Почетна / Интервју / Академик Милорад Екмечић 1928-2015. – НАЦИОНАЛНИ АУТОРИТЕТ ОД НАЈРЕЂЕГ СОЈА

Академик Милорад Екмечић 1928-2015. – НАЦИОНАЛНИ АУТОРИТЕТ ОД НАЈРЕЂЕГ СОЈА

Пише Милорад Вучелић

Академик Милорад Екмечић, који је преминуо у Београду у суботу 29. августа, у среду 2. септембра сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Сахрани су, поред породице, присуствовали и његови бројни поштоваоци и представници академија и влада Републике Србије и Републике Српске .
У име Владе Србије, био је присутан и министар правде Никола Селаковић, а у име Владе Републике Српске, између осталих, и министар просвете и културе Дане Малешевић.
Од водећег српског историчара опростили су се председници академија наука и уметности Србије и Републике Српске, Владимир Костић и Рајко Кузмановић, који су говорили о неупоредивом значају Екмечићевог дела за српску историју и критичку историографију. Од Екмечића се опростио и историчар Љубодраг Димић, оцењујући да је после академикове смрти остала велика празнина у нашој науци.
Истог дана у подне, у Скупштини града Београда одржана је комеморација поводом смрти академика Екмечића, и том приликом су о животу и импресивном делу овог великог научника говорили историчари Милош Ковић и Славенко Терзић – амбасадор Републике Србије у Русији, Милорад Вучелић, главни уредник „Печата“, и министар науке и технологије Републике Српске Јасмин Комић

Указана ми је част ‒ приликом да се на овој комеморацији опростим од тако великог човека као што је био Милорад Екмечић. Била ми је, такође, велика част и то што сам током протеклих година био у прилици да сарађујем са професором Екмечићем. И „Печат“ и ја изузетно смо поносни на ту сарадњу чији су трагови – могао бих рећи   ̶ и значајни и трајни.

У свакој нацији и – уколико та нација има среће – у свакој њеној генерацији, роди се и јавно делује неко коме се, према снажном унутрашњем уверењу да је то исправно,  поклања готово безрезервно поверење и поштовање. Тако се, том јединственом „хемијом“ узајамног уважавања, временом и стицајем друштвених (не)прилика однегује неупитно уважавање народа према његовим издвојеним појединцима који потом ‒ на најширој јавној сцени ‒ израстају у велике националне ауторитете   ̶ моралне, интелектуалне, научне,  културне… Они најређи међу тим ауторитетима постану, једновремено, и све то, али и још више, личности које у свом имену и делу обједине садржајно богатство несводиво на једну „област“ и „грану“ деловања. Милорад Екмечић је био, и – остао, национални ауторитет од те најређе врсте, ауторитет који се уважава, слуша, и што је можда најважније и најдрагоценије – воли!

Због тога, због поверења, љубави и узајамног разумевања и слушања и ослушкивања који на том високом нивоу постоје само између народа и његове стварне, заиста малобројне елите, одлазак Милорада Екмечића јесте ненадокнадив губитак. Губитак ‒ не само за његову породицу, не само за његове колеге и за историјску науку којој је верно служио, већ и за све нас којима је био тако насушно потребан, благотворан и драгоцен. Тугујемо неутешни, управо и зато што смо његов глас препознавали као спасоносан у мери у којој су сваком народу у тешким околностима најдрагоценији и најкориснији трезвени упозоравајући гласови мудрих и радених појединаца.

Верујемо да је управо поменути колективни осећај великог губитка и спознавање те, његовим одласком, у трену настале опасне празнине, учинио да се на вест о смрти Милорада Екмечића, као један од првих јавно изречених коментара, каже: Отишао је један од најумнијих Срба. Међу нашим отуђеним и отупелим савременицима, не изричу се баш често овакве тврдње када се процењује губитак једне личности. Такође, међу нашим савременицима и мајсторима обликовања стегнуте и „коректне“ говорне поетике јавног и тајног живота није уобичајено оно што се догађа и што се бележи у овим протеклим данима: на помен Милорада Екмечића – многим појединцима, иначе шкртим на похвалама и такозваним великим речима, језик би се некако одвезао и сам полетео у сусрет  наизглед „неодмереним“, а тачним и заслужним речима  ̶ „велики човек“, „златни глас српске историје“, „утеха српском роду у временима мрачним и тешким“, „слава теби, велики Екмечићу, имао си се зашта и родити“, „био си одговор Бога на све безбожне радње наше и наших непријатеља“... Разуме се да нисмо нимало збуњени и зачуђени, и да се не питамо: Зашто је то тако, и откуда сво то наводно и „некритичко обожавање“? Нисмо изненађени пре свега ми који се нисмо устезали ни раније да сведочимо о томе да је Милорад Екмечић ауторитет и ослонац од најплеменитијег соја. Разумели смо и тврдили да је историчар Екмечић посвећен не само својој науци (у којој је припадао највишим круговима вансеријских појединаца) већ безрезервно, и одважно, посвећен и судбини свог народа и разумевању сложених историјских, геополитичких, и најширих културолошких и антрополошких околности које су одлучивале и утицале на ту судбину, историчар кадар да својим мудрим и целовитим увидима разгони тмину и неспознатљивост друштвене стварности и поменутих датих прилика које живимо, и у којима ћемо, нажалост, тек живети. Његова реч је, као мало која друга из редова припадника његове професије, била реч храброг, часног и духом способним за свеобухвативу синтезу, надмоћног историчара, који „мисли историју“. Други су ишли у сусрет „духу времена“, и вољи прилика, али не и он.

У овом тренутку, када уз тугу и јасну свест да је управо такав велики национални ауторитет отишао, да је занавек утихнуо јавни говор племенитог историчара Милорада Екмечића, још јасније него до сада спознајемо, слутећи као и он што је – да будућност гледамо кроз таму! Спознајемо и знамо и због чега смо његовом позамашном научно-историјском делу поклонили све поверење, и због чега ћемо му и даље веровати ‒ без резерве, сумњи и цепидлачења. Његово, једноставно казано, мисаоном снагом и дубином јасно и оштро документовано проницање у сложене и често скривене слојеве стварности, биће нам – у будућности – још драгоценије. Грејаће нас и осветљавати нам пут.

Нека је вечна слава Милораду Екмечићу.

 

(Обраћање на Комеморацији у Скупштини града Београда, среда, 2. септембар 2015.)

 ИЗ БИОГРАФИЈЕ 

Милорад Екмечић је био носилац Ордена части са златним зрацима Републике Српске и Ордена Светог Саве првог степена. За научни рад је награђиван 27-јулском наградом БиХ, Наградом ЗАВНОБИХ-а, НИН -овом наградом, Специјалном Вуковом наградом, Наградом ,,Владимир Ћоровић“, Наградом ,,Печат времена“ за науку и друштвену теорију, Наградом Српске књижевне задруге за животно дело и Кочићевом наградом.
Аутор је десетак значајних књига – опсежних, синтетичких историографских студија и више од три стотине научних радова. Историјску синтезу, и према многим виђењима своје животно дело, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у новом веку (1492–1992) са насловом позајмљеним од Иве Андрића, који је 1919. тим речима сажео дуги историјски ход једног народа, објавио је 2010. године. Ово дело је следеће – 2011. награђено признањем које наш лист додељује најбољем, на српском језику штампаном делу из области науке и друштвене теорије – Печат времена.
Милорад Екмечић рођен је 1928. у Пребиловцима у Херцеговини. После завршене основне школе у Чапљини и гимназије у Мостару дипломирао је историју у Загребу, да би исте 1952. био изабран за асистента на Филозофском факултету у Сарајеву, где је радио до 1992. године. Био је члан Академије наука и уметности БиХ и Српске академије наука и уметности, дописни члан Црногорске академије наука и уметности и члан Академије наука и уметности Републике Српске.

Предстоји нам нова Стаљинградска битка

Свој последњи велики интервју академик Милорад Екмечић дао је нашем листу. Разговор је изашао у јубиларном 350. броју „Печата“ (штампан 26. децембра 2014). Већ у тренутку његовог објављивања, не слутећи да са драгоценим саговорником нећемо имати прилику да разговарамо још који пут, закључили смо да је реч о безмало тестаментарном разговору с најзначајнијим српским историчарем. Теме које је он том приликом покренуо и закључци које је тада предочио јавности не поседују само ванвремену актуелност већ се могу, значајним делом, сматрати и својеврсним и опомињућим завештањем што нам је оставио наш умни, брижни и далековиди мислилац. Управо због тога, овај разговор – у интегралној верзији – понављамо у овом броју, којим се од Милорада Екмечића опраштамо, чинећи то уз јасан увид да ће нам, и за дуга будућа времена, он остати живи и важни саговорник
Разговарали Милорад Вучелић и  Љиљана Богдановић
Свет иде у сусрет дужем времену преласка са политике глобализације једне велике силе у нови систем равнотеже великих сила. За улазак у њихов концерт се плаћа висока цена новим ратовима и одлучујућим биткама у њима. Тешко је веровати да ће амерички грогирани боксер направити историјску омашку да своје латиноамеричке плаћенике пошаље у пољске и руске равнице. Рађе ће се држати досадашњег правила да Американци дају генерале, а Немци и Црногорци пешадију. Неки под Ловћеном већ кликћу што ће поћи у нови Feldzug nach Stalingrad. Долази ера прљавих мањих и већих ратова на свим подручјима око Русије

Актуелне сложене и узнемирујуће светске прилике, посебно растућу претњу од избијања глобалног и великог ратног сукоба, у разговору за „Печат“ тумачи и са историјског аспекта појашњава и објашњава водећи српски историчар, академик Милорад Екмечић.

 

Сада су, у свим медијима, учестале оцене да постоји опасност од новог рата. Да ли сте, као професор универзитета за општу историју Новога века у трајању више од 40 година, разрађивали фазе припрема и вођења ратова? Јасно је да нема општеустановљеног калупа како се они припремају и воде, али ипак постоји једна основа на којој се ратови јављају, или престају.

 

Јесам, па чак у више наврата о томе објављивао неке студије. Ако некога занима, наводим „Појам ‚Велике силе‘ и умеће дипломатије“ („Огледи из историје“, Београд, 1999, стр. 371–413). Цела је људска историја као сунђер натопљена ратовима и сукобима, а у раздобљу које називамо Новим веком (1492–2014) постоје неке шеме припремања и вођења ратова, које пре тога времена нису постојале, или су се извијале из закржљалих семенки у трајању од две хиљаде година. Главна подлога у тој разлици јесте чињеница да у раздобљу Новога века нема несанкционисаних ратова и да сваки сукоб, где год да се деси у свету, изазива груписање држава у два блока. Због тога су сви ратови велики, а од 1914. и светски.

 

Где смо данас у развоју модела који јако личи на оне што су претходили, да ли је могуће да се развије неки већи рат?

 

Данас смо у ономе што је пре мало времена председник Путин назвао тражењем нове равнотеже. То је права реч, јер се мир одржава само онда када постоји равнотежа сила, којом се онемогући да једна од њих добије светску доминацију.

Пуно ме питате да ли је могућ неки већи рат. Одговорио бих онако загонетно као што је пред 1914. Никола Пашић одговорио радозналим новинарима, који су трчали за њим: „Децо, рата може бити и може не бити, трећег нема, а могуће је да се и оно догоди.“ Сад се чеши да нађеш неки сувисли одговор! Оправданије је данас постављати самом себи питање да ли се ми већ сада налазимо у некој врсти рата за који нисмо ни свесни да је ратно стање. Мислим да се ми већ налазимо у једном рату на који никада нисмо научили да може постојати. Сада размишљам о редовима које сам, на једном међународном скупу о сукобу цивилизација, почетком децембра 1997, написао: „светске силе ће ратове водити, као Сједињене Државе данас – религијом, финансијским дестабилизовањем и обавештајним службама, уместо дипломатије и њених принципа ослонца на норме установљеног међународног права. Наредни век ће бити век глобалних прљавих ратова.“ САД се данас упињу да коначно униште одредбе Версајског мира о сувереној националној држави. Сматра се да су обавештајне службе преузеле примат над дипломатијом у међународним односима иза 1962. (или око тог мени нејасног датума). Сједињене Државе данас воде један невитешки, прљави рат, у оквиру оних области које поменух – религиозни односи, унутрашње дестабилизовање противничке валуте и излазак руље на улице – да би се бирао нови председник. У неким областима су саме Сједињене Државе објавиле да су покрет „Солидарност“ Леха Валенсе у Пољској финансирале са пет милиона долара, слом владе Слободана Милошевића са 50 милиона долара, отцепљење Црне Горе од Србије са 55 милиона долара. Ономад саопштише да су слом проруског режима Јануковича у Украјини платили са пет милијарди долара. Најпре су купили 63 посланика у украјинском парламенту из странке Јануковича и одмах гласали да се обара постојећи председник и распишу нови избори, који су довели на власт оно што данас називају „Кијевском хунтом“ председника Порошенка. Сада Русију економски дестабилизују како би се створио један метеж по успелом српском и недавно украјинском моделу. Уверен сам да ће, ако Путина оборе, иза њега доћи нови Стаљин.

[restrictedarea]

 

Да ли се у прошлости дешавало нешто исто, или слично ономе што гледамо и не верујемо својим очима?

 

Дешавало се, са Сједињеним Државама, али врло ретко са осталим светом. Сједињене Државе никада у историји нису водиле витешке ратове, сем унутрашњи Грађански рат 1860–1865, када су се клали као жути мрави. На Универзитету у Јужној Каролини, где сам за кратко време предавао као гостујући професор, видео сам да су трагови остали до данас. У средишту кампуса је споменик палим јунацима из тог грађанског рата – Јужне Конфедерације.

Проклет онај који жели рата. Ја сам га доживео од 1941. до 1945, када сам два пута једва спасао главу. Пало је мојих 67 Екмечића, најмлађа Анђелина, преклана у четвртом месецу после рођења, најстарији деда Шћепан са 77 година. Али, нека је проклет и онај који мисли да ратови представљају дело неодговорних појединаца, а не инструменте кроз које се цеди процес историјског развоја. Хегел је ратове назвао чистилиштима за будући развој. Маркс вели да се историја састоји од планина костију и долина крви изгинулих. У српској историји су се увек ценили витешки ратови, укључујући и оне које смо – као Бој на Косову 1389. – губили. Нико такве ратове није платио крвавије од нас, нисмо их желели, али их нисмо могли избећи. У Европи XVI века, само је било шест дана да се негде није водио рат, а у наредном XVII веку један дан више. Сви су ти ратови били ужасно погубни. Након похода Турака на Угарску, после заузимања Београда 1521, становништво Бачке је смањено за 30 пута. Добро сте прочитали – за тридесет пута, јер тако каже један лађар низ Дунав, гледајући леву обалу реке сву зараслу у коров и грмље. Где је некада било 30 села, вели лађар, сада је остало само једно. Тада је Бачка била српска етничка област.

 

Шта су ту криве садашње Сједињене Државе? Зар се разликују од других?

 

Једном је умна, левичарски окренута Сузан Зонтаг у „Partisan Review“ написала да су Сједињене Државе основане на геноциду. Историчари се нису слагали у питању колико је погинуло урођеника на територију на коме су створене Сједињене Државе. Данас се број стабилизује на 18 милиона. Лажу они који причају да је Сузан Зонтаг дошла у Сарајево, почетком грађанског рата у Југославији, да подржи муслиманску страну. Она је дошла са својим сином, који је био дописник „New York Herald Tribunе“ из Босне. Остао је на злу гласу по једном чланку у „Harper‘s Magazine“ да су, за безбедност у свету, биле боље пропале – Хабзбуршка и Османлијска – монархије него националне државе успостављене Версајским миром 1919. „Partisan Review“ је пропао, пукла лопта, распао се тим, а Сузан Зонтаг дошла у Сарајево да одтугује судбину, помажући глумце у једном малом позоришту како да тумаче Шекспира. Од пада тог часописа у САД нема више левих интелектуалаца. Да не одлутам у причицама које само илуструју тему о којој говоримо.

На страну да су босанске муслимане у Сједињеним Државама подржавали само холивудски католички глумци и глумице. Када сам спасао главу из Сарајева, где су ми ухапсили целу породицу и живот нам довели у питање, био сам сведок како један амерички новинар (који ме интервјуисао у Београду) другим, антисрпским језиком говори, кад се хеликоптером пребацио у Сарајево. Говорило се да би некима Харис Силајџић у џепић на реверу стављао у папир умотан мали драги камен. Хоћу да кажем да су Сједињене Државе, у време израстања у велику друштвену заједницу и суверену нацију иза 1776, прошле дугу традицију невитешких, прљавих ратова са урођеничким племенима, док их нису свеле на неурачунљиву величину.

 

Добро! Вратимо се на тему како је мир у историји од 1492. одржаван преко система равнотеже сила, а ратови избијали кад такве равнотеже није било?

 

Појам, а и израз „Равнотежа сила“ је настао у Италији пре мира у Лодију 1452. када је и италијански језик био језик дипломатије. „Equilibrio politico“ (данас „Balance of Powers“) назива се вагом сила. Италија је подељена у више регионалних држава, а заједнички језик је створен тек у XX веку. До тада су се некад 15, па 13 и коначно 7 – сматрале не само посебним државама него и посебним нацијама. Увек су биле у некој кризи око различитих интереса. Кад год би се једна држава осмелила да поведе рат против друге, одмах се око нападнуте државе стварао блок држава. Ту се онда успоставља мир, као вага подједнаке снаге. Најјаче од држава су се називале „концерт великих сила“. Од почетка XVI века се тај систем преноси на западну Европу, а након победе Русије над Шведском 1709. код Полтаве, систем постаје општеевропски. Тада је Русија пo пространству највећа држава света, а по броју народа до половице слабија од Француске. Број народа је први од одлучујућих фактора да ли ће једна држава постати велика сила, а други је снага њене економије, јер се једино оснаживањем та два фактора ствара снажна армија за вођење рата.

Статус велике силе се никоме не поклања, него га свака чланица мора извојевати у неком победничком рату, а у том рату једном великом битком. Пример за то је Стаљинградска битка у Другом светском рату, без сумње најзначајнија велика битка у историји човечанства. Европа је била домовина великих сила све до 1914. или можда 1898, када су Сједињене Државе поразиле Шпанију и од ње отеле Кубу и Филипине. У исто време, Јапан интервенише на источноазијском копну, у Кореји и затим Кини. Број и састав концерта великих сила се мењао више пута. Најзначајније промене су учињене Утрехтским миром 1713, Версајским миром 1919, и коначно 1945, када се концерт распао, па уместо њега створен систем двојних односа Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Варао се Черчил 1945, када је рекао да ће будуће велике силе бити само развијене државе, најмање са 50 милиона становника. Показало се да више ниједна европска држава сама од себе не спада у круг великих сила, па је створен нови назив „Светске силе“, на двојној основи. Тај је назив привремен, па основна подлога на којој почивају данашњи међународни односи јесте процес стварања новог система великих сила. Хенри Кисинџер мисли да ће у наредном веку у круг великих сила ући Сједињене Државе, Европа, Кина, Јапан, Русија и „можда Индија“.

Други су склони да не запостављају Латинску Америку и једну од исламских држава, која ће окупити, барем сунитски део Ислама. Склон сам уверењу да ће то бити будућа Турска, као најмоћнија исламска држава света. Њено становништво је 1919. било по броју приближно око 14 милиона људи, као Краљевина СХС, а данас се пење ка броју од 100 милиона. Кроз цели XIX век исламски народи демографски назадују, па је једно време (око 1853.) изгледало да ће Ислам ишчезнути, јер су затворена муслиманска породица, и ендемски сифилис је масовно косио тај свет. Тек су антибиотици, иза 1945, процес окренули на другу страну, уместо демографског назадовања, експлозивни раст. По неким демографима, Русија ће 2025. имати 75 милиона становника, а Турска 83 милиона. Сада се говори о неком новом закону у руској Думи, о увођењу установе „Херојска мајка“, за жене које подижу више деце. Гора од Русије је Немачка, где народ толико ишчезава да нормалан раст обезбеђују само усељени странци, већином исламске вероисповести. Русија ће се, без сумње, ишчупати из овог загрљаја демографске смрти, јер је свесна шта из тога следи.

 

У ком смислу су се односи међу великим силама правно нормирали и да ли су остајали увек исти?

 

Радикално су се мењали, по принципу да право одређује сила, а не неке хумане или религиозне норме морала. „Сила закон мења“ постоји и у другим језицима. Макијавелијеву филозофију је одредила италијанска народна пословица „Што потребе захтевају, не треба савета“. Постојале су и „Максиме права људи“ (или народа) које нормирају Гроцијус 1627. и Пуфендорф 1672. Међу тим правима народа („Ius gentium“) на првом месту је да право подједнако штити победнике и поражене. Не треба водити рат дуже него је неопходно, сила није једина која одређује понашање, јер се побеђенима не сме чинити више зла од неопходног минимума. Данас се то изменило, уместо међународног права је створена „дипломатија ултиматума“, доминација обавештајних служби над старом дипломатијом, победа Стаљинове дефиниције да се рат добива у фабрикама, победници намећу пораженима облик својих друштвених односа, а не само статус поражене стране, губљење моралних норми.

 

Где смо ми данас у том дугом процесу стварања нових односа међу великим силама?

 

Ми још нисмо стигли до половице тог пењања уз Голготу. Данас се Сједињене Државе понашају као да је дошао тренутак да заврше процес глобализације и остану једини господар који управља светом. То није једини пут у историји да једна од великих сила истрчи, игнорише постојање међународног права и силом жели да остане покровитељ козмичког шатора. У време Наполеона, постојало је 23 године сталних ратова. Тада се Француска упињала да прва стално остане у свету. Наполеон је сматрао да је „равнотежа сила“ тричарија. Тежио је да оствари Универзално царство. Једна од три престонице је била крај Париза, али кључна тачка је Константинопољ. Ко држи Цариград, вели он 1807, држи кључеве универзалне монархије. Хтео је да ствара савез са исламским државама и исламом као религијом. Није се противио да његови војници прелазе на ислам. Председник Клинтон је папагајски понављао његове речи да је „ислам у хармонији са најдубљим идеалима Запада“. Разлика је била у поимању улоге Кине. Наполеон је мислио да је Кина „уснули змај“. Кад се он пробуди, све ће бити другачије. Данас се тај змај пробудио и он полако постаје главни фактор у будућој историји човечанства.

Други пут је Немачка, омамљена од моћи својих челичана и угљенокопа, од 1914. до 1945. сањала да постане прва светска сила. Хитлер је нацртао источне границе Трећег рајха, по врховима планине Урал и истоименом реком. Идеолог нацистичке странке Розенберг био је одређен да са групом стручњака одреди подручја у Сибиру која би требало да уђу у немачке границе. Предвиђало се да ће број Немаца нарасти на пола милијарде, пет пута више него их је Хитлер у рату окупио. Ради тога се не склапа мир са Пољском, не проглашава држава Украјина, а за будуће Русе је мислио да ће моћи да се баве свим што желе, сем политике и ратовања. У том случају – каже он у „Разговорима за столом“ – неће се слати пешадија него авиони да све сравне са земљом. Постоји и енглески превод те обимне књижурине.

У чему данас понашање Сједињених Држава личи на та два покушаја у историји, из времена Наполеона и Хитлера?

 

Разликује се што САД данас немају ни реалистичног Наполеона, нити његову изопачену појаву у Хитлеру. Америка више не даје велике државнике, који на реалистичан начин, или супротно томе, на дужу стазу воде стратегију развоја. Задњи велики амерички државник је био генерал Ајзенхауер 1960. Диве се председнику Кенедију, што је упућивао своје сународнике да не питају шта држава треба да даде њима, него шта они треба да дају држави. Заборавља се старо начело из времена Џорџа Вашингтона крајем XVIII века да нико није слободан, ако један појединац није слободан. На новчанице су написали девизу „Pluribus unum“. Кенеди је ту мисао пренео из ранијих папских енциклика да је важна моћна држава, а не изгубљени појединац у њој. Он је почео Вијетнамски рат са намером да одвоји католички југ у посебну државу и нацију, па у том није успео. Данас САД опет проповедају да нација није природна појава, да је суверенитет грађанина поклон споља, а не његово природно право које се испољава у сувереној нацији.

Разлика је и у протоколу понашања. Бахатост влада америчким политичарима. Погрешно је рећи да Америка води ратове. Боље је у истини да ратови воде Америку. Ишчезао је страх да ће „Војноиндустријски комплекс“ у друштву истиснути улогу народа, како су мислили Вудроу Вилсон 1914–1919 и Ајзенхауер 1960. Последњи је и сковао израз „Војноиндустријски комплекс“. Ратови су прогутали стару демократију и она се свела на право грађана да од двојице кандидата изаберу једног. Пре избора, кандидати обећавају свој програм, а после избора раде што Вол Стрит налаже. Пример је данашњи председник Обама. Пре избора сви добронамерни људи у свету су се надали да ће један црнац унети више хуманизма у спољну политику, одрећи се сталног ратовања.

С друге стране, изменио се и морал друштва, под утицајем сталног ратовања. Ратове не одобравају само банкари него ни обичан „просечни Американац“ није против њих, ако доносе неке вајде. Држава је престала да буде демократска, у правом смислу демократије да то није само право бирача да од двојице једнаких изаберу једнога него да народ одлучује и има главну реч у циљевима којима тежи власт. САД су постале двопартијска диктатура, јер нико више не види разлику између црног Обаме и белог Буша и Клинтона. О спољној и унутрашњој политици одлучују банке из Вол Стрита, а оне немају људску душу.

 

Да ли је могуће да ми Срби поново дођемо у средиште неке светске кризе, као што је био случај у прошлости више пута?

 

Страх ме је да изустим да то није само могуће него је и неизбежност коју ми сами не стварамо, него нам се намеће. У свим великим ратовима са југа Европе на север, као и обрнуто, од севера на југ, Срби су на несрећном стратешком путу који не можемо заменити за неко срећније место. САД су успеле да пониште све битне одлуке Версајског мира из 1919. На првом месту поништена је важећа одлука да демократија извире из природног права суверене нације. Демократија је постала извозна роба, која се намеће важећим дипломатским нормама да постоји политика диктата, или како то назива британски историчар Каплан, „Дипломатија условљавања“. Малим народима се налаже да ураде оно што се захтева, а не што би интереси свију подједнако захтевали.

Највећи губитак који је Србији наметнут, поништавањем духа Версаја, јесте губљење права Србије на излазак на море. То је Версајски мир изричито захтевао, сем у случајевима народа који на то нису имали етничко право. Није више тајна да је за отцепљење Црне Горе од Србије исплаћена сума од 55 милиона долара.

Грађански рат у Украјини је један од фактора више силе која одлучује о нашој судбини.

Једном сам написао (у интервјуу за „Новости“ са Мићом Рајковићем) да није могуће очекивати трећи светски рат, јер силе за његово вођење нису стале на своја места, а да главни изазивач рата, САД, нису уверене да га могу добити. То не значи да Украјинска криза мора да ескалира у светски рат. Могуће су локалне кризе изазване збивањима око Русије и напорима САД да је сведу на другоразредни фактор у напорима да се глобализује човечанство. Сад се ту морамо зауставити, јер ћемо се морати понашати како је Пашић предвиђао, да рата може бити или не бити, да постоји и трећа могућност, па нек се свак чеше тамо где га сврби. Мислим да ће се криза у Украјини дегенерисати у дуги и мучан процес сазревања убеђења америчких политичара да је немогуће победити у једном религиозном рату католичанства и православља који траје већ 420 година. САД немају копнену војску која би смела стати пред руску копнену армију. А оно Пашићево треће су суманути амерички сенатори, који мисле да све могу што им душа иште. Улазак Србије у Европски савез ту ништа не мења. Ни тај савез није на здравим основама. Боља је била варијанта генерала Де Гола о Европи од Атлантика до Урала, дакле са Русијом, а не без и против ње. То не значи да је мислио да Русија треба да напусти Сибир, као што је Француска напустила Алжир. Сибир нису Руси отели од некога, као ни Французи Квебек. Насељавали су га најпре ловци на животиње са скупоценим крзном, па затим дрвосече и металурзи.

Да ли мислите да је Украјина и криза око ње једина област где Србија може да извуче дебљи крај?

 

У свим другим кризама ће Србија извлачити тањи крај, јер су САД убеђене да смо ми Срби кључ за врата кроз која Русија излази у друштво великих светских сила. Тако је то, барем у сусретима у марту 1993. у Вашингтону, објашњено Алији Изетбеговићу, а други пут и председнику Туђману. Речено им је да Срба укупно у свету има 10 милиона и да би у случају сукоба са Русијом требала америчка армија од пола милиона војника да их држи у миру, а не само 100 000. Америка нам је наметнула место и време да се чешемо где они мисле да нас сврби, а не на месту где нас заиста сврби. Наивни су људи који мисле да ми сами, од своје воље, одређујемо наше будуће понашање. Били су наивни и они који су мислили, да није било Гаврила Принципа, да не би било ни хуманитарних трагедија Срба у Првом светском рату. Не можемо се прокрадати на једну од две стране. Изгубили смо јер нам је унапред одређено да морамо бити поражена страна. Пре двадесетак година је председник „Ренд“ корпорације, за стратешке студије, написао да су Срби народ који у себи носи вирус зла и да према њима треба поступати дугорочним санкцијама да се тај вирус уништи.

Поред данашње Украјинске кризе, кроз коју западни стратези оцењују и данашње понашање Срба, али и сва збивања око нас у будућности, још гора ће криза наступити у касније време, кад се почне радити на стварању исламске велике силе. Садашње могућности упућују да то мора да буде Турска. Ја сам некада мислио да и Египат – барем по броју народа и рађању сваке године милион људи – има основу за исламску суперсилу. За тај статус треба имати и жељу да се та улога врши, а то данас показују највише Турци. Покрет калифатске експанзије у Ираку и Сирији нема иза себе ни основу да издржи терет будуће велике силе, нити могућности да то исправи. Турска је на Наполеоновој основи универзалне монархије. То су Мореузи. Одатле се, каже Наполеон 1807, влада до аустријске границе и целим Блиским истоком. Бугари су, као у средњем веку, први на путу нове турске експанзије, а Срби други. Грешка шефа некадашње Демократске странке да Турску олако прогласи „Стратешким партнером“ скупо ће стајати нашу кожу. Већ сада се морају чинити корекције у тој, из рукава истресеној историјској омашци. Касно је. Турски политичари проглашавају да је Турска у Призрену, у Рашкој области, да су једино они кадри да реше питање опстанка Босне. Заборавили су да су они продали Босну и Херцеговину за велику кесу хабзбуршких златника у Анексионој кризи 1909. Одакле да се продата тиква још може сматрати својом? Ако се нова Турска која долази буде држала овог пута, онда ће на том испиту пропасти одмах на почетку. Отвориће се Источно питање поново и Турска ће се у њему поново заглавити.

Врхунац кризе око Турске ће доћи око питања одржања Израела и његових граница, ако их Ислам уопште буде поштовао. Ми Срби смо братски народ Јеврејима по заједничком геноциду. Ми се не смемо придруживати хору протеста на оштрину одмазде Израела око њихових данашњих граница. Израел не брани своје границе, него је сваки њихов рат у суштини рат против будућег холокауста, за његово уништење као државе. Заједно са почетком великог геноцида над Србима у Хрватској 1941, почео је Холокауст на нашем територију.

Холокауст је припреман кроз историју. У Другом светском рату је почео рано 1942, одлуком саветовања у једном одмаралишту крај Берлина. Кад је пошао на Пољску 1939, Хитлер је послао Рибентропа у Ватикан да у тајној мисији саопшти папи да је напад на Пољску само отварање пута за напад на Совјетски Савез. Пакт Молотов – Рибентроп 1939. Хитлер је називао савезом са ђаволом против Сотоне. Тај савез је и са совјетске стране сматран савезом непријатеља. Совјетска обавештајна служба је прорачунала да ће следећа ратна авантура Трећег рајха бити Југославија. Одмах након ликвидације Троцког, чиме руководи Мустафа Голубић, главни Стаљинов агент тога времена, он долази у Београд. Био је стално у покрету кроз југословенски териториј, долазио је и у моју Чапљину где му је била породица. Један члан породице, старији од мене, мој школски друг, завршио је у Јасеновцу. Преживела је једна лепотица. Члан вођства партије за Босну и Херцеговину, Ника Милићевић, мени је причао да му је Мустафа Голубић дошапнуо у пролазу пред Маркалама у Сарајеву да нема поверења у ново вођство КП Југославије. Милићевић је остао један усамљени дисидент. У Сарајеву се дневно састајао са филозофима Љубомиром Тадићем и Андријом Крешићем.

Главна опасност око будућег развоја Турске на путу за нову светску силу ће наступити око Израела. Холокауст над њима 1941. није био једини у њиховој миленијумски дугој историји. У Старом веку је изгон у Египат био први велики холокауст Јевреја. Други је био Јудејски рат са војском Римског царства, у коме је побијено око 1 600 000 Јевреја. Јерусалим је био богатији него престоница Царства, Рим. Имао је лепше мраморне грађевине, више вавилонских тепиха, како су се називали данашњи персијски теписи, и више умних људи него Рим. Тада није било ватреног оружја, него мачем и копљима је побијено толико људи. Тај број одговара броју неких данашњих европских нација. Трећи ограничени холокауст је био прогон и уништавање Јевреја у Шпанији у XV веку, њихов прогон из католичких европских држава. Јалово је хвалисање данашњих хрватских опорбењака да су их Хрвати у Дубровнику сачували у Жудејској улици. Ђавола су их сачували. За реч Хрвати Дубровник тада није ни знао. Донели су одлуку да притерају Јевреје, али их је спасио протектор Дубровника Сулејман Величанствени, од кога су дубровачки Јевреји затражили помоћ.

Један ограничени холокауст над Јеврејима је извршен у рату Свете лиге 1684–1699. Лигу је створио папа Инокент (Innocent) XI, за ослобођење средње Европе од турских провала. Успут су, до Саве и Дунава, очишћени сви Јевреји. У Будиму су бежали на лађе и спасавао се ко је могао. Једна група „Рицерских Хрвата“ је почела да то исто ради са Србима око Будима. Тада то подручје није било чисто мађарски етнички простор. Сматра се да је прво српско насеље у Панонији било село Сербинум, укопано у Барањи крај Печуја, у години кад је Христ имао 30 година (30. година хришћанске ере). У документима Пожаревачког мира 1718. постоје антисемитске одредбе да се Јеврејима забрањује свака, најбезначајнија и споредна улога у трговини између два царства. То је разлог да се Јевреји насељавају у Пољској, а од 1795. у Русији, као првој земљи по броју Јевреја у свету. Солжењицин је то описао у двотомној књизи „Двеста година заједно“. Преведена је и на наш језик.

Немогуће је да Сузан Зонтаг није знала да је Холокауст 1941. почео у Сарајеву. Одмах након слома југословенске државе 6. априла 1941, почело је пљачкање јеврејских радњи и рушење синагога у Сарајеву. „Темпл“, главна од њих, после рата 1945. преграђена је у концертну дворану. Црна чоја из јеврејских трговина је однесена у фабрику за кројење униформи „Црне легије“. Од око 10 000 сарајевских Јевреја остало је у животу само хиљаду. Остали су, у три таласа, до новембра 1941, одвезени и бачени у јаму. И данас ме, у таласу несанице, нешто пецне у срцу, кад би ме телефоном позвала факултетска колегиница Марија Кон. Новине би објавиле да су муслиманска деришта на јеврејском гробљу по ноћи шприцем насликала кукасте крстове. Осећао сам да плаче: „Милораде, зар опет долази фашизам са својим ножевима?“

Преварио сам се у јаловим надама да се неће никад повампирити, јер сам и сам у мају 1922. тајно побегао из Сарајева.

Ухапсили су ми породицу и држали у збирном логору Вратник. Сарајево је тада било подељено, по некима у седам, а по другима у дванаест зона, на челу сваке по један „Ћело“ (од челник). Водио их је заједнички заповедник Дедо, бивши усташа из 1941, Нусрет Шишић. Нису Срби опколили Сарајево да га отму од муслимана, како је то протумачила америчка влада тада, него бранили 150 000 својих сународника у граду. Међу њима сам био и ја. Отекао сам у лицу због удараца ногом да сам једва зевао да нешто кажем. У Београду ми установили да сам од удараца добио Хематом субдуралис у мозгу, па су ми морали провртети две рупе на лобањи да испумпају крв. Тада већ у Сарајеву није било Јевреја, сем појединци који су се ородили са муслиманима.

У будућем успону Турске у ред светских сила, Израел као држава мора бити сачуван, са Јерусалимом као престоницом. Вара се Америка кад се њихови шарлатански председници хвале да ће спасити Израел у новој, заједничкој држави са Арапима. Јерусалим деле у јеврејски и муслимански део будуће престонице. То ће бити пут у нови холокауст. Ако Америка заиста жели да спаси Израел, она већ данас мора да пошаље најмање милион својих копнених трупа, као прстен око њега. Све друго је само затварање очију пред будућу катастрофу. У њој ћемо и ми Срби поново делити судбину новог геноцида.

 

Зашто сте данашње стање кризе око Русије назвали америчким невитешким и прљавим ратом?

 

Зато што смо заборавили да од више од 80 ратова у свету од 1945. најмање 70 отпада на америчке ратове. Два пута су амерички стратези употребили бојни отров као средство ратовања. Први пут у августу 1945. када су бачене две атомске бомбе на Јапан. Пре тога је један научник упозорио председника Трумана да је атомска бомба бојни отров који забрањује Конвенција о бојним отровима. У њој су поменути отровни гасови, течности и материјали као бојни отрови. Атомска бомба са уранијумом спада у ту листу по материјалу. То је одбијено јер се америчкој влади журило да што пре окупира Јапан, да их не предухитри совјетска армија са севера. Други бојни отров је био „Наранџасти прах“ у Вијетнаму. Није испробан као бојни отров, него бацан из ваздуха као средство за дефолијацију џунгле како би се открили вијетнамски војници. Последица је да се у неким деловима Вијетнама рађало око трећину умно, или телесно обогаљене новорођенчади.

У више наврата сте помињали данашњу Католичку цркву као главног идеолошког савезника у америчким напорима глобализације. Шта би се у томе могло сматрати неким извором будућих невоља Срба?

 

Сама та црква је у историји била извор наших народних невоља. Само су појединци, или њихове групе, били заговорници идеја заједничке државе. Та црква је одобрила стварање Југославије под хабзбуршким владаром 1918. кад је такву прокламацију бечки двор објавио. Југославију са српским краљем 1918. Ватикан није одобрио. У Другом светском рату је Католичка црква била директно умешана у насилно покрштавање и бацање незаштићеног света у јаме, или прогон преко границе. Према усменом казивању бившег председника Стјепана Месића (Дневник ХРТ, 12. октобра 2010.) група побуњених усташких генерала и министара са министром спољним Лорковићем, слала је изасланика на слободни партизански териториј 1943. да преговарају о формирању заједничке владе тих усташких отпадника, друге опозиције и хрватских комуниста. На челу владе је предлаган надбискуп Степинац, по чему се мора закључити да је Ватикан иза тога стајао. Ми не знамо појединости о томе, јер су папири који су били предати Андрији Хебрангу остали негде у столу председника Туђмана.

Комунистичке власти су после рата кажњавале одређене појединце из вођства Католичке цркве, али никада њену целину. Зна се да Тито никада није отишао у Јасеновац да се поклони српским жртвама. Протоколом састанка Тита са папом у Ватикану 1966. је препоручено да се не помиње учешће католичких свештеника у геноциду над српским народом. Авро Менхетн, британски историчар, наводи да је овим преговорима подршку давала америчка влада, уз одређену финансијску помоћ југословенској страни. Два пута је било наређено да се „Јаме голубинке“ забетонирају, кости не ваде и тај злочин не помиње. „Хрватско прољеће“ 1972. је директна последица овог трулог споразумевања, као и проглашење независности хрватске државе двадесет година после тог пролетњег крављења. Такви покушаји споразумевања са фашистичким земљама су успели у Италији септембра 1943. У Мађарској је збачена влада, пружена рука западним савезницима, а рат са Совјетима жестоко настављен. Тада се и у мађарском ратном парламенту јављају људи који осуђују бацање Срба и Јевреја под лед у рекама Војводине.

Данас је Католичка црква безрезервни савезник са Сједињеним Државама и даје им подршку у покушају глобализације човечанства под америчким вођством. Ту је извор свих успеха Католичке цркве данас у свету, али и прапочетак кризе те цркве кад мечка почне да игра и пред америчким вратима. Постоји стари покушај уједињења свих хришћанских цркава, под ватиканским вођством, али и јединство са нехришћанским црквама, највише будизмом и исламом. Сусрети новог папе са православним васељенским патријархом, недавно у Истанбулу, само су беочузи у ланцу који ће се протегнути далеко у будућност. То се на првом месту тиче наше српске коже. Неке владике су дале пристанак, без меродавне одлуке Светог синода, да се обављају заједничке молитве по католичким црквама.

Нови папа је обећао велике реформе у својој цркви. Недавно је образложио да ће предузети неке напоре да се коначно реши питање целибата (безженства) католичких свештеника. Другом приликом је помињао чак и децентрализацију и друкчији став према хомосексуалцима. Само редање тих обећања показује да је њихов корен у подрумима где се кује америчка стратегија глобализације.

Грађански рат у Украјини је само наставак сличних сукоба католика и православних, који трају од краја XVI века, пуних 420 година. Одвајање дела Црногорске цркве у посебну цркву, упорно одбијање да се реши спор око односа између Српске и Македонске цркве, покушаји да се обрачуна са појединим свештеницима у оба та случаја, показују колико је актуелна опасност да се покуша шири расцеп у Српској цркви самој и поништи њена водећа улога у данашњем вођству српског народа.

Свестан сам јаловости сваког предвиђања непосредне будућности. Једно је извесно, ако се Католичка црква охрабрила да буде главни потпорањ у америчким покушајима да завладају светом, та црква је самим низом будућих догађаја осуђена да дели судбину тог колосалног америчког неуспеха. Лако је прогласити мале нације као неприродне појаве и у замену за њих препоручивати мали регионализам. Није исто то урадити и са великим нацијама Кине и Русије. И Израел жели да донесе уставне одредбе да је држава јеврејског народа, а не и арапског становништва које у њему живи. Кина иде истим путем којим су прошле све европске нације у прошлости. На првом месту је ту напор да се у народу учврсти један говорни језик, на основу мандаринског стандарда. Макао је напустио португалски језик, остао из времена пре ослобођења, и прихватио наредбу да се мандарински („Пекиншки језик“) усвоји као службени говорни језик. Пред том позадином развоја данашњих нација ће се кројити судбина и свих малих нација у свету. Доћи ће брзо дан ренесансе нације као основе суверенитета и природног права човека на слободу.

Немогуће је очекивати да тај велики процес мимоиђе и Католичку цркву, која се до краја предала овим светским напорима Сједињених Држава. Дух Мартина Лутера лебди над Римом и само је питање деценије у којој ће се спустити на кровове католичке Катедрале Светог Петра. Реформу цркве неће вршити римски папа по америчким мерилима него ће народни покрети ту реформу изводити, као што је било увек у прошлости. Модерни католички верник је сит и пресит присуства америчке политике у својој цркви. Попела му се наврх главе.

Свет иде у сусрет дужем времену преласка са политике глобализације једне велике силе у нови систем равнотеже великих сила. За улазак у њихов концерт се плаћа висока цена новим ратовима и одлучујућим биткама у њима. Тешко је веровати да ће амерички грогирани боксер направити историјску омашку да своје латиноамеричке плаћенике пошаље у пољске и руске равнице. Рађе ће се држати досадашњег правила да Американци дају генерале, а Немци и Црногорци пешадију. Неки под Ловћеном већ кликћу што ће поћи у нови Feldzug nach Stalingrad. Долази ера прљавих мањих и већих ратова на свим подручјима око Русије. Ново оружје, као сад дронови, ће се изумети и обичан свет падаће у бесвестицу фобија према Русији. То ковитлање не може мимоићи нас Србе, који тонемо у сиромаштво и помаму унутрашњих дељења. Нарочито су српски политичари у Републици Српској прековали изреку античких филозофа да је човек мера свих ствари. Опозициони челници се понашају према новој филозофији да је своја задњица у министарској столици мера свих ствари у животу. Изгледа да ће опозиционе старешине у Бањалуци ући у историју филозофије – одмах поред Аристотела.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *