Почетна / БРОЈ 382 / Зелене стране – Трансплантација органа, да ли су нам о томе све рекли?

Зелене стране – Трансплантација органа, да ли су нам о томе све рекли?

Пише Мара Кнежевић Керн
Зашто су лекари приступили промени дефиниције смрти одлучивши да се уместо чекања на престанак дисања и циркулације крви, уведе термин „мождана смрт“

Поучен богатим колонијалним искуством, Махатма Ганди је будућим жртвама „демократских промена“ поручио: Закони су све што ћете добити од Запада. Ако тада нисмо разумели о каквим се оковима ради, данас смо у прилици да осетимо тежину закона-услова за „прикључење“, „партнерство“, „усвајање заједничких вредности“…Систематско, легитимно претварања свих људских активности, емоција, креативног потенцијала па чак и репродуктивних способности у робу, довело је до предлога за измену закона о поклањању органа, којим би сва људска бића била у обавези да своје органе предају држави, кад она процени да им више нису потребни. Процедура око „примопредаје“ подразумева поверење у оне који процењују да вам нема спаса, па је разумно очекивати предлог закона о поверењу као грађанској обавези.

 

НЕЋЕТЕ МИЛОМ, МОРАЋЕТЕ СИЛОМ

После закона о претварању материце у простор за изнајмљивање, стиже нам закон о преузимању органа, без обавезе прибављања сагласности од даваоца или породице. Принуда је уследила после слабог одзива становништва Србије да ‒ по угледу на напредни свет – приступи масовном прибављању донорских картица. Неспремност нашег народа на бланко потписивање пакта с непознатим партнером, под још мање познатим условима, покренуло је механизме за наметање још једне колективне кривице, уз одлуку да се примени принцип: нећете милом, мораћете силом.

Медији су већ започели некрофилични пропагандни рат, насловима од којих се коса диже на глави: „Младић X (с тешком срчаном маном) имао је срећу што је младић Y (власник здравог срца) страдао у саобраћајној несрећи…“ Можда бисмо били мање осетљиви на ове иритантне апеле на хуманост, да нас мајке жртава донорске епизоде из „жуте куће страве“, не подсећају да су сви хирурзи ‒ учесници у масакру – пацовским каналима евакуисани у Унију, где су (према старом добром обичају Запада из акције „спајалица“), укључени у тимове за трансплантацију.

Можда бисмо временом и повратили поверење у државу, струку, ЕУ… да је посао пребројавања „на живо“ вађених органа Срба са Косова на време обављен, и да се изнад читаве приче не вије сенка мафије у белим мантилима, смештене у ЕУ сигурну кућу . Толико о поверењу.

[restrictedarea]

Забринути због све агресивнијег приступа овој грани медицине, базираној на принципу да циљ оправдава средство, као и због велике количине новца уложеног у ову индустрију, стручњаци су у Риму (фебруара 2009) одржали међународну конференцију Pro-Life Conference on „Brain Death“ Criteria, покренувши питање ненаучне дефиниције „мождана смрт“, тражећи промену критеријума за доношење дијагнозе – смрт.

Концепт „мождане смрти“ представљен је у медицинској литератури 1968. као нови критеријум за проглашавање смрти. Донела га је ад хок група под називом Committee of the Harvard Medical School. Одбор је дефинисао смрт неурофизиолошком и филозофским појмовима, као неповратан губитак свих можданих функција (укључујући мождано стабло), предложивши критеријуме за ову дефиницију.

 

МОЖДАНА СМРТ- НЕДОКАЗАНА ХИПОТЕЗА

Научници из Про-лајф удружења тврде да се не ради ни о каквом новом концепту о смрти, већ пре свега о проналажењу начина да се помогне лекарима у доношењу одлуке о престанку подршке животу, као и због олакшаног приступа органима пацијената. На конференцији у Риму излагачи су изразили забринутост за пацијенте – који испуњавају тренутне оперативне критеријуме „мождане смрти“ – с обзиром да код њих не долази увек до неповратног губитка свих можданих функција. Стручњаци су подсетили на чињеницу да постоје ограничења клиничке процене унутрашње свести, што значи да је код пацијената који иначе немају моторне функције да покажу своју свест, дијагноза „мождана смрт“ заснована на недоказаној хипотези.

Узимајући у обзир досадашњу праксу и злоупотребе начињене захваљујући оваквој дефиницији смрти, организатори конференције су позвали Бернис Џонс, мајку младића којем лекари, после рањавања и пријема у болницу, нису ни покушали да продуже живот, прогласивши га по кратком поступку мртвим. Дијагноза „мождана смрт“ донесена је на основу контроверзног „апнеа теста“, после чега се приступа радњама на припреми још живог организма (са срцем које куца) за трансплантацију органа.

Брендонова мајка је основала организацију родитеља и породица које су прошле кроз слично искуство, како би скренула пажњу јавности на опасност од „апнеа теста“ и дијагнозе „мождана смрт“. „Били смо у соби поред сина, кад су нам рекли да напустимо просторију ради ‚додатних тестова‘. Радило се о ‚апнеа тесту‘ којим је Брендонов мозак неповратно оштећен, а да нас нико није информисао о природи теста. Мој син је проглашен мртвим, иако му је срце још увек куцало, а ми смо веровали да је прикључен на апарате зато што се лекари још увек боре за његов живот. Док сам седела поред његовог кревета очекујући да се поврати, нико ми у тим тренуцима није рекао да Брендона припремају за вађење органа.“ Каснијом истрагом утврђено је да су младића држали 20 сати на респиратору, убацујући у његов крвоток течности и хемикалије у оквиру припрема за вађење органа. Мајка је том приликом сазнала да су Брендону пред операцију убризгавали паралитичке супстанце, како се не би покретао, што значи да је био под неком врстом анестезије – био је, значи, жив!

Родитеље је у ходнику сачекао „агент за набавку органа“ – љубазна женска особа обучена да пробраним речима апелује на хуманост и алтруизам. Она је шокираним родитељима потурила формулар – пристанак на статус донора, да би после потписивања нестала, не оставивши им чак ни копију документа.

Мождана смрт је код Брендона утврђена на основу „апнеа теста“ извођеног тако што лекари на два минута искључе апарат за вештачко дисање, после чега долази до слабљења пулса и прекида дотока кисеоника у мозак. У том тренутку апарати региструју „мождану смрт“. Иза тога пацијента поново прикључују на апарат за вештачко дисање, како би срце наставило да куца обезбеђујући проток крви и виталност органа за пресађивање.

На конференцији су се могли чути критички ставови о „апнеа тесту“ за који неуролог др Ћићеро Коимбра тврди да је неетичан „с обзиром да тест којим се зауставља доток кисеоника у мозак производи озбиљна мождана оштећења, код пацијената који би под одређеним условима имали шансу да преживе.“

 

ЈАК ЛОБИ У КАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ

Захваљујући организатору овог научног скупа, неонатологу и професору педијатрије на Универзитету Толедо, др Полу Берну, јавност је упозната са детаљима везаним за поступак припреме за трансплантацију: „С обзиром да се органи узети са леша не могу опоравити од периода исхемије (губитак прокрвљености органа), која прати праву смрт, и да после пет минута од престанка циркулације и дисања срце и јетра нису погодни за трансплантацију (за бубреге је то период од 30 минута), лекари су приступили промени дефиниције смрт одлучивши да се уместо чекања на престанак дисања и циркулацију крви, уведе термин „мождана смрт“. Сви присутни стручњаци на конференцији сагласни су да би „апнеа тест“ требало избацити из праксе с обзиром да постоји могућност да се код пацијената којима би се временом стање поправило, овом методом – због прекида дотока кисеоника – наносе непоправљива оштећења мозга.

Др Берн је изразио наду да ће научна јавност коначно прихватити став да мождана смрт није смрт, као и да ће аргументи про-лајф научне јавности бити прихваћени и од стране Ватикана (снажног заговорника теорије о „можданој смрти“), с обзиром да је Папа Бенедикт XVI на конференцији посвећеној трансплантацији (одржаној у организацији Ватикана 2008) упозорио да је „главни критеријум за доношење одлуке о трансплантацији поштовање живота донора“. Папин став није објављен на вебсајту Ватикана, што говори о снажном лобију у оквиру Католичке цркве.

Стручњаци су се том приликом позвали на студије угледног неуролога Кристофера Палиса, чији се прилог о смрти у Енциклопедији Британика сматра ремек-делом историјског и медицинског резимеа. Др Палис је предлагао да се смрт дефинише као „неповратни губитак свести, комбинован са неповратним губитком способности за дисање“, упозоравајући на чињеницу да пацијенти с дијагнозом „мождана смрт“ не морају увек имати потпун губитак свести. „Ниједан апарат то није у стању да забележи, с обзиром да је свест по својој природи субјективно искуство.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *