Почетна / Друштво / Српска историја по албанској мери

Српска историја по албанској мери

Пише Милан Дамјанац
У српским уџбеницима историје се на перфидан начин спроводи промена свести а деца убеђују да Космет није српски, већ станиште аутохтоног албанског становништва

Последњих дана се у медијима повела важна полемика о садржају уџбеника историје за шести разред основне школе у издању „Завода за уџбенике“. Конкретно, у медијима се спомиње спорно место у уџбенику на којем се наводи да су Албанци потомци Илира, и самим тим, староседеоци Балкана.

СПИНОВАЊЕ ЈАВНОСТИ

Овим поводом реаговао је и „Завод за уџбенике“, чији је уредник Небојша Јовановић показао колико је лако, користећи површност овдашњих медија, обманути нашу јавност. На новинарско питање зашто у уџбенику пише да су Албанци староседеоци и потомци Илира, наиме, Небојша Јовановић одговорио је да у уџбенику о којем је реч није написано ништа што је научно и фактографски спорно, те да је једна од примедби била да се Албанци третирају као посебан народ. То је, додао је Јовановић, потпуно неоснована примедба – Албанци јесу посебан народ без обзира на дневнополитичке конотације. Ово је класичан спин. Никада нико није приговорио због чињенице да се Албанци третирају као посебан народ. Албанци несумњиво јесу посебан народ. Приговор на рачун „Заводовог“ уџбеника (који је овај аутор изнео још 2010. године) тицао се наводног статуса староседелаца Албанаца на овим просторима и њихове лажне везе са Илирима, али о томе ни речи. Изнете су и тврдње да су уважене примедбе Патријарха српског г. Иринеја и да је из новог издања уџбеника из 2015. године избачен део о постојању македонске нације у средњем веку и да је „релативизован“ статус Албанаца као староседелаца, али је истовремено констатовано и како је неоснован приговор на тврдњу из уџбеника да је цар Душан освојио албанске крајеве. А управо ова невероватна теза, а и много значајније и поразније од њих, могу се прочитати у овом скандалозном уџбенику.

Додатна невоља је у томе што споменуте измене у садржају нове верзије уџбеника, одштампане 2015. године, није могуће проверити, пошто у „Заводу“ и даље продају верзију из 2012. године, тако да остаје да представницима „Завода“ верујемо на реч. Ипак, не само да ове измене нису довољне већ суштински не утичу на квалитет уџбеника. Уџбеник има толико спорних места да је поштеније писати нови него преправљати стари. Штавише, овај уџбеник, за шести разред основне школе, није и једини уџбеник у којем се спомињу овакве, најблаже речено, спорне тврдње; и у уџбенику за други разред гимназије се понављају нека од ових спорних места. Писци уџбеника нису исти, што јасно говори о тенденцији да се одређена места из српске историје од стране различитих аутора запишу на сличан начин.

[restrictedarea]

АЛБАНЦИ СТАРОСЕДЕОЦИ

Елем, у уџбенику за шести разред основне школе, који се бави историјом средњег века, аутор Раде Михаљчић износи фрапантне тврдње, подучавајући нашу децу о староседеоцима Балкана – Албанцима. Након описа доласка Словена на Балкан и сукоба са староседеоцима аутор каже „…међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик, и друга народна обележја сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се с њима“. У првој проширеној верзији истог уџбеника, у реченици које нема у садашњој, налазило се и појашњење: „Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи…“

После оваквог сазнања, нема смисла приговарати Албанцима због својатања Косова и Метохије, српских манастира и културне баштине. Они су ионако балкански староседеоци, а Срби су узурпатори. Ова информација је очигледно дневнополитичка и служи наметању колективне одговорности млађим нараштајима. Поред тога, реч је о покушају да се читаоци убеде да Албанци не отимају српску земљу, већ враћају своју натраг. Тако се заправо у српском уџбенику на перфидан начин спроводи промена свести а деца убеђују да Космет није српски већ станиште аутохтоног албанског становништва. Српски народ једним потезом пера постаје народ дошљака и узурпатора албанске земље и све што доживљава – доживљава са разлогом. Аутор тврди да су Албанци потомци Илира, и тиме директно помаже њихове освајачке походе и отимачину српске земље, иако је одавно утврђено да Албанци немају поморску и рибарску терминологију, чиме нам је немачки лингвиста, академик проф. др Густав Вајганд (G. Weigand, 1860–1930) доказао да Албанци нису Илири. Ово је један од његових дванаест чувених аргумената који су преведени, објављени и продискутовани (па и усвојени) од стране свих светски признатих истраживача. Штавише, и од самих албанских трезвених научника, лингвиста, историчара и академика, као што су академик проф. др Екрем Чабеј, др Ардијан Клоси, Ардијан Вехбију, Фатос Љубоња и пуно других. Без обзира на то што је научни свет прихватио истину о пореклу Албанаца, албанске власти, подржане од стране квазинаучних теорија, настављају да тврде да су пореклом Илири. Тиме су преплавили своју литературу, почев од буквара, који стављају у руке својој деци од првог дана школе, па све до „научних“ студија и дисертација.

Све то очигледно није довољно појединим српским академицима, као што је случај са Радетом Михаљчићем. Кога брига за карту Европе из 814. године након смрти Карла Великог где се јасно види српска држава на Балкану и албанска која се граничи са Јерменијом и Азербејџаном.

Но, уколико сте помислили да је то све, варате се. Наша деца имају прилику да прошире своја знања и тако што ће научити да је „Стефан Немања освојио Косово и крајеве северне Албаније“. Наравно, писац уџбеника је могао рећи – крајеве данашње Албаније. Ништа од тога. Случајан превид? Тешко, јер, и у одељку о османлијским освајањима аутор тврди да су „после Маричке и Косовске битке Турци… све више угрожавали албанске области“. Након тога говори о јунаштву Ђорђа Кастриота Скендербега и ниједном речју не напомиње да је Скендербег пореклом био Србин, као што уосталом не спомиње ни долазак Албанаца на Балкан (тек) након слома арапске Сицилије.

Постоји у уџбенику и један случајан превид, који показује стање духа учесника у припреми овог уџбеника за штампу. У одељку „Историја и легенда“, српски јунаци Топлица Милан и Косанчић Иван су, ето, заменили имена, те се наводи „… њима је предање придодало измишљене, неисторијске ликове као што су Југовићи и побратими Милоша Обилића, Иван Топлица и Милан Косанчић“.

У уџбенику за други разред средње школе Марка Шуице и Смиље Марјановић-Душанић, о којем медији не говоре, истичу се сличне тврдње о пореклу Албанаца. Заправо, у овом уџбенику се отишло још даље, те се истовремено и наводи и не наводи да су Албанци Илири, али се недвосмислено тврди да су староседеоци. Прво се износи тврдња да су Албанци били староседеоци под својим народним именом и да су их Срби затекли при доласку на Балкан. Наиме, у уводу одељка „Досељавање Словена на Балкан“ каже се да, „склапајући различите племенске савезе, Јужни Словени трајно су населили Балканско полуострво током 6. и 7. века. Ту су затекли староседелачко становништво – Грке, Романе, Арбанасе и Влахе“. Дакле, према изнетој тврдњи, испада да су Албанци (Арбанаси) одувек под народним именом били присутни на Балкану, а да су Срби населили њихове територије, и ту се никакви Илири не спомињу. Међутим, само неколико страница даље, наводи се да „у планинским пределима око Драча и данашње Албаније задржали су се Арбанаси, потомци делимично романизованих Илира. Они су водили превасходно сточарски начин живота. Етничку посебност су одржали и тако што су задржали свој архаичан језик. Део Словена који је дошао у крајеве које су насељавали Арбанаси примио је, услед јачег утицаја њихов језик, њихове обичаје и начин живота“.

КОНТИНУИТЕТ БОСНЕ И МАКЕДОНИЈЕ

У овом уџбенику за други разред средње школе налази се још нетачних тврдњи које се издају за историјске чињенице, те тако, на пример, пише да су „као последицу различитих историјских процеса и новонасталих етно-политичких околности на Балкану, током 20. века дефинисан статус нације стекли и Македонци, Црногорци, Муслимани и Бошњаци“.

Не улазећи у питање започињања процеса конструисања нових нација из српске нације након 1945. године, треба рећи да су у питању били политички процеси. Али мимо тога, која је то муслиманска, а која бошњачка нација, и где живе припадници ове две нације? Конотација оваквих „чињеница“ у уџбенику је увек дневнополитичка, те се тако наводи да се „за време дукљанског краља Бодина Босна налазила у саставу његове државе. Већ почетком 12. века она се осамостаљује и њена источна граница се успоставља на средњем току реке Дрине. На челу Босне налазио се бан… После његове смрти 1180. године босански бан Кулин признаје Угарску као свог сизерена али вештом политиком задржава друштвене и верске особености које су у Босни постојале“.

То инсистирање на историјском континуитету Босне као државе што негује друштвене и верске особености толико је дневнополитичко питање да на то заиста не вреди трошити речи.

Но, вратимо се на уџбеник историје за шести разред основне школе.

Уколико нисте знали – ваша деца знају. Македонци су стари европски народ. Некада су се звали „Македонски Словени“ и међу првима су прихватили ћирилицу: „… на Балканском полуострву ћирилицу су прихватили Срби, Македонски Словени и Бугари“. Међутим, каже аутор, ћирилицу су, сем Срба, Македонаца и Бугара прихватили и људи који живе у „Босни и приморским крајевима југоисточно од Сплита“. Ко ли би ти, непознати људи, могли бити? Да ли је разумно претпоставити да су у питању били Срби? Не, не, то нипошто, бошњачки историчари у својим уџбеницима уче децу да у средњем веку у Босни није било Срба. Нећемо ваљда пропагирати великосрпску политику у уџбенику за историју, није европски од нас да исказујемо претензије на суседне и пријатељске нам државе. Зато ћемо, како бисмо изгледали европеизовано, рећи да постоје неки неидентификовани људи, ван границе данашње Србије, који су користили ћирилицу. Та формулација звучи модерно.

Аутор даље говори и о патњама и страдању „Македонских Словена“. Наиме, „после слома Бугарске, над Македонским Словенима успостављена је византијска власт. Нова управа изазвала је незадовољство које је прерасло у отпор… “

О патњама „Македонских Словена“ говори и у одељку о српским средњовековним освајањима: „Од Византије краљ Милутин је освојио Македонију, у којој су живели Македонски Словени…“ Док је Душан Силни освојио „већи део албанских крајева“.

Историчар Михаљчић успут разрешава и велику енигму историје и дневнополитичких збивања. Срби и Бугари су, наиме, имали претензије према македонској територији тероришући македонски народ а Грци без разлога нападају Македонце за узурпацију грчког имена и злоупотребу историје. Није ово историја него политика. Управо је то и суштина овог уџбеника – пропаганда у служби дневнополитичких збивања и потреба, корак напред ка „помирењу у региону“. Како другачије, уосталом, протумачити тврдњу да је Маричка битка била катастрофа македонске, а не српске државе и народа? Македонија је тада, каже аутор, „изгубила самосталност“. Што заправо значи да су наши преци, ослобађањем јужних српских крајева 1912. године, у ствари извршили агресију на македонски народ. Што би рекао Брана Црнчевић, „Колико Србија треба да буде мала да не би била велика?“ А у памет долазе и речи Данка Поповића из уста његовог јунака Милутина: „Заузесмо ми Кајмакчалан, синовче. Прекрисмо га лешевима. Само коња шта је остало да се распада на оним падинама… Добро, благо ујаку, а што ми онда љубисмо земљу?…  Имадосмо ли ми нека друга посла него да по Македонији гинемо? Јесу ли, благо ујаку, велим, јесу ли ти чија је земља знали раније да је њина? Ако јесу, што је не освајаше и ослобађаше, како се тек сад сетише чија је?… – смеје ми се у брк… Сви они пишу сад и говоре да смо ми отели Македонију кад смо прешли преко Кајмакчалана. А ја, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну Кајмакчалана, па ми криво. Што је нама било потребно да љубимо земљу Кајмакчалана па да се Македонци љуте на нас… Што да Македонија буде за нас три пута гробница, па да нас чак и наши школовани људи кајмакчаланским аветима називају и да нас подругљиво зову Солунцима, ко да је лако бити Солунац. Зашто се заборавља да је и од оне шаке јада што је са Халкидикија пошла као десеткована српска војска до краја изгинуло више од половине… Зашто да испаднемо смешни на крају?“

Сваки народ покушава да у својим уџбеницима „улепша“ историјске догађаје и представи себе у бољем светлу, те често претера. Једино је код нас немогуће очекивати чак и минимум објективности, чак и минимум самопоштовања и поштовања историјске истине.

Из свега приложеног, јасно се да закључити у ком се правцу креће тумачење историјских догађаја. Тужно је користити уџбенике за децу у циљу промовисања идеолошких порука и дневне политике. Несрећа је што је ове и овакве уџбенике издао „Завод за уџбенике“, установа која по правилу служи управо за одбрану ђака од пласирања лажи и полуистина и њиховом исправном образовању. А како ли тек изгледају уџбеници које објављују приватне издавачке куће, када овако изгледају ремек-дела „Завода за уџбенике“?

И на крају, наградно питање – шта мислите, какве ће ставове о српској држави и народу имати ова деца када порасту? Имамо ли права да било шта очекујемо од других када смо сами себи највећи непријатељи?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *