Успаванка

Драгомир Антонић 

Ћирилицу прогласише опаснијом од еболе, нилског вируса и осталих болести. Опасна је зато што њом Срби пишу. Зато се мора уништити. Слово, реч, писмо мора се Србима одузети

Прође Преображење. Неверне Томе су се могле уверити да православље и српска народна традиција не греше. Како је ред, време се преобрази. На неколико дана. Да се људи опомену да Бога има. Не ваља ниједном иксану да ово заборави. Ко заборави не вреди му касније његово име призивати и њему се жалити кад невоље снађу. Он нам је на време дао разум и слободу избора. Зато мислимо сопственом главом, трипут меримо пре него што пресечемо. Кад одлуку донесемо, трудимо се да је у дело претворимо. Никад није тешко као што нам се чини. Нити је тешко прави избор учинити. Сваки дан покаже где су пријатељи, а где су они који би нам зло са задовољством чинили.

 

РЕЖЕ И ПРЕЖЕ На православне Србе се окомили из комшилука и бриселског епископата. Из викаријата римског бискупа никад нису ни престајали. Реже и преже. Сад им сметају слова и речи. Оно што беше на почетку, 7523. године после стварања света, засмета хрватским сподобама у Вуковару. Нема више слова и речи писаних ћирилицом. Ћирилицу прогласише опаснијом  од еболе, нилског вируса и осталих болести. Опасна је што њом Срби пишу. Зато се мора уништити. Слово, реч, писмо мора се Србима одузети. Затим на ред долази православна вера. Прво атеизам, потом екуменизам, па унијаћење. Онда под управу „непогрешивог“ римског бискупа. Оно, јесте да већ неколико година римокатоличком шизмом владају двојица „непогрешивих“, што се не памти да је икад било. Нико да објасни – откуд данас потреба за двојицом? Није ваљда да је један папа предвиђен само за Србе а други за остале? Или им је грађевина попустила па морају двојица да је подупиру! Нас зато не би требало да буде брига. Нека они сами решавају како ће објаснити својим члановима догму о непогрешивости римског бискупа. Наша је брига да заједнички са сестринским православним црквама чувамо веру од Бога даровану. Не смемо ништа радити док се са Руском православном црквом не договоримо. Све православне, а поготову Српску и Руску цркву, чекају велика искушења ове и наредне године. Заједно смо јачи.

У Србији народ стоички подноси сваку муку. Мало освежења око Преображења помогло је да се људи, воће, живина, овце, јагњад, краве мало од врелине поврате. Суша је узела данак. Кукурузу помоћи нема, а биће тешко и сaкупити (боље рећи купити) сено за зимску прехрану стоке. Могла би држава или локална самоуправа, која приход остварује од разних приреза и разреза, да уместо што из буџета одваја средства за разноразне „независне“ агенције, одвоји нешто средстава за набавку сена и сточне хране.

[restrictedarea]

НАЛЕД И СТОЧНА ХРАНА Читају у Србији сељаци новине. Знају за шта све држава троши паре. Пријатељ Жика Милутиновић из Кнића чита новине и упита: „Богати, пријатељу, умеш ли ми објаснити шта је налед и чему то служи?“ Прочитах текст, али сем да они узимају паре из општина за своју промоцију, нисам успео да разаберем шта је сврха њиховог постојања. Рекох Жики да не знам одговор, а он се снужди и рече: „Е, кад ни ти, школован човек, не знаш, нама сељацима се црно пише!“ Би ми жао Жике, али стварно нисам знао одговор. Зато бих предложио локалним самоуправама да из свог буџета ове године, уместо за промоцију, те новце одвоје за куповину сточне хране домаћинствима што још увек држе нешто стоке. Боље промоције нема. Кад је тешко, ваља да будемо солидарни. Неће држава пропасти ако ове године заборави да уплати или бар умањи средства разноразним агенцијама, невладиним организацијама и заштитнику грађана. Колико знам, Живорад Жика Милутиновић је грађанин државе Србије. Суша му је уништила кукуруз, пси луталице појели две овце. Има право на заштиту. Нека му заштитник плати. Није ред да само пензионери, сељаци, учитељи, лекари, официри, војници и остали јавни службеници смањују буџетски дефицит. Учини нешто, министре Вујовићу.

 

РЕЧИ ЗА МИРАН САН Скитајући се мало по гружанском крају, чух из једног дворишта умилни женски глас како певуши. Притајих се иза врзине са купином и видех младу жену како носи бебу у наручју и пева: Легох спати, Бога звати и анђеле дозивати/ анђели се поклонили, Христа бога замолили/ кад ја легнем, кад ја спим/ да никакво зло не сним! Беба је мирно спавала. Успаванку сам знао. Нисам знао да се и данас њом успављују деца. Дивна је Србија.

Нажалост, заточени Срби у евроунијатским казаматима умиру. Последњи је генерал Миле Мркшић. Вечна памјат, генерале!

[/restrictedarea]