Почетна / Економија / ЗОНА ЕВРОПСКОГ ИДИОТИЗМА

ЗОНА ЕВРОПСКОГ ИДИОТИЗМА

Пише Момир Булатовић

Без обзира на све претходне спознаје и (могућа) идеолошка предубјеђења, многи су били затечени поразним сазнањем о количини идиотизма коју су европски лидери испољили на примјеру Грчке. У суштини, „споразум“ Грчке са Европском унијом се своди на чињеницу да ће ова нефункционална и банкротирана држава бити финансирана у наредних неколико година, након којих ће бити приморана да поново прође кроз сличну идиотску процедуру, али овај пут слабија и још задуженија

Упркос надањима многих, грчка влада није издржала. У својој побуни против либералног капитализма, који је уништио  привреду, живот већине грађана и наду да ће икада бити боље, њен премијер је на недавном Европском самиту „пребијен као пас“. „Печат“ је детаљно обавијестио своје читаоце о овом злочину који је, са дебелим предумишљајем, учињен према народу Грчке и њеној демократској љевичарској влади. Пред таквим чињеницама, пристојан свијет може да осјети само гађење и огроман страх од сподоба којима је припала дужност да воде Европску унију и Европу у цјелини.

Слично су размишљали и непоткупљени економски аналитичари који годинама прате ланац догађаја везаних називом СЕКА (Свјетска економска криза). Без обзира на све претходне спознаје и (могућа) идеолошка предубјеђења, многи су били затечени поразним сазнањем о количини идиотизма коју су европски лидери испољили на примјеру Грчке. У суштини, „споразум“ Грчке са Европском унијом се своди на чињеницу да ће ова нефункционална и банкротирана  држава бити финансирана у наредних неколико година, након којих ће бити приморана да поново прође кроз сличну идиотску процедуру, али овај пут слабија и још задуженија. Да би добила „помоћ“, она ће морати да распрода све своје привлачне јавне ресурсе. Мајкл Хадсон, уважени истраживач и професор економије на Универзитету Мисури, Канзас Сити указује: „Двадесет процената грчке радне снаге је већ емигрирало. Они (Тројка) инсистирају да четрдесет одсто радника мора да емигрира, зараде морају да се смање за додатних тридесет одсто, односно држава треба да буде фактички испражњена. У суштини, они Грцима кажу: Ми желимо ваше сировине, вашу нафту – марш напоље из земље!“ После два досадашња програма „помоћи“, стопа незапослености у Грчкој је преко 26 процената. У то вријеме изгубљено је 975.300 радних мјеста, а са те тачке мора да се започне нови програм „реформи“ радног законодавства, што је еуфемизам за некажњено масовно отпуштање и даљу експлоатацију запослених.

[restrictedarea]

ИЗБОР НАЧИНА СМРТИ

Шта је, наиме, премијер Ципрас могао да бира у понуди неумољивих саговорника из породице „збратимљених“ и „једнаких“ народа Европе, уједињених у сањаној Европској унији и повезаних јединственом валутом – „поносним“ евром? Да Грчка буде убијена одмах, у року од неколико дана потпуног хаоса, или да сконча (сасвим извјесно) у дужој агонији која се завршава на идентичан начин. Са такве тачке гледишта, његов се избор може сматрати рационалним. Како је сам, у прикривеном покајничком тону, рекао свом парламенту, успио је да спријечи гушење и колапс банкарског система, са свим трауматичним посљедицама које би услиједиле. Остала му је нада да је купио ново вријеме када ће покушати да контролише штету која му је наметнута, а против које није могао да се избори. Та нада је, будимо реални, толико танка да је у зони невидљивости. Али, Ципрасово искуство и даља политичка судбина нису од пресудне важности за ово разматрање. Много је важнија чињеница да је он морао бити уништен и да је то учињено на тако суров и неприкривен начин. Никакве вјештине (ако их је посједовао) и ниједна истина (на коју се, могуће, позивао) нису могле да прођу кроз унапријед постављен зид.

Па, какав је то смртни гријех починила Грчка кад је тако сурово закуцана на зид европског благостања? Постала је превише дужна. Па шта? Све су државе савременог западног свијета толико дужне да ниједна, дословно ниједна, не може да врати дуговања, већ се свака мора стално додатно задуживати да би сервисирала камате на доспјеле дугове. Грчки гријех није био величина дуга, него званична (владина) побуна против економије која сваку привреду гура у дужничко ропство. „Света институција“ дуга је друго име за либералну економију која поразно влада свијетом више од двије деценије и која је произвела експлозију јавног, корпоративног и дуга становништва, одакле се стално производи рецесија и нарастајућа биједа већине човјечанства. У такву светињу је ударила „Сириза“ током изборне кампање и послије побједе и формирања владе. Мајкл Левит, сарадник сајта „Мани морнинг“, указује: „Допустивши својим грађанима да гласају против прихватања захтјева кредитора, влада ‚Сиризе‘ је касније прихватила баш те захтјеве и сада свијет чека да види да ли ће било која од преосталих европских влада бити довољно глупа да прође кроз сличан циркус.“ Исти аутор закључује: „Како би се Запад могао и надати да се може супротставити Владимиру Путину, мулама из Ирана или фанатицима из Исламске државе, када би био побијеђен од скромног марксистичког кловна каква је ‚Сириза‘?“ Бранко Катић, финансијски аналитичар из Лондона, стога је у праву када је на питање новинара да ли се приближава крај већ озлоглашене либералне економије суморно одговорио да се крај не види, будући да је на питању Грчке овај вид капитализма остварио једну од својих највећих побједа.

 

СИСТЕМ ЛУДИЛА

Према недавно објављеној студији МекКинси глобал института, познате истраживачке и консултантске америчке фирме, ниво дуга у читавом свијету је екплодирао. Насупрот здравом разуму који је налагао да се, након свјетске економске кризе, ниво задужења и креирања новца смањи, будући да је управо то и довело до кризе, десило се потпуно супротно. Укупни финансијски дужнички балон, од 2007. до 2014. године, увећан је за 57 трилиона (хиљада милијарди) долара, подигавши глобални однос дуга према БДП-у за читавих 17 одсто. Свјетски ниво дугова је достигао астрономске двије стотине трилиона долара, што представља дуг у износу од 27.200 америчких долара по глави сваког људског бића на планети. Очекивано, најбрже је растао јавни/државни дуг (по годишњој стопи од 9,3 одсто) у односу на финансијске, корпоративне и дугове везане уз власништво над некретнинама. Раст државних дугова (свуда у свијету, не само у Грчкој) углавном је настао управо због кризе. Новим порезима се стицао приход који је служио као основа за ново задуживање у циљу отплате доспјелих кредита, или надокнаде губитака због лоших и ненаплативих кредита које су банке одобравале.

Дакле, овдје се није радило о кредитима који су солидна основа за привредни раст. Кредитима који служе за изградњу инфраструктурних објеката, или развој производних програма или куповину станова. Трошкови одржавања затеченог (превисоког) нивоа дуга постали су превелики, а могућност будућег колапса сасвим извјесна. Према истом истраживању, седам економија су у највећем ризику да крену грчким стопама. У питању су Холандија, Јужна Кореја, Канада, Шведска, Аустралија, Малезија и Тајланд. Однос њиховог дуга према износу БДП-а, динамика сервисирања дугова и цјеновне промјене вуку и ове, наизглед успјешне и стабилне привреде у зону гдје неће бити у стању да отплаћују постојеће кредите. Али, поновимо, нико неће моћи да плати своје дугове, будући да је њихов износ премашио реалне могућности дужника.

 

ЛУДИЛО СИСТЕМА

Ипак, неумољиво се инсистира да Грчка мора да врати своје дугове, јер „дугови се морају вратити“. На основу овога, може се доћи до најинтересантније поенте. Грчка бива присиљена да уради оно што никада и никако неће моћи бити урађено. За тако параноичну ситуацију постоје два могућа објашњења. Прво се ослања на геополитичке интересе моћних и њихово преламање на питању утицаја у Европи. Претпоставља се да је одумирућој империји у интересу да води политику „контролисаног хаоса“ како би повећала сопствени значај и подсјетила на неопходност њеног лидерства. Главна мета је, разумије се, Русија, бојно поље Европа, а Грчка и њој слични су тек колатерална штета. За ову тврдњу се може наћи доста доказа у свакодневној политици и државном одлучивању. Уколико је она тачна (а бојимо се да јесте) над цијелом Европом се надвио облак неизвјесности, економске рецесије и нарастајућих политичких сукобљавања. Но, иако овај сценарио изгледа прилично лоше, он није најгори од свих могућих. По њему, у овом постојећем лудилу, ипак би се назирао неки систем, а отуда и нада да се против њега бори. Геополитика би могла да наведе на активности које би макар ублажиле предстојеће невоље.

Друго објашњење полази од чињенице да је незајажљива похлепа (крупних) банкара ушла у зону у којој актуелно лудило постаје систем сам по себи. Огромна количина новца која плива по свијету мора негдје бити ангажована како би извршни директори банака и инвестиционих фондова оправдали своје милионске бонусе или акционари примили дебеле дивиденде. Будући да је новца превише у односу на могућност профитабилног финансијског улагања, најсигурнији начин за зараду постаје куповина политичких одлука. Што је нека политичка одлука, са становишта здравог разума, глупља то су њени финансијски ефекти пожељнији. На чињеници да је Ципрас сломљен у Бриселу, а Грци гласали за сопствено даље осиромашање, многи су зарадили огроман новац, пошто су се „кладили“ на такав развој догађаја.

 

ПРОИЗВОДЊА НОВЦА 

Многим људима је тешко и да замисле да постоје такве сподобе какве су оне које управљају свјетским финансијама. То је сој у јавности недовољно познатих људи, које одликују цинизам, неосјетљивост на патње других и невјероватна саможивост оличена у патолошкој потреби за сталним стицањем новца. Они немају ни породично, а камоли национално осјећање припадности. Стога је једна од већих грешака у тумачењу економске стварности прича о њемачким банакама које су опљачкале грчке држављане, или о француским које су харале Шпанијом. Не сукобљавају се овдје народи и нације, већ само крупни банкари расподјељују територију како би је неометано опљачкали. У питању није национални, већ типично класни сукоб.

Посебна је прича о томе да се све обавља на бази непостојећег новца. Односно, на основу новца који су створиле саме банке.

Банкари одавно траже „свети грал“ који ће им омогућити да пласирају новац уз високе камате и ниске ризике. У здравим економијама сигурна улагања одбацују мање приходе и обрнуто, па менаџери морају да се муче у налажењу праве мјере. Али, са њиховог становишта пронађено је идеално рјешење. То је куповина политичара који ће својим одлукама и наметима учинити да сваки кредит, ма колико био лажан и намјештен, буде плаћен по принципу „јести се не мора, али кредити се морају враћати“. Бриселска администрација представља неисцрпно тржиште за овакву тражњу.

У савременом свијету банке не само да располажу свим постојећим новцем (запамтимо: кад положите свој новац у банку, он престаје да буде ваш и постаје власништво банке) већ су буквално власници живота и судбина људи. У Грчкој су показале своју ружну страну лица. Да су остале затворене још неки дан, настао би улични хаос који би изродио масовне пљачке и убиства. Власт би била немоћна што, у крајњем, показује да није важно кога народ бира на слободним изборима, него кога су изабрале банке да буде „достојан“ њихове милости.

 

И МАЛИ СУ ПРЕВЕЛИКИ

Дугови се, дакле, морају враћати. То правило важи за све осим за оне који су омогућили њихов настанак – банкаре. Њихове дугове плаћају државе, кроз нове програме „помоћи“, а преко грбаче пензионера, незапослених и ситних пореских обвезника.

У марту ове године, њемачко Удружење банака спасило је од банкрота Диселдорфску хипотекарну банку. Вијест о томе је прошла незапажено. Кога би и било брига за судбину једне мале банке са свега 52 запослена која треба да пропадне због лоших одлука својих директора. Они су, наиме, трговали финансијским дериватима (оружјем за масовно финансијско уништење) и забиљежили губитак од 348 милиона евра. Упркос свим теоретисањима експерата са Вол Стрита, деривати не представљају ништа. Немају вриједност, осим оне коју сами одреде њихови издаваоци. Нису дионице, нису обвезнице, нису валута… Они су легализовано клађење у односу на очекивани исход неког догађаја из будућности, као што је судбина грчког дуга или кретање цијене нафте. Иза себе немају никакву залогу (колатерал) макар дијела вриједности. Идиотизам бива употпуњен стварањем привида да они јесу вриједност једнака било којој другој израженој у новцу и њиховим пуноправним постојањем у свијету финансија.

Према подацима америчке Канцеларије за контролу валуте (OCC) укупна вриједност оваквих деривата у њиховом банкарском систему у посљедњем кварталу 2014. године била је 240 трилиона долара. У ту незамисливо велику суму је уткано и оних 348 диселдорфских милиона евра који су морали бити надокнађени како се овај лажни покров не би преко ноћи распао.

Али, ни Дојче банка, на овим просторима готово обожавана, нимало не заостаје. Подсјетимо, то је банка где Србија држи девизне резерве и која, својом стабилношћу, представља гаранта свим регионалним банкама у међусобном пословању. И то наплаћује, разумије се. Према годишњем извјештају саме банке за 2014. годину, објављеном у марту ове године, Дојче банка посједује деривате у износу већем од 52 трилиона долара. То је сума која је пет пута већа од БДП-а читаве Европе. Пет бруто домаћих прозвода цијелог континента налази се у зони коцкања и неслућених ризика једне банке. Много, па иако је Дојче банка у питању. Упркос свему, она је за прошлу годину пријавила нето профит у износу од 31,94 милијарде евра.

Дојче банка је, иначе, имала наглашену улогу у (већ заборављеној) афери намјештања стопе либор. То је лондонска међубанкарска стопа која се узима као основа за кредитне уговоре широм свијета и обухвата уговоре вриједне више од 350 трилиона долара. Укупна казна одређена банкама умијешаним у ову малверзацију износила је девет милијарди долара, од чега је Дојче банка платила двије и по милијарде, појединачно највећи износ казне због глобалног намјештања либора. Њен извршни директор стављен је под тешку сумњу и „окривљен“ је да није водио рачуна о распореду запослених у канцеларији, тако да су чиновници могли да размјењују информације, што иначе не би смјели да раде. Разумије се да није добио отказ, већ само друго радно мјесто. Тиме се доказује како је вишеструко корисно имати за контролоре корисне идиоте. Уградите се у крађу тешку 350 хиљада милијарди, а оптуже вас за немаран распоред чиновника по канцеларијама. Новац уложен у куповину правих политичара увијек се вишеструко враћа.

Ово није капитализам из уџбеника у којем имате личну иницијативу, али и сносите посљедице неуспјеха. Ово је много профита уз нимало ризика. Ово је чисти комунизам, али само за оне малобројне који су власници новца и судбина милиона.

НАУЧНО ДОКАЗАНО

„Пословна култура у банкарској индустрији претежно је заснована на преварантском и неетичком понашању или је веома толерантна према њему.“ Ово је основни закључак студије Ернеста Фера, са Универзитета Цирих, у Швајцарској. Он је, крајем прошле године, спровео лабораторијски контролисани експеримент у којем су учествовали, са једне стране банкари, а са друге групе других професија које су служиле за упоређење. Задатак је био да се баца новчић у ваздух и унапријед одреди на коју ће страну да падне. У случају да се погоди, награда је била 20 долара по сваком бацању, али уз услов да се добитак може узети једино уколико је већа успјешност у односу на другу, контролну групу професија. Учесници експеримента су убијеђени да их нико неће контролисати, иако их је камера тајно снимала. Банкари су укупно, на нивоу групе, дали 16 процената нетачних података, док је просјек лагања по појединцу био 26 одсто. Коначно, наука је доказала оно што сви знају – банкари воле да лажу и да краду.

ВЈЕРУЈТЕ – СВЕ ЈЕ ОК

Стрес тест представља једну од ујдурми коју су банкари смислили да докажу како има непостојећих пара. Ради се у некој врсти контроле (задатка) која се поставља пред поједину банку ради симулације неочекиваних догађаја. За банку је свакако неочекиван и најстреснији догађај када клијент затражи исплату својих средстава. Када више не повјерује на ријеч својој банци и не прихвати увјеравања да новца има и да ништа не брине. Ако се пољуља повјерење у банке, онда су ту државне институције које спроводе стрес тест контролу. Њихов циљ није да се утврди да ли новца има (сви знају да он не постоји) него да људи повјерују и на њихову ријеч да је све ОК. Али, чак ни тако благонаклону контролу бројне банке не могу да издрже. У октобру прошле године, чак двадесет и пет европских банака нису прошле стрес тест, што и не треба да чуди будући да је тада банкарски систем еврозоне био изложен процијењеном износу од трилион евра „лоших“ (ненаплативих) зајмова. Имена тих банака нису објављена. Умјесто тога, слиједило је увјеравање да ће контролори учинити све да банке оспособе за непланиране ситуације. Четири највеће америчке банке морале су да праве додатне измјене у пословању не би ли обезбиједиле (условну и привремену) сагласност да су положиле недавни стрес тест.

Прави и једини стрес тест недавно су полагале банке у Грчкој. Пред бујицом захтјева клијената да подигну своја средства, оне су затвориле врата и ограничиле исплату по појединцу. Па, нека онај ко хоће и даље вјерује да су паре које је положио у банку још увијек његове.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Naša politička elita, unazad 20 godina pljčka narod i državu zarad sopstvenih interesa, i činiće ti i dalje, jer narod ćuti i trpi sve što mu se nameće.I naša država je bila pred bankrotom, ali se oduzelo od radnika i penzionera 10 posto primanja.Notorne su laži da će se to vratiti do kraja godine, narod je u najmanju ruku po ko zna koji put lakomislen i veruje da će im biti bolje.Kada se broj penzionera konstantno povećava, kažu ima ih samo milion i sedamsto hiljada, pitam se koliko ljudi ima stalan posao i prihode da normalno živi, a ne preživljava.Koliko još godina će ova država biti partokratska.Pored rukovodilaca i ministara koje vlada postavlja nema nikakvog boljitka, makar radili i 12 sati dnevno.U Švedskoj država uzima 51 posto od dobiti, a kod nas samo od javnih preduzeća uzima 50 posto od dobiti, plus odbici od radnika kroz lična primanja.Direktorima je dato da imaju diskreciono pravo da ocenjuju svačiji rad a da za to nisu kompetentni.Kada sam gen.direktoru prigoborio da odluka koju je doneo čini štetu i gubitke,lakonski mi je odgovorio ga je njega postavila Vlada Srbije, i da mogu da trućam do mile volje, a njemu ništa neće faliti, pa tu je zaboga upravni odbor.Za ljude na vlasti ovo je zemlja dembelija, i samo mole boga da takvo stanje što duže potraje

  2. Je li izlaz u napuštanju masonske kapitalističke ekonomije prihvatanjem Hristove poklanjačke (Mt.10.8-10.11)?

  3. Колико се сјећам, РТС је добила од тзв. међународне заједнице, односно антисрпских фондова читавих 108 милиона евра ЗА ЕВРОПСКУ СРБИЈУ. Србију без Срба. Зато, можда је понашање према упокојеном академику својеврсно признање Жутог Бујкета да је академик Милорад Екмечић – био у праву.
    Слава му и вјечна хвала.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *