Почетна / Друштво / Шта то ради Вучић?

Шта то ради Вучић?

Пише Никола Врзић
Да ли су намерни уласци у сукобе са Хрватском и западним амбасадама знаци да је Србија коначно почела да се усправља, и хоће ли последице тога бити и опипљивије од само реторичких?

Предлог је био толико латински промишљен да је морао да буде одличан. „На бечкој конференцији (земаља западног Балкана) предложићу земљама које су учествовале у сукобима на тлу бивше Југославије да установимо заједнички дан сећања на све жртве страдале у тим сукобима“, најавио је прошлог петка премијер Србије Александар Вучић, прецизирајући да би се тог дана „сви народи сећали свих страдалих у ратовима на овим просторима, без обзира на њихову националну припадност… Од мржње и ископавања старих рана не можемо да живимо.“

[restrictedarea]

НАПАД МАСЛИНОВОМ ГРАНЧИЦОМ

Али зашто је тај предлог толико латински и промишљен да је одличан? Зато што су се њиме Србија и Срби нашли у win-win ситуацији, у ситуацији у којој побеђују ма какав био одговор друге стране. Ако би, наиме, Вучићев предлог био прихваћен (као што није, бар засад) српске би жртве и страдања коначно добили легитимитет какав имају свачије друге жртве, престале би да буду жртве другог реда или пак жртве заслужене освете као што су данас, и то би онда био значајан корак ка скидању стигме главног па и јединог кривца за све што се догодило у бившој и немирно почившој Југославији, што је уврежени став и у окружењу и западно од нашег окружења којим се иначе и образлажу сви захтеви за српским политичким попуштањима којима смо изложени већ деценију и по наше транзиције у све мању и сиромашнију Србију. Управо је то наметање кривице, уосталом, и било у основи оне британске резолуције о Сребреници која је требало да буде полазна тачка за фактичко укидање Републике Српске, а истим је квазиморалним разлогом – да је Србија, због почињених злочина, изгубила право да управља Косовом и Метохијом – оправдано и отимање наше јужне покрајине, наравно, како би се прикрили прави (гео)политички мотиви тог чина. С друге стране, (предвидљиво) одбијање Вучићевог помиритељског предлога њега је произвело у шампиона регионалне сарадње и борбе за, је л’, помирење, што му заузврат даје кредит да, кроз ову нашу борбу непрестану за регионалну сарадњу, учини и понешто што је само у нашем уместо искључиво у интересу читавог региона. При чему се подршка председника Републике Српске Милорада Додика овом Вучићевом плану – а познато је колико је Додику иначе стало до оваквих излива регионалног измирења – треба схватити управо као потврда нашег тумачења овог изненадног напада премијера Србије маслиновом гранчицом на остатак региона.

Имајући све то у виду, нимало не чуди што је Вучићева иницијатива одбачена и пре него што ће бити званично представљена, како је најављено, на западнобалканској конференцији која ће у оквиру Берлинског процеса 27. августа бити одржана у Бечу, када би онима који су је одбили могла да се врати у виду бумеранга. Елем, док је хрватски премијер Зоран Милановић Вучићеву иницијативу одбио пажљиво, дакле без образлагања мотива за то одбијање – „Уз дужно поштовање и саучешће, нити ми икоме прописујемо празнике и дане жалости, нити ће ико то нама.“ – И док је бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић учинио то исто, уз покушај да ствар окрене у своју корист – „Иницијатива премијера Вучића може добити замах само ако подразумева истинско суочавање с истином о свим злочинима, прихватање пресуда међународних судова и историјских чињеница утврђених у тим пресудама, као и недвосмислену осуду активности које воде у нове сукобе на овим просторима, попут иницијатива за одржавање референдума о отцепљењу које долазе од руководства Републике Српске“ – реакције приштинског вицепремијера Хашима Тачија и главне мајке Сребренице Мунире Субашић (све и ако она нема друго званично својство) упадљиво откривају начин размишљања који заправо потврђује нашу основну тезу о политички врло (зло)употребљивом ставу о искључивој српској кривици који наши регионални пријатељи и партнери пошто-пото желе да сачувају. Према Тачију, тако, Вучићева је иницијатива „неприхватљива“ јер „представља релативизацију и поновно писање историје. Не можемо изједначити оне који су подстицали, организовали и починили геноцид с онима који су бранили своје домове. То није људски и не служи помирењу“, а на сличан се начин Вучићу успротивила и Мунира Субашић, оценом да се „мора знати ко је жртва, а ко злочинац“.

Премијер Србије, ипак, упркос овим одбијањима што би читаву ствар требало да учине коначном, најављује да од своје иницијативе неће одустати, при чему његово спомињање могућности да слична иницијатива стигне из Брисела, уз оцену министра правде Николе Селаковића да би „одговори били другачији (…) да је иницијатива потекла од немачке канцеларке Ангеле Меркел“, сасвим отвореном остављају и могућност да им се нешто слично заиста и догоди.

 

ЛЕТО СРПСКЕ ИНИЦИЈАТИВЕ

Али ова Вучићева помиритељска иницијатива – ма колико да му мало ко верује да је искрена – заправо је само део иницијативе коју је Србија коначно, после година узмицања и удовољавања свачијим осим сопственим интересима, овог лета почела да предузима. Уз покушај да растумачимо шта се тиме жели постићи и има ли у свему томе и промишљене стратегије, остаје нам само да видимо колико ће даха и конкретних резултата та иницијатива на крају дати.

У сваком случају, кренула је Србија да се бори за себе (тако рећи) из изнудице, бојем за Републику Српску против британске резолуције о Сребреници у Савету безбедности Уједињених нација. Колико је Британцима било стало да ту резолуцију прогурају сведочи већ и чињеница да су СБ-у поднели чак седам њених нацрта; захваљујући руском вету који је пак био последица договора Београда и Москве, Британци су поражени, и нико – ко жели поштено да анализира ову нашу ситуацију – не сме да потцени значај овог догађаја. Не само због бруке и увреде коју су Британци доживели, већ пре свега због чињенице да им је наум, до чијег им је спровођења било изузетно стало, осујећен, и да је осујећен зато што је Србија смогла снаге да му се супротстави. Руски вето је у овој ситуацији, пре свега, био израз српске снаге и одлучности, средство да се одупремо Британцима и њиховим евроатлантским партнерима, а уз то и потврда снажне везе Београда и Москве.

Овај сукоб са западним пријатељима, проистекао из наше борбе за наше интересе, из једне изнуђене (али унапред предвиђене, јер се знало да нам 20. годишњица Сребренице доноси невоље) фазе потом је прешао у намерну и активну, дакле неизнуђену већ свесно предузету, борбу да се осујети хрватско прослављање етничког чишћења Срба познато као „Олуја“. Не да би комшији цркла крава, већ да би ствари биле стављене на своје место, и што се недавне прошлости и што се регионалног престижа тиче. Србија, која све доскора није имала посебан интерес како су то говорили српски либерали почетком седамдесетих година прошлог века, показала је – на опште и немало изненађење – и да свој интерес има, и да за тај свој интерес може и да се бори. И избори: учешће својих војних јединица на слављеничкој паради у Загребу су, због српског негодовања, отказали баш сви хрватски НАТО и ЕУ савезници и партнери, иако Србија није ни чланица НАТО ни чланица ЕУ (а надамо се да ће то и остати). Штавише, Даном сећања на страдале и прогнане Србе 5. августа српском страдању је коначно указана и дужна почаст, а чињеницом да су тај дан заједнички обележиле и Србија и Република Српска потврђено је и српско јединство с обе стране Дрине, што је сигурно и додатно ражестило све којима и оволицка Србија превелика, о постојању српске државе с оне стране Дрине и њеној сарадњи с матицом да и не говоримо.

При свему томе, Дан сећања није прошао само у тихом сећању и туговању, већ су Хрватској упућене и озбиљне поруке да Србија више неће ћутати и само црквеним парастосима узвраћати на њихово слављење нашег нестанка. „Не разумем људе који славе прогон становништва. Потребно је шест дана и шест ноћи само да се прочита списак људи који су отишли из Хрватске“, поручио је премијер Вучић. Председник Томислав Николић, још жешће: „Ваша огњишта безумници су претворили у огањ, а ваше страдање и патњу славе као своју победу и дан када су обновили државу, која им је остала од Павелића а била призната једино од Хитлера. (…) Организовали су и војну параду. Наравно да парадом нису обележили Дан победе над фашизмом и нацизмом, дан победе над концентрационим логорима и геноцидом. Куд би против себе.“

Због ових Николићевих речи (и хрватске заставе коју је беспотребно запалио Војислав Шешељ) Загреб је Београду упутио протестну ноту, премијер Вучић је стао у одбрану председника Николића оценивши да је „прилично бесмислено“ слати протестне ноте поводом сваке изјаве која се некоме не допадне, а у међувремену се огласило и српско Министарство спољних послова, званичним и оштро сроченим протестом Хрватској који је на трагу Николићевих речи које су ражестиле Хрвате: „У присуству највиших хрватских званичника, у Книну су 5. августа 2015. године узвикиване пароле што представљају не само говор мржње, него и позив на линч и уништење Срба (‘Уби уби Србина’, ‘За дом спремни’, ‘Ми Хрвати не пијемо вина, пијемо крв четника из Книна’ и др.) уз истицање фашистичких симбола Независне Државе Хрватске, у години када Европа обележава 70 година од победе над фашизмом. Овакво понашање је апсолутно супротно цивилизацијским и европским вредностима, као и антифашистичкој традицији Европске уније… Овакви поступци подстичу поновно убијање и прогон Срба у Републици Хрватској… Имајући у виду да овакве и сличне изјаве и поступци наносе озбиљне негативне последице по укупне билатералне односе, као и политичку стабилност у региону, Република Србија очекује да организатори и починиоци наведених дела буду кажњени сходно законима и међународним конвенцијама.“

А на сав овај сукоб са Хрватском премијер Вучић одлучио је и да приде поткачи западне амбасаде у Београду, изјавом да је „тужан и разочаран“ зато што 5. августа нису спустиле заставу на пола копља, у знак своје солидарности са нашом жалошћу.

 

НОВА СНАГА СРБИЈЕ?

Е, сад. Наравно да Вучић није овако реаговао ни зато што је тужан ни зато што је разочаран; исувише је дуго он политичар да би реаговао због таквих или било којих других осећања. Исто тако, истоветних разлога да обележи страдање Срба и критикује Хрватску због слављења „Олује“ имао је и раније, али то ни речју није учинио све до сада. Дакле, у ову је офанзиву кренуо сада зато што је одлучио да је баш сада за њу дошло време. Зашто?

Унутрашњих, популистичких разлога за тако нешто нема. Популарност му је огромна и не крњи се већ дуго. Избори који би га евентуално угрозили нису ни на видику. Још мање је претње с деснице, која је ионако у расулу а и иначе је, традиционално, прогнана из медија на српском језику. Хрватска „Олуја“ је, имајући све то у виду, могла, као и досад, да буде пропраћена парастосом и тишином и нико на такав третман српског страдања не би ни одреаговао, уосталом, као што није ни претходних година. Као што нико не би ни приметио да западне амбасаде нису спустиле заставе на пола копља. Другим речима, у сукоб – ма колико он био само вербалан али никада то није само вербално, о чему нас је подучио и „Викиликс“ оном депешом према којој је Вук Јеремић нашао за нужно да се Американцима извини због своје антиамеричке предизборне реторике – у сукоб дакле са онима са којима се не сукобљава, са нашим западним пријатељима од Загреба до Лондона  и Вашингтона, Вучић није ушао из нужде, да би зарадио јефтине домаће политичке поене, из простог разлога што му они данас нису ни потребни.

Што ће рећи да је ствар озбиљнија од пуке дневне политике. „Оно што се променило и оно што се мења је да нећемо да се стидимо због тога што поштујемо сопствене жртве, напротив, поштоваћемо их нимало мање него што поштујемо туђе… То говори о новој снази Србије и о томе да раније Србија себи није могла да дозволи такве ствари због своје малене моћи, али и воље политичких елита“, рекао је ових дана Александар Вучић. Можда то звучи хвалисаво. Али заиста, од сребреничког сукоба с Британцима преко „Олује“ до замерки на (не)спуштеним заставама, да смо којим случајем овдашњи еврофанатици – као што нисмо зато што размишљамо својом главом и српским интересом – били бисмо врло забринути због овог низа поступака чији резултат јесте извесна ресуверенизација Србије. Као што нама који очигледно нисмо еврофанатици, и нисмо забринути него срећни због ове ресуверенизације Србије, срећу квари истовремени, и отуда збуњујући, наставак десуверенизације Србије у виду оног НАТО СОФА споразума и најављене продаје „Телекома Србија“ у складу са заповешћу ММФ-а из Вашингтона.

Тако да нам сада остаје да сачекамо исход ове борбе између (не)очекиване ресуверенизације и наставка десуверенизације Србије. Разлози за бригу постоје као што су постојали и у годинама које су за нама. Оно што је ново, јесу разлози за наду.

Зашто би је распаљивао, ако намерава да је изневери? Уосталом, шта то ради Вучић сазнаћемо већ када буде стављен пред стварно озбиљан тест своје лојалности, ако не пре, а оно кад на дневни ред агенде свођења Србије на туђу меру стигне Други бриселски споразум којим ћемо, како су замислили кројачи наше судбине и државе, Косово имати да припустимо и у Уједињене нације и у све пратеће организације…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Не знам шта то ради Вучић, али имам гадан осећај да он, даје њихове
    страховите злочине тоталном забораву,као да се ништа никада није
    догодило, као да није било ни Јасеновца, Старе Градишке, Јастребарског, многобројних јама по Лици и тд. дали им он даје зелено светло за будуће злочине, а нису одговарали ни за оне злочине
    из другог светског рата, а ни за злочине из недавног рата.
    Зар не види и не чује арлаукање усташа из Вуковара који нам прете поново, после гласаања о забрани ћирилице у том граду, певају
    „ево зоре ево дана, ево Јуре и Бобана……“. да се зна и један и други су усташки кољачи из другог св. рата. Једном се позовимо у памет и историју,јер није тачна она да се историја не понавља—-милан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *