Зеница – родно место Исламске државе

Пише Јово Бајић
За злу судбину арапских избеглица које пролазе кроз Србију и виђају се у београдским парковима око Железничке и Аутобуске станице крив је и Алија Изетбеговић, један од твораца oдреда „Ел муџахедин“, али и босански муслимански добровољци који у јединицама Исламске државе ратују у Сирији

Када је недавно, 22. јуна, премијер Србије Александар Вучић угостио у Београду чланове Председништва Босне и Херцеговине Бакира Изетбеговића, Драгана Човића и Младена Иванића, своје госте провео је Теразијама, кроз Кнез Михаилову улицу, а затим на Калемегдан показујући им колико је Београд отворен и безбедан град. Слика о Београду била би много упечатљивија и садржајнија да се домаћин Вучић са својим гостима спустио са Теразија до Главне железничке и аутобуских станица где у неколико околних паркова свакодневно, и тако већ месецима, док су на пропутовању у земље Европске уније, борави по неколико хиљада арапских избеглица, углавном из Сирије, Ирака и Авганистана. Четворица политичара могли су се у овим београдским парковима на лицу места суочити са бескрајним безнађем и патњом и замислити се над питањем одакле је потекла мрачна планетарна снага која је избеглице ишчупала из њихових миленијумских азијских станишта и упутила ка државама Европске уније, тамо где их нико не жели. Гледајући та тамнопута арапска лица, већином мушкараца способних за војску, а међу њима има и жена, деце, чак и понеки старац – целих породица, четворица политичара могли су се сетити и наше избегличке несреће која је почела пре четврт века. Лица арапских младића могла су, барем Бакира Изетбеговића, подсетити на Зеницу из времена минулог верско-грађанског рата и интернационалног одреда „Ел муџахедин“. Та Зеница је и те како повезана не само са бившом српском него и са садашњом арапском несрећом.

[restrictedarea]

НАТО ИЗБЕГЛИШТВО

Нешто старији Београђани и путници који возовима и аутобусима долазе и пролазе кроз Београд, гледајући арапске избеглице расуте по овим парковима, сетиће се српских избеглица што су овамо пристизале још од ратова у Хрватској 1991. године. И српске избеглице у то време у безнађу седеле су на истим клупама, под истим дрвећем чекајући родбину или представнике Црвеног крста који су их прихватали. Године 1992. у ове паркове почеле су да пристижу и избеглице из Босне и Херцеговине, а међу њима било је и оних из Сарајева и Зенице. Стизале су у лето 1995. године у ове паркове на клупе под овим дрвећем избеглице из Хрватске које су изнеле живу главу бежећи пред хрватском војском, припремљеном и наоружаном од Американаца, у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“. Нешто касније, опет те исте године, стизали су босанскохерцеговачки Срби које је са њихових станишта у југозападној Босни, из Купреса, Гламоча, Босанског Грахова, Дрвара и Босанског Петровца протерала муслиманска и хрватска војска, за ту акцију припремљена од стране америчких генерала. А онда су их заменили сарајевски Срби који су из Сарајева побегли после Дејтонског споразума. После акције НАТО земаља предвођених Сједињеним Америчким Државама, назване „Милосрдни анђео“, у парковима поред београдске Железничке и Аутобуске станице почеле су да се окупљају српске избеглице са Косова и Метохије, а онда су их поново замениле избеглице које су после мартовског погрома 2004. године једва извукле живе главе са Косова и Метохије. Поред ових београдских паркова има још нешто заједничко што везује српске и арапске избеглице, иако су суштински различите по томе што су једни бежали у спас своје матице, а други су овде само на пропутовању. Трагедија и једних и других избеглица, наиме, одвијала се уз присуство и деловање НАТО војника, тенкова и авиона.

Сила која је покренула арапске избеглице, избацила их из њихових земаља и довела у Србију, земљу која је у минулим ратовима имала највише избеглица, данас се зове Исламска држава (ИСИЛ) коју чине интернационалне војне јединице, са војницима из целога света, а међу њима има доста и муслимана из Босне и Херцеговине који ратују у Ираку и Сирији против својих истоверника, муслимана. Неки од тих босанских муслиманских ратника одвели су у Сирију и своје породице које су уселили у куће прогнаних или убијених Сиријаца.

 

АЛИЈИНИ МУЏАХЕДИНИ

Језгро те моћне исламске организације која се данас зове Исламска држава зачето је 1993. године у Босни и Херцеговини. Њено родно место је Зеница, где су тајне службе САД, потпомогнуте службама западноевропских и исламских земаља, стварале нови вид интернационалних војника и осмислиле нови образац ратовања, који је своју ратну доктрину усавршавао ратујући против босанских Срба. За стварање организације која се временом изродила у Исламску државу заслужан је првак босанскохерцеговачких муслимана Алија Изетбеговић и његова политичка организација, Странка демократске акције. Алија Изетбеговић и његова странка великодушно су дозволили да обавештајне службе САД, Ирана и Саудијске Арабије формирају у Зеници, тадашњем центру моћи босанских муслимана, одред „Ел муџахедин“ у који су примани и муџахедини (исламски војни добровољци). Неки од њих имали су ратно искуство стицано у Авганистану и Чеченији. Ова јединица ратовала је против Срба, а једно време и против Хрвата, у саставу муслиманске Армије Босне и Херцеговине. Сачувани су визуелни записи како Алија Изетбеговић, ужарених очију, обилази постројене муџахедине, у уверењу да му се пружила историјска прилика да поново у Босни створи исламску државу, као у турским временима. Он је без оклевања страним обавештајним службама уступио Зеницу и њену околину као експериментални полигон за стварање исламске војске која би им омогућила постизање  њихових политичких циљева не само у Босни него и широм света. Због свега овога Алија Изетбеговић би се могао назвати једним од твораца одреда „Ел муџахедин“ па онда и Исламске државе. У Зеници су у то време америчка ЦИА и иранска обавештајна служба деловале истовремено једна поред друге, а било је ту и обавештајаца из других европских и исламских земаља. Међу њима су на први поглед владали коректни односи, а у ствари у тим приликама службе су водиле прави рат настојећи да се једна другој увуку у стомак и у крвоток.

Појавио се велики број књига и озбиљних истраживачких радова који су се бавили присуством муџахедина у минулом босанском рату. Неке од тих књига писали су странци и оне су преведене на српски језик. Од тих књига издвојили бисмо „Џихад Ал Каиде у Европи, авгано-босанска мрежа“ Евана Коломана, „Како је џихад стигао на Балкан“ Јиргена Елзесера, „Гариби, муџахедини у БиХ 1992–1999“ Есада Хећимовића, и изузетно важна књига „Ратни злочини НАТО“ Пјера Анрија Бинела. У тим књигама различите су процене броја страних исламских ратника који су се током минулог рата нашли у Босни и Херцеговини. Ми ћемо се послужити подацима које нуди документ Армије Босне и Херцеговине „Списак припадника одреда ‚Ел муџахедин‘, Војне јединице 5689, Зеница“ оверен 1996. године, означен са „строго поверљиво“.

Кроз одред „Ел муџахедин“, према поменутом списку,  прошла су 1.774 војника. Већину су чинили домаћи муслимански војници, углавном из Зенице, али и из других босанских градова. Највећа пажња посвећивана је исламским добровољцима који су стизали из тридесетак земаља. На том списку, ако смо добро избројали, била су имена око 520 муџахедина. Поред њихових имена назначена је и држава из које су долазили. Поред тога наведено је још око 170 ратника, са карактеристичним арапским именима, без имена државе из које су дошли.

Највише странаца било је из Саудијске Арабије, земље која је, подржавајући босанскохерцеговачке муслимане, највише била умешана у ратну драму. Иза Саудијаца били су добровољци из Јемена, затим Египта, Туниса, Алжира, Марока, Турске, Кувајта, Сирије, Пакистана, Јордана, Либије, Француске, Енглеске, Либана, земаља Северне Африке, Уједињених Арапских Емирата, Катара, Палестине. Са њима су била и двојица добровољаца из Србије, из Сјенице и Приштине. Из Ирана, Замбије, Индије, Џибутија, Судана, Аустрије, Македоније, Хрватске и Словеније био је по један добровољац.

Све оне свирепости Исламске државе исказане на ратиштима у Ираку и Сирији, над којима се у последње време западни свет толико згража, виђене су тада у Босни. О тим зверствима сведочио је и бивши официр Ал Каиде Али Хамид („Глас јавности“, 26. јун 2007). Муџахедини који су ратовали у редовима босанске армије често су одсецали главе заробљеним Србима. Западна јавност била је равнодушна када су обелодањене фотографије са одсеченим главама Благоја Благојевића (1948) Ненада Петковића (1971) и Бранислава Ђурића (1952) војника Војске Републике Српске, које су муслимански војници заробили 22. септембра 1992. године на Црном врху између Тешња и Теслића, а онда их дали у руке арапским муџахединима а они су их мучили и одсекли им главе. Документовано је још неколико стотина случајева када су муслимански војници у том рату одсецали српске главе. Али западна јавност се од тога ограђивала као да се ништа није десило. За западни свет српске жртве нису постојале. Запад се узбудио и згрозио тек када је 8. маја 2004. године у Багдаду нађен обезглављени леш Американца Николаса Берга. Али ни тада нису помињане обезглављене српске жртве.

 

БИНЕЛОВО СВЕДОЧЕЊЕ

Драгоцене податке о томе у шта се, после Дејтонског споразума и наметања мира у Босни и Херцеговини крајем 1995. године, преображавао одред „Ел муџахедин“ открила је књига „Ратни злочини НАТО“-а француског обавештајца, мајора Пјера Анрија Бинела, познатог по томе што је Србима пред рат 1999. године одао податке о циљевима и плановима НАТО авијације око бомбардовања у ондашњој Савезној Републици Југославији, о чему је „Печат“ (бр. 361, од 20. марта 2015) већ писао. Бинел је дошао у Босну одмах по потписивању Дејтонског споразума, средином децембра 1995, и остао тамо до половине маја 1996. године. Француска армија припремала је Бинела за обавештајне задатке, а школовао се и на једној војној академији у Јордану. Поред више страних језика, добро је говорио арапски. Био је укључен и у Први заливски рат 1990. до 1991. године.

У Босну и Херцеговину, где је француска обавештајна служба већ имала јаку обавештајну мрежу, Бинел је дошао у саставу новоформираног НАТО корпуса за брзо реаговање, који је имао мандат Уједињених нација да наметне мир. Француска обавештајна служба знала је одраније за зеничку биоскопску дворану, помиње је и Бинел, коју је у време рата Алија Изетбеговић уступио муџахединским истражним службама, где су ислеђивани и мучени бројни затвореници, а није тешко закључити да су то били Срби. Тих првих дана чуо је и речи о горкој судбини сарајевских Срба, које је изговорио један високи француски официр, и навео их у својој књизи. Тај официр је рекао да Дејтонски споразум сарајевским Србима нуди само избор „између кофера и мртвачког сандука“. И што је важно, Бинел сведочи да је Зеница и даље остала политичка престоница босанских муслимана и седиште муџахедина који су наставили свој рад. Седиште муслиманских организација било је у згради „Промета“, у власништву Жељезаре Зеница, некадашњег центра југословенске црне металургије (данас је тамо смештена управа Зеничког кантона). У тој згради био је центар иранске обавештајне службе у којој су деловали ирански „чувари револуције“ и иранска новинска агенција са моћном радио-станицом. У истој згради налазиле су се и бројне „хуманитарне“ организације исламских земаља. Поред обавештајаца НАТО корпуса за брза дејства у Зеници је самостално деловала и ЦИА, а амерички обавештајци били су у присним односима са иранским обавештајцима, иако је у то време Иран био на америчкој црној листи земаља које подржавају тероризам. Иранска обавештајна служба сарађивала је и са службама муслиманске Босне и Херцеговине, а тај рад, по налогу Алије Изетбеговића, усклађивао је Бакир Алиспахић, бивши министар унутрашњих послова.

Већ на самом почетку Бинел је уочио да се Американци не придржавају Дејтонског споразума који су наметнули зараћеним странама. Имао је податке како ЦИА, одмах после Дејтона, својим авионима на аеродром у Високом допрема муслиманској армији и муџахединима оружје и војну опрему. Америчке обавештајне службе надмено су се односиле према обавештајцима НАТО корпуса за брзо реаговање. Бинел наводи да су на два места, у Паљеници код Фојнице и селу Орашац код Травника, откривена места где су стационирани муџахедини са домаћим муслиманским војницима, где је вршена војна обука. Америчка и муслиманска обавештајна служба спречиле су хапшење муџахедина у Паљеници и Орашцу, као и даљу истрагу.

Зенички експеримент који су Американци и њихови савезници извели са одредом „Ел муџахедин“ у ратом захваћеној и постдејтонској Босни дао је резултате. Знатан број исламских бораца заврбовале су стране обавештајне службе, а понајвише америчка, које су их упутиле на нове задатке у исламским државама. Један део њих, на шта указује и француски официр обавештајац Пјер Анри Бинел, још једно време је остао на припремама у Босни, у околини Зенице, док су се други у Босни настанили и засновали породице, чекајући знак да крену у нове ратне походе по свету.

 

„БОСАНСКО ПРОЛЕЋЕ“

Нови одреди муџахедина, чији је основни модел ратовања осмишљен у Зеници, одиграли су главну улогу у покрету „Арапско пролеће“, који се јавио крајем 2010. и током 2011. године, најпре у земљама Северне Африке. Протутњао је и срушио власт у Тунису, Египту, Јордану, завршивши у крвавом рату у Либији и Сирији. Ове арапске револуције организоване су уз помоћ интернета и социјалних мрежа, које су помагале у окупљању незадовољника у арапским земљама. А тамо где је било потребно, западне земље прискакале су у помоћ авијацијом. У некима од тих земаља, као што су Авганистан и Ирак, које су раније окупирали Американци и њихови савезници, поједине исламске групације отргле су се из руку што су их створиле и кренуле у рат против САД и других својих западних твораца. Сиријска држава пружила је војни отпор оваквом ратовању.

Борци одреда „Ел муџахедин“ засејали су по Босни, али и по Балкану семе које је донело род. Међу босанским муслиманима има доста младих људи који су прихватили идеологију наметнуту од исламиста са стране и спремних да умру за тако формулисане исламске идеје. Ту своју спремност потврдили су одласком на ратишта у Сирију и Ирак. Већина њих, вођена верским фанатизмом, и не зна ко их у ствари шаље у рат: Американци, Енглези, Французи, или нека обавештајна служба исламских земаља. Ти одласци босанских муџахедина у „свети“ рат који се води међу муслиманима у Сирији и Ираку учестали су 2013. године када су кренули само мушкарци, али и известан број жена, па и целе породице. Како је писао сарајевски лист „Слободна Босна“, у Сирију, међу борце Исламске државе, отишло је више босанских брачних парова који су засновали брак по шеријатским законима, а неки су повели и децу. Амир Џинић из села Ошве код Маглаја кренуо је у рат у Сирију са супругом Амиром и њихово деветоро деце. Амирови синови Амер и Алмер ратују у редовима Исламске државе. У сиријском граду Азазу, близу турске границе, заузели су кућу протераних или убијених Сиријаца. На исти начин до дома су дошле и друге босанске породице које су се запутиле на сиријско ратиште.

Ниједан извор, којем би се могло веровати, није саопштио податак колико је заправо босанскохерцеговачких муслимана отишло на ратишта у Сирију и Ирак и колико их сада тамо ратује. Према подацима које је почетком ове године објавила „Слободна Босна“, у Сирију је стигло око 200 босанских добровољаца. Четрдесетак до педесет их се отуда вратило. До почетка ове године у Сирији је погинуло 28 Босанаца муслимана, 27 мушкараца и једна жена – Фатима Махмутовић из околине Сребреника. Сматра се да их је десетак страдало у обрачунима разних муслиманских фракција. Проносе се и приче да руководство Исламске државе нема баш велико поверење у босанске добровољце, сумња се да је неке од њих на ратиште послала ЦИА. Према писању „Слободне Босне“, број исламских ратника пристиглих из Босне и Херцеговине преполовио се, и тамо их ратује око стотину. Међу њима се највише прославио Бајро Икановић из Хаџића код Сарајева који је командовао већом јединицом Исламске државе у Алепу у Сирији, а после је прекомандован на друга ратишта.

Ђаво који је у време верско-грађанског рата од 1992. до 1996. године у Зеници пуштен из флаше не мирује. Пружио је своје пипке широм Босне а и доброг дела света. Не зна се колико ће босанских муслимана још отићи у рат у Сирију да се бори за чисту исламску веру. Тешко је предвидети када ће пресахнути река исламских избеглица која због рата тече према земљама Европске уније, чији се један рукавац излио по парковима око београдске Железничке станице. А поготово је тешко предвидети шта ће се убудуће дешавати, и колико ће крви пролити „ђаволски изум“ саздан у Зеници.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Избеглице долазе из оних земаља у којима је становништво угрожено политички, правно, економски и физички. Неоколонијализам и неоимперијализам су и даље актуелни само су методе и средства нешто другачији, од оних најперфиднијих до оних најсуровијих.
    Нико не бежи од добра. Ми добро разумемо њихову трагедију, јер смо и сами жертве исте кухиње: њиховог лицемерја, уцена и истих агресивних економских, политичких и освајачких претензија. Стотине хиљада наших избеглица су остали без кућа и имања. Никога у ЕУ и САД није због тога брига. Могу Хрвати и Албанци да од Срба раде шта хоће, јер их ти исти штите.
    Завадили су нас, направили нам грађански рат,разбили нашу државу и суде онима који су је бранили.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *