Почетна / БРОЈ 382 / У СЛИЦИ ПРОНАЂЕНО УТОЧИШТЕ

У СЛИЦИ ПРОНАЂЕНО УТОЧИШТЕ

Делатна „контра“ идејама о крају нарације у уметничким формама:

Славољуб Слава Радивојевић

Пише Дејан Ђорић
Опус овог уметника може се разумети и као прилог демистификацији и разотуђењу новије српске уметности

Сликар Славољуб Слава Радивојевић (рођен 7. децембра 1957. године у Шапцу) својим стваралаштвом, усредсређеношћу на одређену тематику, учешћем на самосталним и групним изложбама и добијеним наградама, привукао је пажњу ликовних критичара, галериста и публике крајем двадесетог и у првим деценијама двадесет првог века. Припада мањој групи наших фигуративних уметника који стално излажу у иностранству. Приредио је три самосталне изложбе у Шведској и у последње три године три изложбе слика и цртежа у једној од бечких галерија у центру града. Добио је позив да идуће године поново организује изложбе у Бечу и у Културном центру у Ослу.

 

ТОТАЛИТАРНО РАЗУМЕВАЊЕ АВАНГАРДЕ

Његово дело не може се у потпуности разумети без познавања односа супротстављених снага у новијој српској уметности, подељеној на традиционални блок који предводе сликари и новомедијски, авангардни или експериментални. Можда је сликарство превазиђено са новом уметничком праксом али, како је приметио Миро Главуртић, постоји рат који се води између два вида уметности, и израз је провинцијалног, тоталитарног разумевања авангарде коју поједини критичари и историчари уметности у Србији желе да наметну као искључиви вид уметности. Такво поимање не карактерише западну ни источну уметничку сцену и типично је само за српску у доба транзиције. Радивојевић је један од бораца против таквог схватања а његов опус може се разумети и као прилог демистификацији и разотуђењу новије српске уметности. Као сликар наступа самопоуздано, задржавши понешто од свог младалачког спортског и авантуристичког духа који, сетимо се примера из историје уметности, никада није без значаја за сликарство. Оно тражи храброст и зато је у многим епохама било прво међу уметностима. Сликар је стално искушаван. Ратник, љубавник, дуелиста, каратиста, појац у црквеном хору, иконописац, фрескописац и, надасве, брижни отац, искуства из свог бурног живота није пренео у уметност већ их је надишао. Ut pictura poesis са правом кажу Хорације и Леонардо да Винчи. Ликовно заинтересован за Београд, Земун, Мачву, Италију, Медитеран и Беч, посвећен класичном, штафелајном сликарству, душевни мир и стабилност пронашао је у  осами атељеа уз своју красну девојчицу, кћерку Петру, инспирацију и модел за многе слике.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *