. Ратко је у јуну 1996. године доживео први мождани удар од којег је лечен у дужем периоду. У Хагу је већ једном био на ивици живота и смрти. Међутим, његова челична воља да издржи кад је доспео ту и нада да ће његов тим одбране да се избори да истина победи, држе га у животу. Он је велики борац.

 

 Чињеница је да српски народ, поготово народ у РС, али и већина у Србији и Русији, веома поштују генерала Младића, за многе је он жива легенда. Забележене су бројне изјаве и муслимана о генераловој хуманости, његовој потреби да помогне и разуме. Али сва афирмативна реторика о њему уклоњена је са ТВ, новина, сајтова. Ипак, истина васкрсне, зар не!

Време је најбољи судија. Тек ће много тога да исплива. Видеће се ко је тај човек и шта је све урадио за народ и државу. Осим у Србији и Русији, њега поштују и у другим земљама и другим народима, у шта сам имала прилике лично да се уверим. Тачно је да се у медијима манипулише са свим информацијама које су везане за њега и да се не дозвољава да изађе на видело какав је он човек у ствари. Ја ћу да наведем само један пример који потпуно другачије говори о његовој личности од слике која се креира у медијима које контролише противничка страна. Усред рата, негде касне 1994. године, у Главни штаб Војске РС стигла је порука да муслиманска страна из Горажда тражи хитну медицинску евакуацију једне девојчице која је имала перфорацију слепог црева, а тамо нису могли да јој помогну. Ратко је одмах наредио да његов лични хеликоптер најхитније могуће крене за Горажде. Та девојчица је превезена хеликоптером у Војну болницу у Сокоцу, где јој је спасен живот. Доктор који је оперисао, касније је рекао да дете не би преживело да су је возили колима Хитне помоћи. То је прави Ратко Младић, а не ова слика која се ствара годинама у разним медијима.

 

 Генерал Младић је носилац високих одликовања, између осталог и Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима, Ордена Народне армије са сребрном звездом, Ордена за војне заслуге са златним мачевима, Ордена братства и јединства са сребрним венцем… Хапсили су га, међутим, они који чак нису ни служили војску, а ордење су гледали само у књигама!

Не знам тачно ко га је све хапсио и тражио годинама, али могу да кажем да су се неки од њих тешко огрешили о државне законе, али и Божје законе и морал и професионалну етику уопште. Поготово, у односу на нашу породицу, као и према породицама других људи које су послали у Хаг. Време ће показати ко се за шта борио и какви су чији резултати.

 

 Могло би се рећи да сте генералов најревноснији саборац, са њим сте од његових првих војних задужења у Македонији, на КиМ, у Книну, а онда сте када год је било могуће, одлазили на ратиште у БиХ. Како је живети са војником чврстог кова и јаког морала, који је на животни пијадестал поставио – српски народ?

Ми смо у браку од 1966. године и од почетка ми је Ратко причао о томе шта значи бити официр и какви нас изазови чекају. Мени је било важно да смо нас двоје заједно, а ја сам се заклела да ћу све да издржим уз свог вољеног човека. Живот породице официра није лак ни у миру, али смо ми били срећни јер смо обоје градили нашу породицу у љубави и радили послове које смо волели и на којима смо били признати. Обавезе и недаће које су дошле са ратом су тешке – нешто што нисмо могли ни да сањамо да је могуће да се дешава… Али што се тиче његових особина и морала, са њим је било посебно лепо живети.

 

 Прво организовано полагање Заклетве припадника ВРС било је на Видовдан 1992. у Сокоцу; српски генерал 28. јуна 2001. одлази… јер је оптужен од стране Трибунала. Када вам је било теже: 2001, када нисте знали где је и да ли је уопште жив, или 2011, када су га испоручили хашком Трибуналу у критичном здравственом стању?

Најтежи је ипак био тренутак када су га ухапсили, а ми га видели у онако тешком здравственом стању. Уместо да га прво, бар мало залече, да колико толико дође себи, па да га затим испоручују, режим је улепшао његово стање у извештају лекара опште праксе из затвора, како би могли да га испоруче. Тада су медији по налогу режима крили његово стварно здравствено стање, а ми смо сами, под страховито великим притиском, морали да доносимо важне одлуке! Он тада практично није био при себи, али и у таквом тешком здравственом стању, када је мислио да неће преживети, њему је било најважније да не дође до крвопролића због њега и ту поруку је упутио наш син Дарко – јавности.

 

 Губитак ћерке Ане је и за вас и генерала и целу породицу био ужасан ударац. Постоје мишљења да и Анина погибија може да се доведе у везу са тежњом оних који су на суров начин покушали да сломе великог српског генерала?

Ја сам као мајка у то одмах посумњала. Касније су ми поједини људи, веома кредибилни, посредно ставили до знања да је то управо тако, али да морам о томе да ћутим. До данас се њена трагична судбина злоупотребљава у медијима против Ратка на разне начине од разних квазианалитичара, преко мемоарских књига учесника у преговарачком процесу, па до романа који су наводно инспирисани њеном судбином. У ствари, опет лажи које увек иду у истом правцу, а то је да пошто нема правих доказа о Ратковој кривици требало би што више материјала произвести по разним медијима, па чак и употребом трагичне судбине наше ћерке против рођеног оца. Замислите тај монструозни изум, убију нам дете, а онда пишу како се наша Ана убила због његових злочина или да је Ратко после желео да се свети!! Јадне су то лажи!

 

  Генерал својим животом сведочи љубав према свом народу и онда када он лично страда. У њега, строгог и правичног, кажете – никада нисте посумњали. Има ли појединости које ћете, у том смислу, увек носити у срцу и о којима ипак можете и јавно да кажете коју реч?

Има много таквих тренутака, али ја бих на прво место ставила његову бригу да народ преживи у рату. У том смислу је водио велику борбу са многим „усијаним“ главама да не дође до поновне поделе на партизане и четнике која нас је тако скупо коштала у Другом светском рату. Успео је у томе! Такође, ВРС је хранила народ где год је могла, тако што је Ратко наредио да се формирају фарме крава, оваца, коза… уопште пољопривредна газдинства, па је на крају рата ВРС производила више стоке и хране коју је делила народу, него што је трошила за исхрану војске. Једне године за Божић дошла је делегација Срба из иностранства и донела хране, одеће и обуће на поклон. Ратко одмах зовне свог секретара Рајка Бандуку и нареди да возач све однесе и раздели нашој војсци. Један човек му је био донео посебне војничке чизме, а Ратко нареди Рајку да одмах зовне стражара. Напољу је била јака зима са пуно снега а када је стражар ушао сви смо видели да има јако лоше чизме које су биле нечим повезане да се ђон не одваја. Ратко му пред свима поклони чизме и честита Божић. Дешавало се често да поклони своје ствари избеглицама и породицама погинулих. Никада Ратко није био равнодушан према људској патњи, несрећи, немаштини, болести.

 

  Готово сви медији пишу да сте ви одрасли као ратно сироче. Да ли су и то измишљотине?

Новине су писале многе неистине о нама, па је тако и једна од њих да сам ја ратно сироче. Истина је да сам од своје десете године боравила код своје, дванаест година старије сестре, у Скопљу због школовања. А распусте сам, нормално, проводила у кући у селу Округљача код Вировитице, где је мој отац Петар Јегдић, иначе солунски борац, син Лазара (такође солунског борца) – као солунски ратник добио земљу од краља Александра Карађорђевића.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *