Почетна / БРОЈ 385 / Академик Милорад Екмечић 1928-2015. – НАЦИОНАЛНИ АУТОРИТЕТ ОД НАЈРЕЂЕГ СОЈА

Академик Милорад Екмечић 1928-2015. – НАЦИОНАЛНИ АУТОРИТЕТ ОД НАЈРЕЂЕГ СОЈА

Пише Милорад Вучелић

Академик Милорад Екмечић, који је преминуо у Београду у суботу 29. августа, у среду 2. септембра сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Сахрани су, поред породице, присуствовали и његови бројни поштоваоци и представници академија и влада Републике Србије и Републике Српске .
У име Владе Србије, био је присутан и министар правде Никола Селаковић, а у име Владе Републике Српске, између осталих, и министар просвете и културе Дане Малешевић.
Од водећег српског историчара опростили су се председници академија наука и уметности Србије и Републике Српске, Владимир Костић и Рајко Кузмановић, који су говорили о неупоредивом значају Екмечићевог дела за српску историју и критичку историографију. Од Екмечића се опростио и историчар Љубодраг Димић, оцењујући да је после академикове смрти остала велика празнина у нашој науци.
Истог дана у подне, у Скупштини града Београда одржана је комеморација поводом смрти академика Екмечића, и том приликом су о животу и импресивном делу овог великог научника говорили историчари Милош Ковић и Славенко Терзић – амбасадор Републике Србије у Русији, Милорад Вучелић, главни уредник „Печата“, и министар науке и технологије Републике Српске Јасмин Комић

Указана ми је част ‒ приликом да се на овој комеморацији опростим од тако великог човека као што је био Милорад Екмечић. Била ми је, такође, велика част и то што сам током протеклих година био у прилици да сарађујем са професором Екмечићем. И „Печат“ и ја изузетно смо поносни на ту сарадњу чији су трагови – могао бих рећи   ̶ и значајни и трајни.

У свакој нацији и – уколико та нација има среће – у свакој њеној генерацији, роди се и јавно делује неко коме се, према снажном унутрашњем уверењу да је то исправно,  поклања готово безрезервно поверење и поштовање. Тако се, том јединственом „хемијом“ узајамног уважавања, временом и стицајем друштвених (не)прилика однегује неупитно уважавање народа према његовим издвојеним појединцима који потом ‒ на најширој јавној сцени ‒ израстају у велике националне ауторитете   ̶ моралне, интелектуалне, научне,  културне… Они најређи међу тим ауторитетима постану, једновремено, и све то, али и још више, личности које у свом имену и делу обједине садржајно богатство несводиво на једну „област“ и „грану“ деловања. Милорад Екмечић је био, и – остао, национални ауторитет од те најређе врсте, ауторитет који се уважава, слуша, и што је можда најважније и најдрагоценије – воли!

Због тога, због поверења, љубави и узајамног разумевања и слушања и ослушкивања који на том високом нивоу постоје само између народа и његове стварне, заиста малобројне елите, одлазак Милорада Екмечића јесте ненадокнадив губитак. Губитак ‒ не само за његову породицу, не само за његове колеге и за историјску науку којој је верно служио, већ и за све нас којима је био тако насушно потребан, благотворан и драгоцен. Тугујемо неутешни, управо и зато што смо његов глас препознавали као спасоносан у мери у којој су сваком народу у тешким околностима најдрагоценији и најкориснији трезвени упозоравајући гласови мудрих и радених појединаца.

Верујемо да је управо поменути колективни осећај великог губитка и спознавање те, његовим одласком, у трену настале опасне празнине, учинио да се на вест о смрти Милорада Екмечића, као један од првих јавно изречених коментара, каже: Отишао је један од најумнијих Срба. Међу нашим отуђеним и отупелим савременицима, не изричу се баш често овакве тврдње када се процењује губитак једне личности. Такође, међу нашим савременицима и мајсторима обликовања стегнуте и „коректне“ говорне поетике јавног и тајног живота није уобичајено оно што се догађа и што се бележи у овим протеклим данима: на помен Милорада Екмечића – многим појединцима, иначе шкртим на похвалама и такозваним великим речима, језик би се некако одвезао и сам полетео у сусрет  наизглед „неодмереним“, а тачним и заслужним речима  ̶ „велики човек“, „златни глас српске историје“, „утеха српском роду у временима мрачним и тешким“, „слава теби, велики Екмечићу, имао си се зашта и родити“, „био си одговор Бога на све безбожне радње наше и наших непријатеља“... Разуме се да нисмо нимало збуњени и зачуђени, и да се не питамо: Зашто је то тако, и откуда сво то наводно и „некритичко обожавање“? Нисмо изненађени пре свега ми који се нисмо устезали ни раније да сведочимо о томе да је Милорад Екмечић ауторитет и ослонац од најплеменитијег соја. Разумели смо и тврдили да је историчар Екмечић посвећен не само својој науци (у којој је припадао највишим круговима вансеријских појединаца) већ безрезервно, и одважно, посвећен и судбини свог народа и разумевању сложених историјских, геополитичких, и најширих културолошких и антрополошких околности које су одлучивале и утицале на ту судбину, историчар кадар да својим мудрим и целовитим увидима разгони тмину и неспознатљивост друштвене стварности и поменутих датих прилика које живимо, и у којима ћемо, нажалост, тек живети. Његова реч је, као мало која друга из редова припадника његове професије, била реч храброг, часног и духом способним за свеобухвативу синтезу, надмоћног историчара, који „мисли историју“. Други су ишли у сусрет „духу времена“, и вољи прилика, али не и он.

У овом тренутку, када уз тугу и јасну свест да је управо такав велики национални ауторитет отишао, да је занавек утихнуо јавни говор племенитог историчара Милорада Екмечића, још јасније него до сада спознајемо, слутећи као и он што је – да будућност гледамо кроз таму! Спознајемо и знамо и због чега смо његовом позамашном научно-историјском делу поклонили све поверење, и због чега ћемо му и даље веровати ‒ без резерве, сумњи и цепидлачења. Његово, једноставно казано, мисаоном снагом и дубином јасно и оштро документовано проницање у сложене и често скривене слојеве стварности, биће нам – у будућности – још драгоценије. Грејаће нас и осветљавати нам пут.

Нека је вечна слава Милораду Екмечићу.

 

(Обраћање на Комеморацији у Скупштини града Београда, среда, 2. септембар 2015.)

 ИЗ БИОГРАФИЈЕ 

Милорад Екмечић је био носилац Ордена части са златним зрацима Републике Српске и Ордена Светог Саве првог степена. За научни рад је награђиван 27-јулском наградом БиХ, Наградом ЗАВНОБИХ-а, НИН -овом наградом, Специјалном Вуковом наградом, Наградом ,,Владимир Ћоровић“, Наградом ,,Печат времена“ за науку и друштвену теорију, Наградом Српске књижевне задруге за животно дело и Кочићевом наградом.
Аутор је десетак значајних књига – опсежних, синтетичких историографских студија и више од три стотине научних радова. Историјску синтезу, и према многим виђењима своје животно дело, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у новом веку (1492–1992) са насловом позајмљеним од Иве Андрића, који је 1919. тим речима сажео дуги историјски ход једног народа, објавио је 2010. године. Ово дело је следеће – 2011. награђено признањем које наш лист додељује најбољем, на српском језику штампаном делу из области науке и друштвене теорије – Печат времена.
Милорад Екмечић рођен је 1928. у Пребиловцима у Херцеговини. После завршене основне школе у Чапљини и гимназије у Мостару дипломирао је историју у Загребу, да би исте 1952. био изабран за асистента на Филозофском факултету у Сарајеву, где је радио до 1992. године. Био је члан Академије наука и уметности БиХ и Српске академије наука и уметности, дописни члан Црногорске академије наука и уметности и члан Академије наука и уметности Републике Српске.

Предстоји нам нова Стаљинградска битка

Свој последњи велики интервју академик Милорад Екмечић дао је нашем листу. Разговор је изашао у јубиларном 350. броју „Печата“ (штампан 26. децембра 2014). Већ у тренутку његовог објављивања, не слутећи да са драгоценим саговорником нећемо имати прилику да разговарамо још који пут, закључили смо да је реч о безмало тестаментарном разговору с најзначајнијим српским историчарем. Теме које је он том приликом покренуо и закључци које је тада предочио јавности не поседују само ванвремену актуелност већ се могу, значајним делом, сматрати и својеврсним и опомињућим завештањем што нам је оставио наш умни, брижни и далековиди мислилац. Управо због тога, овај разговор – у интегралној верзији – понављамо у овом броју, којим се од Милорада Екмечића опраштамо, чинећи то уз јасан увид да ће нам, и за дуга будућа времена, он остати живи и важни саговорник
Разговарали Милорад Вучелић и  Љиљана Богдановић
Свет иде у сусрет дужем времену преласка са политике глобализације једне велике силе у нови систем равнотеже великих сила. За улазак у њихов концерт се плаћа висока цена новим ратовима и одлучујућим биткама у њима. Тешко је веровати да ће амерички грогирани боксер направити историјску омашку да своје латиноамеричке плаћенике пошаље у пољске и руске равнице. Рађе ће се држати досадашњег правила да Американци дају генерале, а Немци и Црногорци пешадију. Неки под Ловћеном већ кликћу што ће поћи у нови Feldzug nach Stalingrad. Долази ера прљавих мањих и већих ратова на свим подручјима око Русије

Актуелне сложене и узнемирујуће светске прилике, посебно растућу претњу од избијања глобалног и великог ратног сукоба, у разговору за „Печат“ тумачи и са историјског аспекта појашњава и објашњава водећи српски историчар, академик Милорад Екмечић.

 

Сада су, у свим медијима, учестале оцене да постоји опасност од новог рата. Да ли сте, као професор универзитета за општу историју Новога века у трајању више од 40 година, разрађивали фазе припрема и вођења ратова? Јасно је да нема општеустановљеног калупа како се они припремају и воде, али ипак постоји једна основа на којој се ратови јављају, или престају.

 

Јесам, па чак у више наврата о томе објављивао неке студије. Ако некога занима, наводим „Појам ‚Велике силе‘ и умеће дипломатије“ („Огледи из историје“, Београд, 1999, стр. 371–413). Цела је људска историја као сунђер натопљена ратовима и сукобима, а у раздобљу које називамо Новим веком (1492–2014) постоје неке шеме припремања и вођења ратова, које пре тога времена нису постојале, или су се извијале из закржљалих семенки у трајању од две хиљаде година. Главна подлога у тој разлици јесте чињеница да у раздобљу Новога века нема несанкционисаних ратова и да сваки сукоб, где год да се деси у свету, изазива груписање држава у два блока. Због тога су сви ратови велики, а од 1914. и светски.

 

Где смо данас у развоју модела који јако личи на оне што су претходили, да ли је могуће да се развије неки већи рат?

 

Данас смо у ономе што је пре мало времена председник Путин назвао тражењем нове равнотеже. То је права реч, јер се мир одржава само онда када постоји равнотежа сила, којом се онемогући да једна од њих добије светску доминацију.

Пуно ме питате да ли је могућ неки већи рат. Одговорио бих онако загонетно као што је пред 1914. Никола Пашић одговорио радозналим новинарима, који су трчали за њим: „Децо, рата може бити и може не бити, трећег нема, а могуће је да се и оно догоди.“ Сад се чеши да нађеш неки сувисли одговор! Оправданије је данас постављати самом себи питање да ли се ми већ сада налазимо у некој врсти рата за који нисмо ни свесни да је ратно стање. Мислим да се ми већ налазимо у једном рату на који никада нисмо научили да може постојати. Сада размишљам о редовима које сам, на једном међународном скупу о сукобу цивилизација, почетком децембра 1997, написао: „светске силе ће ратове водити, као Сједињене Државе данас – религијом, финансијским дестабилизовањем и обавештајним службама, уместо дипломатије и њених принципа ослонца на норме установљеног међународног права. Наредни век ће бити век глобалних прљавих ратова.“ САД се данас упињу да коначно униште одредбе Версајског мира о сувереној националној држави. Сматра се да су обавештајне службе преузеле примат над дипломатијом у међународним односима иза 1962. (или око тог мени нејасног датума). Сједињене Државе данас воде један невитешки, прљави рат, у оквиру оних области које поменух – религиозни односи, унутрашње дестабилизовање противничке валуте и излазак руље на улице – да би се бирао нови председник. У неким областима су саме Сједињене Државе објавиле да су покрет „Солидарност“ Леха Валенсе у Пољској финансирале са пет милиона долара, слом владе Слободана Милошевића са 50 милиона долара, отцепљење Црне Горе од Србије са 55 милиона долара. Ономад саопштише да су слом проруског режима Јануковича у Украјини платили са пет милијарди долара. Најпре су купили 63 посланика у украјинском парламенту из странке Јануковича и одмах гласали да се обара постојећи председник и распишу нови избори, који су довели на власт оно што данас називају „Кијевском хунтом“ председника Порошенка. Сада Русију економски дестабилизују како би се створио један метеж по успелом српском и недавно украјинском моделу. Уверен сам да ће, ако Путина оборе, иза њега доћи нови Стаљин.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *