Почетна / Друштво / Србија са четири прста

Србија са четири прста

Држава и њено власништво на мети неолибералне интернационале

Пише Никола Мартић
Данас се јасније него икада види да је идеолошка догма да „приватизација нема алтернативу“ Србију одвела директно у књижевну фикцију Миодрага Булатовића у роману „Људи са четири прста“. Како смо се сви заједно нашли заробљени у пишчевом емигрантском универзуму похлепе и очаја?

Контроверзни власник Српске фабрике стакла, Бугарин (име није битно) за којим трагају бугарски органи гоњења, сасвим либерално, дакле слободно, богатио се на рачун препреке либералног прогреса – српске државе. За гас и струју дугује српској држави 20 милиона евра (!?) колико је, ваљда, био слободан да увећа свој лични конто.

Поменути лик као да је међу нас доспео из романа Миодрага Булатовића „Људи са четири прста“. У духу индивидуализма, личног интереса и слободе, без икаквих обзира према овој заједници, Параћину и запосленима, дакле потпуно неморално, интернационални „спасилац српске привреде“ је имовином тако „газдовао“ да фабрици и целом граду прети економски колапс а радницима глад, очај и улица. Бугарину, „добитнику“ неолибералне светске заједнице, грађанину предаторског братства из Булатовићевог емигрантског универзума којим је он још 1975. упозорио како ће изгледати постмодерни свет и Србија у њему, наравно, у духу новог дискурса похлепе.

[restrictedarea]

Из „старки“ до Форбсове листе

Данас јасно можемо да видимо докле је Србију одвела неолиберална догма о приватном власништву које ће, како и даље говоре медијски гуслари идеолошког пљачкашког мита, као „супериорни“ модел, спасити Србе из чељусти етатизма, диктатуре, злочиначке нерационалне државе где седе и управљају „неспособни нерадници“. Тај „супериорни“ модел је у Србију уведен уз оружану агресију, са огромним потенцијалом уличних обрачуна 5. октобра 2000, па и могућег споља спонзорисаног грађанског рата.

Онда су нагрнуле газде из Булатовићевог романа. Па је, на начин који све то симболизује, и један месар (или нешто слично) „сналазећи се“ у емигрантском универзуму што је из Булатовићевог романа провалио у стварност, решио да купи локални медиј и на аукцији је, на запрепашћење присутних, наставио да диже свој број чак када су се конкуренти повукли. Сам себи је тако дизао цену док га на то није упозорио збуњени службеник агенције. Нико није смео да се насмеје. Реч је о контроверзном лику Булатовићевог емигрантског космоса из Србије, формално грађанину ове државе. У светском друштву уништених заједница и држава сви су они, а и ми са њима, емигранти, чак и тамо где смо рођени.

Ко зна шта је било са медијем и новинарима које је од државе „спасио“ овај газда? Извесно је, међутим, да друге медије, који су још у државном власништву, на јесен чекају друге, највероватније сличне газде. Исто је и са распродајом преосталог државног (друштвеног) власништва у привреди и другим делатностима. Стотине Бугара и Румуна из Булатовићевог емигрантског универзума, где су се тако комфорно уклопили и бројни Срби (они који сањају да, као и неки њихови узори, из „старки“ или оџачарских радњи уђу на Форбсове листе, или се кандидују за њих) налазе се у ниском старту и спремни су да кидишу на медије и различите фирме, које морају да се „отргну из раља државе“. Те ликове вуку похлепа, цинизам и перверзија једног времена.

 

Највећи борци против државе

На руку им иде увезени владајући став да „држава по сваку цену мора да се повуче“ из новина у које су 2000. нове главне уреднике уводили криминалци. „Држава мора да се повуче“ и из привреде коју су 2000. преузели кризни штабови, чији су програми развоја и „виза за бољу будућност“ биле мотке, а сада када је све уништено, за спас призивају нове „газде“.

„Држава мора да се повуче“ и из спорта где је после 2000. профит заменио витештво, а онда су клубове преузели победнички криминални кланови и спортску борбу укинули лажирањем мечева ради сопствене слободе богаћења а државну репрезентацију свели на свој приватни излог спортског робља за продају.

„Држава мора да се повуче“ из свега, чак и из самог појма државе, и претвори се у избацивача са сплава у власништву Булатовићевих ликова који владају људима са четири прста.

Сви ти садашњи и будући власници су борци против државе која, кажу, мора да буде сведена на „ноћног чувара“. Мисли се на ноћног чувара што ће пљачкашима чувати имовину опљачкану од заједнице (државе). Од кога чувати? Па од очаја и беса опљачканих. Србија тако постаје место остварења снова сваког криминалца. При томе, највећи борци против државе као институције, у случају њихове победе свуда, па и у Србији, логично, морају да буду и набогатије награђени.

Али ко су највећи борци против државе? Пример Бугарина, власника параћинске Фабрике стакла, указује на то где треба тражити одговоре ‒ међу онима за којима држава трага; нека држава, негде, ако не овде. Негде где их је та „Држава“, као и заједница, презриво држала на маргини зато што су били неуки и неспособни и, са тим особинама комбинованим са амбицијом и похлепом, реметили ред и били претња а не прилика.

Извесно је, ипак, да држава никада није одговарала најпре онима које је углавном ефикасно хапсила, мада међу највеће борце против државе спадају и лицемери и лажови који су на сав глас галамили да је држава неефикасна, да би и државу и све нас ефикасно опљачкали, када је већина у ту мантру поверовала. Ове две групе чине експлозивну мешавину и када она надвлада, заједница завршава у ситуацији у којој је Србија данас ‒ као у Булатовићевом роману.

 

Зашто је клановима „кренуло“?

Чињеница је да је 2000, за разлику од Србије, „кренуло“ једино земунско – сурчинском и другим београдским клановима и њиховом политичком крилу пред камерама. Са странцима у позадини они су тог октобра постављали председнике судова, смењивали уреднике медија, преузимали банке, упадали у државне институције и стварали институционални и кадровски оквир за пљачку сопствене заједнице. Американци су то пројектовали из сопствених интереса и, заправо, у Београду 2000. поновили сценарио комфорног искрцавања на Сицилију из давне 1943. То искрцавање им је омогућио споразум са мафијом. Амерички дуг српској мафији платила је – Србија. Српска мафија и њено политичко крило суспендовали су све „бивше“ вредности. Похлепа више није била неморална а криминалцима је било место у затвору само када би прекршили чак и оне законе што су им омогућили пљачку. Јер, како је рекао један од шампиона новог доба ‒ „коме је до поштења, нека иде у цркву“.

Први београдски велики дерби у постпетооктобарској Србији, као поклон мафији и њеним војницима међу навијачима, почео је без полиције на атлетској стази. Иако шокантно, то је ипак сасвим нормално у земљи у којој су навијачи, заједно са криминалним клановима, фактички преузели власт, тријумфално се сликајући, шепурећи се пред камерама. Наравно да је било нереално очекивати да ће сами на себе да шаљу полицију. Полиција има да прогони злочиначки режим који су они срушили. Срушили су „другове“, а такав „подвиг“ могу да остваре само „господа“. „Господа победници“. Министар полиције је на телевизијама контроверзне ликове ословљавао са „господине“. Може ли полиција да се испречи пред „господом“. Стварност је била и остала жртва тоталне инверзије.

Они који су 5. октобра 2000. освојили власт и гурнули Србију у Булатовићев емигрантски универзум тврдили су да је Милошевићева злочиначка влада уништила земљу и, сакривени иза те лажи, кренули у невиђену пљачку и уништавање свега, што из лоше намере, што из незнања. Очај који су те „газде српских судбина“ посејале указује на то да нема битних разлика између стварности и слика из Булатовићевог романа. Синдикалац из Новог Пазара је у очају 2009. себи одсекао прст. Плату није добио свих оних година санкција, ратова и метежа изазваног напредовањем неолибералног лудила од 1993. до 2000. године. Али зашто плату није добио ни у наредних девет година, после дефилеа неколико газда и напредовања демократије, када је Србија „постала свет“ и када су нам они који су нас бомбардовали и гурали у економску изолацију преко ноћи постали највећи пријатељи? Није био у стању то да разуме ‒ одсекао је прст и појео га пред камерама.

 

На јесен стиже закон о пореклу имовине

Ни другима није боље. Ових дана медији су јавили да је један радник у близини Варшаве затражио од власника фирме плату која касни. Газда га је одвукао у шуму, премлатио, одсекао му четири прста, избо га ножем и живог закопао у плитком гробу. Несрећни радник је успео да се искобеља из гроба и спаси.

Једна кројачица која је изгубила посао у приватизованом и уништеном „Клузу“, под притиском да ће јој се то поново десити и у фирми у оквиру железница, сама себи пререзала је врат косом. Није добила три плате. „У последње време је стално била тужна и та туга и страх су јој пресудили“, сведочиле су њене колеге. Овакве вести су само крајња фаза мешања српске и европске стварности и Булатовићеве фикције.

Ослобођенима од друштвене стране сопствене људскости (или ономе што од њих у таквим околностима остаје) неодарвинизам је прописан као једини принцип преживљавања. Ко није у стању да преживи окреће се суициду или другим облицима самодеструкције, што више никога не узбуђује. Други о томе читају у новинама са све мање емоција, само са идејом како преживети: „Добро је, ја још нисам у тим вестима, још се борим.“ То је дефинитивна потврда да се Србија преселила у Булатовићеву фикцију из романа „Људи са четири прста“.

Морал је ту само још једна предрасуда, неприхватљива и страна емигрантском (а заправо, свињском) универзуму подземља где царују сенке, прљавштина и зло. Тим светом доминарају тајна окултна друштва самопроглашене светске владе, коју нико није изабрао и никоме не полаже рачуне и чији нам се овдашњи намесници цере у лице. Код Булатовића то је „доњи свет“ у којем царују инстинкти и неконтролисано подсвесно – искушење. То искушење је реалност са којим се суочава савремена Србија.

Сваки грађанин Србије, на тај начин, Булатовићев је емигрант којем су на „висоравни“ (место одвијања радње у роману) одсекли палац. („Ми се крстимо само са три прста, Фрау Ман, не целом шаком, као ви. Палац је код нас најважнији. Ја га немам! Погледајте, био је ту, па је одсечен и бачен свињској лепотици Јосефини. Јела га је предамном“).

Милош Марковић, лик из Булатовићевог романа, парадигматичан је и због тога што је издао домовину, украо сестрину уштеђевину и води распусни живот у кафанчинама подземља. У свету насиља и страдања окружен је пропалим женама, слободан од друштвених правила и у власти нагонског, понаша се као у разузданом карневалу. Неспутан моралом и људским обзирима, он похлепом убија људскост у себи. Газда у Србији. И питање је колико је у стању данас да се, ако је овдашњи, као Булатовићев лик из романа, Милош Марковић, на крају, ипак, врати себи, покаје се и пође кући.

На срећу Србије, то ће једном морати да се догоди, принудом вишег реда. Постоје сфере и збивања којима ни газде не могу да газдују. Човек на крају увек преживи.

На јесен, најављено је, 15 година од почетка дивљачке пљачке добара заједнице, у Србији ће бити донет закон о пореклу имовине!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *