Почетна / Свет / Амфитеатар као пијаца

Амфитеатар као пијаца

НЕОЛИБЕРАЛНИ РАТ СА ВИСОКИМ ОБРАЗОВАЊЕМ

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Када се приватизују универзитети, нови послодавац обавезно умањује зараде, слободе, при чему постоји стални захтев да се професори трансформишу у менаџере који „доводе“ студенте на универзитет, због чега добијаjу одређене бонусе, а, исто тако, студенти се трансформишу не у оне који уче – студирају, већ у потрошаче

Према неолибералној идеологији универзитети морају оправдати своје постојање тако што ће зарадити новац на тржишту. Такође, универзитети морају радити као „консултационе организације“ за велики бизнис, владе и друге тражиоце услуга, што мења традиционалну улогу универзитета у друштву. Снежана Здиславовна Семерник за руски „Центар научне политичке мисли и идеологије“ урадила је анализу глобалног положаја науке и образовања у свету и закључила да нова идеологија све мери економским критеријумима, тачније идеологијом економизма, што води и науку и образовање у суноврат.  Наиме, ова идеологија је препозната као економоцентризам и представља систем погледа на свет, животне оријентације где најважнију улогу има економија, тачније профит и феномени што проистичу из тога. Према овом схватању, сви ресурси, и природа и људска личност, људско тело („људски капитал“), па и социјалне везе („социјални капитал) јесу капитал, па самим тим постају предмет трговине. Економија дакле постаје сама себи циљ, елиминишући или потчињавајући све остале аспекте живота.

 

НАУКА НА ПРОДАЈУ

Наравно да се оваква идеологија крајње негативно одражава на све сфере људског живота, па и на науку, образовање и демографију (деца се не рађају јер су „трошак“, односно „терет“ који онемогућава развој каријере). У условима економизма, наука и образовање прелазе у сферу интелектуалних услуга које „купује“ одређена група људи, док се традиционална улога професора као слободних интелектуалца и универзитета као оазе слободе укида. Учење је у овом систему губитак времена, а диплома је потребна само ради достизања одређеног социокултурног статуса. То је још 1971. у својој књизи Доле школе објаснио филозоф Иван Илич указавши да модеран образовни систем „ђака школује да брка наставу с учењем, прелазак у виши разред с образовањем, диплому са стручношћу а течно изражавање са способношћу казивања нечег новог“.

[restrictedarea]

И Расел Џекоби је пре 28 година овако нешто предвидео у књизи песимистичког наслова „Последњи интелектуаци“. Наиме, Џекоби је тврдио да омасовљење високог образовања у САД после Другог светског рата води стварању генерације радикала који за себе обезбеђују каријеру професора универзитета, а не слободног ствараоца који брине о целини друштвених интереса и развоју хуманизма и правде. Резултат: мноштво професора се такмичи за остварење академске каријере, уместо да пишу, анализирају и боре се за одређене идеје и вредности, односно за праведније уређење друштва.

Раније су, да подсетимо, универзитети били склониште за мислиоце-дисиденте чије су идеје носиле велики идеолошки и вредносни потенцијал за промене друштва набоље. Данас, уместо критички усмерених интелектуалаца на универзитетима седе каријеристи којима, ако имају било какву идеологију, сем новца и богатства, она представља декор. Такође, данас се не одобравају ни окупљања студената, како би се спречило „непредвиђено понашање“. Идеални неолиберални универзитет је универзитет без непредвидљивих студената. Најбоље је ако студенти студирају „на даљину“ – он лајн. Тако, формално посматрано, имамо на хиљаде професора левичара, али ни једног Рајта Милса, писао је Расел Џекоби.

Енглез, Тери Иглтон, активни професор универзитета, у чланку „Лагана смрт универзитета“ The Slow Death of the University, за часопис „The Chronicle of Higher Education“ – потврђује напред речено. Према његовим подацима у Великој Британији  уништава се самоуправа универзитета, како би се извршио прелаз на централизовано управљање. Другим речима, уместо досадашње децентрализоване демократије примењује се модел војничке хијерахије.

Модерни универзитет је приморан не да се бави образовањем и васпитавањем студената, већ према идеологији економизма, мора да зарађује новац. Пошто предавања на универзитетима све мање доносе зараде, догађа се бег „у научне пројекте“, који доносе зараду. Но, ти „научни пројекти“ су често развој идеолошких поставки неолиберализма или учествовање у креирању јавног мњења или чак извођењу „обојених револуција“. То проузрокује „бег“ професора из учионица и од студената у лабораторије и библиотеке.

Од времена Расела Џекобија стање се још више померило нагоре, констатује Мајкл Швабле, професор социологије са Универзитета „Северна Каролина“, књигу „Последњи интелектуалци“ поменутог професора оцењује као репер за сва потоња догађања. Швабле мисли, да ако се не заустави неолиберална идеологија економизма у њеној агресији на универзитет да ће то довести и до изумирања професуре у њеном традиционалном схватању као извора слободумља и отпора тиранији.

 

АКАДЕМСКО ТРЖИШТЕ У САД,

али и целом Западу, „академско тржиште“ времена Џекобија се смањује. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века оно се ширило и „тржиште“ је апсорбовало каријеристе. Данас више није тако. Радна места на универзитету су привремена, нешто због идеологије, нешто због жеље крупног капитала да има полуге утицаја на понашање професора склоних револуционарном мишљењу и пракси, а нешто и због новца, којег је у буџетима све мање. Значајан број истраживача, да напоменемо, мисли да новац из буџета бива покраден или преусмерен у друге области. Други део тврди да приватне компаније налазе начина да не уплаћују порезе и доприносе, те је и зато новца мање. Било како било, чињеница је да се буџети за науку и образовање умањују, па администрације универзитета закључују само привремене уговоре, а од њих, наравно, беже не само каријеристи, већ и сви они што би да се трајно баве овим послом да су услови другачији. Нико не жели да сваких шест месеци размишља хоће ли наставити да ради или ће добити отказ. Наравно, у таквим условима, мало коме је до озбиљног бављења науком. Истовремено, конкуренција се увећава, али и услови за остварење каријере. Научни радови, важни за каријеру, сада се објављују у строго одређеним публикацијама (са већ дефинисаном идеологијом, системом вредности, методологијом, праксом), па је важно где је шта објављено, а не шта је речено. Такође, повећава се улога корупције у објављивању часописа, јер поједине редакције наплаћују објављивање рада. Ко нема новца – нема ни објављивања рада. Систем приморава професоре универзитета да избегавају медије, друштвене мреже и јавне наступе (као неважне за каријеру, али зато веома опасне), а то значи и неширење идеја и вредности, односно препуштање овог поља другима. На тај начин, све више младих, поучени конзервативизмом и конформизмом професора, стиче идентичне погледе на свет. На другој страни, постоје бројни примери да су професори који су својим писањем или јавним иступима, користећи академску слободу“ изазвали узнемиреност „конзервативно-конфомристичке јавности“ – остали без посла. Једноставно, не продуже им се уговори. Класична формулација гласи: „Извините, нема заинтересованих за ваш предмет!“ Све „чисто“, без афере, медија, незгодних питања, протеста студената! Најбољи пример овога је случај професора Џејмса Вотсона који је био приморан да прода Нобелову награду добијену за откриће ДНК, јер је, због тога што је повезао коефицијент интелигенције са расом, постао прокажен у свету науке и остао без свих послова што их је имао. „Нико не жели да призна да ја постојим. Због тога што сам небиће, отпуштен сам са свих послова и немам приходе“, рекао је он. Зато су предавачи на западним универзитетима постали врло опрезни у изношењу идеја или критици друштвене збиље. Шта кога брига ако једна или више приватних компанија униште неку државу и народ тамо негде на Балкану или у Африци! Јер, егзистенција је, свакако, за многе важнија од борбе за правду и боље друштво!

Други веома важан моменат је умањење зарада, што је проистекло не само због умањења количине новца намењеног за рад универзитета, већ и због политичке воље оних на власти, који закључују да би универзитете требало дисципиновати. Због тога професори све више „држе“ већи број предмета (уобичајено је по семестру два до три, али сада запослени на универзитету морају, да би остали на истом нивоу зарада, да држе и по пет и више курсева. У БиХ, на пример, постоји приватни универзитет где професори имају месечну плату од 250 евра, а у једном семестру изводе наставу, наравно и испите, из седам до осам предмета). Конкуренција и заузетост су, дакле, међу најважнијим факторима за подстицање конзервативизма универзитетских професора, тачније њихово ћутање.

 

ВЕЛИКИ БРАТ НА УНИВЕРЗИТЕТУ

Наравно, други фактори су мање видљиви, али поменути Мајкл Швабле истиче један ништа мање значајан – он лајн руководство. Прво, професори све више електронским путем добијају упутства шта је потребно да раде. Њихова предавања се снимају и постају власништво универзитета. Уводи се учење „на даљину“, тачније комуникација са студентима преко скајпа и других видео-система, при чему се све чува на рачунарима, свака изговорена реч. Касније сва предавања и комуникација преко видео-система постаје предмет инспекције руководства универзитета – професори су тога свесни, наравно и због искуства оних који су игнорисали моћ компјутера и снимања, свака реч се мери и процењује, не само са научног већ и интересног аспекта бројних државних и корпоративних служби. Замерке професорима постоје, чак и ако професор, који предаје 7-8 предмета не уноси довољно „жара“ у свако предавање, има података да и то постаје мотив за отказивање уговора о раду. У сваком случају електронски надзор и снимање свих предавања и комуникација професора представља огроман психички притисак на предаваче. Но, администрације америчких универзитета овакве мере правдају стандардима безбедности. Закључак професора Иглтона (који се слободно може пренети и на друге државе) је следећи: „Ако је британска универзитетска наука била добро место за рад неколико деценија уназад, данас је то крајње непријатно место за многе запослене“.

Свему томе доприноси и начин вредновања рада професора. У науци то су „бодови“ за објављене научне радове и монографије. Ту почиње академска игра која награђује конзервативизам. Систем је једноставан. Формира се „листа признатих научних часописа“, па објављивање рада у неком од њих аутору доноси бодове, који, опет, служе за његово напредовање у каријери (од асистента, до доцента и професора, а касније за добијање научних пројеката). Наравно, часописи су власништво приватних лица или компанија. Они инсистирају да се цитирају одређени аутори, одбацују чланке нежељене оријентације, као и „незгодне теме“, што је допринело и доприноси бујању политички коректног једноумља. Такође, професори су под притиском продуктивности („мора се више објављивати да би се на листи рејтинга универзитета престигао кокурентски“). Поред тога, све су строже процедуре и рецензије за научне радове, па често аутори морају да се повинују бесмисленим идеолошко-политичким и стручним захтевима администрације часописа. На пример,  у часописима који су на „листама признатих научних часописа“, аутори из Србије врло тешко могу да објаве чланак о Косову и Метохији, цитирајући домаће изворе и износећи српски поглед на проблем, чиме у научним круговима остаје „истина“ коју су описали западни аутори, не баш увек добрих намера.

 

КАПИТАЛ ПРОТИВ СЛОБОДОУМЉА

Професори универзитета од античког времена до данас, да подсетимо, постављали су „незгодна питања“, како властима, тако и јавности, освајајући простор слободе речи, али и академске, истраживачке слободе. Интелектуалци са универзитета заправо су указивали на нетрадиционалне стандарде, неправде и били су на челу „борбених дејстава“ и „побуна“ у сфери културе и социјалне правде. Но, данас када се све подводи под економске критеријуме (идеологија економизма), професорске слободе и слобода речи претвара се у аргументе против оних који покушавају да се користе овим традиционалним интелектуалним „алатом“. Власници капитала, изгледа, нашли су начин како да потчине и ућуткају слободоумне интелектуалце запослене на универзитетима. Наиме, није тајна да власници капитала, сами или преко својих експонената, пишу правила и законе понашања у неолибералном друштву.

Данас правила пишу власници крупног капитала (на Западу), а у малим државама на Балкану, као и у другим деловима планете то је Међународни монетарни фонд, Светска банка, па и мањи „играчи“, иако формално законе усвајају национални парламенти. Све мере против образовања и науке углавном се правдају „економским разлозима“. Њихови антиинтелектуални погледи, чак мржња према традицији слободе речи и академских слобода су толико узели маха да се уграђују у законе, за чије одбацивање је потребно много нове борбе и енергије. Због тога професори све више схватају да у овој фази живота могу остати због посла, наравно и плате, само ако кажу неку реч против ових пргавих „законодаваца“. Самим тим, нема нових идеја, нема критике друштвене стварности. У САД се дошло до позиције да професори универзитета критикују само ону политику која није владајућа. Партијски „шпијуни“ прате професоре и када дође до гласања око финасирања пројеката или продужења уговора из ладица се „извлаче“ „недела“ професора.

Суштина је да неолиберална идеологија не дозвољава критику и слободу речи уперену против властитих догми, чиме штити (само)вољу власника крупног капитала. Она је, сматрају њени носиоци, „свеприсутна“ и „једино исправна“. Заговорници „сурове економије“, односно тржишне борбе, очигледно је, закључили су да су државни универзитети радили као професионалне установе и створили „интелектуалне центре“ за развој „великог бизниса“, што у преводу значи конкуренције. Зато би их требало приватизовати и ставити под контролу. У том процесу најгоре пролазе друштвене и хуманистичке науке, јер су извори потенцијалног бунта младих. Власницима приватног капитала и компанија нису потребни радници који ће тражити права, водити класну борбу или сумњати у истине неолиберализма. Њима су потребни радници неосетљиви на друштвене неправде и несклони побуни.

[/restrictedarea]

 

Истраживања у САД показују велики пад интелектуалног потенцијала ученика и студената ове земље. Проблем је постао тако уочљив да су се о њему расписали сви листови, говори се о њему и на телевизији… Истраживачи Хартфордског универзитета у САД урадили су графикон што сведочи да САД нису изоловане, већ да се ради о планетарном процесу. Графикон је урађен на основу истраживања у Великој Британији, Данској и Аустралији.
Холандски истраживачи тврде да се у овој земљи IQ становника од 1884. до 2004. године умањио за 14 поена и то доводе у везу са увођењем образовања по Болоњском систему.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *