Почетна / Колумне / Срби у канџама геноцида

Срби у канџама геноцида

Драгомир Анђелковић 
Уништавали су нас и пре Јасеновца – где су у том погледу достигли врхунац и превазишли по морбидности Аушвиц – и после њега у „Олуји“ и ван ње. Намеравају и даље да нас затиру. Шта нам је чинити?

Да ли можете да замислите да у Минхену и у низу других немачких градова – уз образложење да је био полетан ако већ не и успешан сликар, што наводно треба раздвојити од његовог политичког деловања – постоји улица Адолфа Хитлера? Или да се у немачким и аустријским историјским делима карактерише као „велики патриота“ Рајнхард Хајдрих, уз фирера кључни нацистички „архитекта“ Холокауста? Одговор је сигурно – не! Али зато у нама суседној ЕУ Хрватској има градова, укључујући и други по величини тамошњи урбани центар (Сплит) – у којима су улице називaне по Милету Будаку, а неки албански историчари кују у небеса Мустафу Крују. То је друга страна срамне „медаље“ коју као народ носимо (трпимо?). Реч је о томе да смо негативни шампиони у занемаривању сопствених жртава и страдања, и да тако охрабрујемо непријатеље да иду у крајност у омаловажавању наших жртава. Запостављамо и оне који су се бавили нашом трагедијом. Колико Срба, примера ради, данас зна ко је био др Никола Николић?

 

МИЛИША И НИКОЛИЋ

Миле Будак, хрватски писац и током постојања НДХ министар у влади те монструозне творевине, творац је модела решавања српског питања на територијама под контролом Загреба. Он се своди на формулу: трећину Срба асимилирати (покатоличити) трећину протерати, трећину ликвидирати. А председник владе „Велике Албаније“ Круја, формулисао је албански рецепт за решавање „српског питања“ на Косову и Метохији. Он је 1942. албанским првацима на КиМ поручио да што пре тамошње Србе треба убити на лицу места или депортовати у логоре. Због наведеног многи Хрвати и Албанци и данас памте и воле Будака и Крују. С друге стране, ми Срби занемарујемо резултате геноцидних недела тих људи и њихових сабораца, као и оне који су на прави начин о злоделима над српским народом говорили.

[restrictedarea]

Међу њима је и хрватски лекар (иако српског имена и презимена) Никола Николић. Он је због својих левичарских убеђења и југословенских те пансловенских осећања (како је говорио, још мајка га је научила да воли српски и руски народ) завршио у Јасеновцу. Рат је преживео јер је као лекар у тамошњој болници и етнички Хрват имао повлашћен положај, да би 1943. године – када су Немци за неколико својих заробљеника одобрили пуштање бројних присталица КПЈ из затвора и логора НДХ – био размењен. По окончању рата а пре него што је завршио на Голом отоку (а пре Јасеновца је тај принципијелни човек робијао и у аустроугарским казаматима) – некадашњи младобосанац а потом (можда и због своје русофилије) комуниста – објавио је 1948. године књигу „Јасеновачки логор“. Пре Николића, још 1945, о Јасеновцу је издао књигу Ђорђе Милиша, такође Хрват и комуниста који је у том земаљском паклу био заточен и потом размењен. У њој је први навео податак о 700 хиљада убијених Срба, Јевреја, Рома и хрватских противника Павелићевог режима, односно указао на сабласну улогу Римокатоличке цркве у уништавању Срба. Међутим, његово дело је писано релативно уздржано, без детаљног и упечатљивог описа свих инквизиционих страхота које су својим жртвама приређивали усташки џелати. Николић је изабрао другачији приступ, који вероватно код сваког читаоца изазива језу и мучнину, али и на крваво-сликовит начин омогућава да се у потпуности схвати срж усташких геноцидних планова и акција.

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПАКЛА

У књизи „Јасеновачки логор“– која је у изворном виду из 1948. године поново доступна српским читаоцима захваљујући националној посвећености људи као што је Надежда Винавер и заједничком овогодишњем (2015) подухвату групе београдских издавача („ННК интернационал“, „Контраст“, „Жагор“) – Николић је студиозно приказао начине како су усташе вршиле масовне покоље у Јасеновцу. Готово енциклопедијски су представљени монструозни механизми ликвидације стотина хиљада људи – од употребе хладног оружја и маљева, преко изгладњивања и смртоносног радног исцрпљивања, до убијања бактериолошким методама и експериментисања са плином – и портрети кључних усташких крвника (фра Сотона, Љубо Милош, Макс Лубурић итд).

Дах застаје од раздирућег душевног бола док се читају поглавља књиге у којима се комбинује горенаведено: најнехуманија средства за убијање и, са друге стране, човеколике звери које их користе. Николић је први проговорио о такмичењима у клању током којих је за један дан убијано више хиљада људи. У том смислу 29. aвгуст 1942. био је један од најгрознијих дана усташког терора. Како аутор наводи: „Састали се најбољи кољачи – Бонзо, Жиле, Зринушић и Брзица и почели се свађати ко је бољи мајстор у клању.“ Паклено такмичење је отпочело касно поменутог дана. „Те је ноћи Перо Брзица, крижар, фрањевачки ученик са Широког Бријега, студент права, наткрилио све кољачке својом кољачком вештином. Он је заклао 1.360 људи!“

Страхота! Али када се стигне до неких још мучнијих епизода, скоро да се помисли да су те његове жртве добро прошле. Оне су брзо заклане. А када су усташе организовале другу врсту својих „забава“ – крваве седељке – људи су полако, уз нечовечне муке, убијани. Тако су једне јулске ноћи 1943. усташе организовале провод у част Љубе Милоша. Да им не би било досадно, претходно су пажљиво прегледали заточенике како би издвојили неког снажног. Избор је пао на једног издржљивог сељака. Њега су увели у собу, везали му руке, „полако га мучили, резали, парали, језик одсекли, очи повадили, трбух изболи“. Док су чинили оно што ни шпански инквизитори у средњем веку нису, „пили су и веселили се. Куцали су се крвавим рукама и крвавим чашама. Жртва је издахнула тек ујутру у најстрашнијим мукама“. Када су се растајали, Љубо Милош је усташи који му је организовао крвави пир рекао: „Ех баш ми ово бијаше лепо вече, најмилија забава, доћи ћу ти ја опет.“

 

ГЕНОЦИДНИ КОНТИНУИТЕТ

Такви кољачи су за не баш малобројне Хрвате до данас цвет њиховог народа. Уосталом, модерна Хрватска је инспирисана њиховим делом. Како је недавно тачно констатовао др Ненад Поповић: „Вертикала геноцидне политике Хрватске над Србима наставила се и током ратова на простору бивше Југославије. Пре тачно две деценије, у акцији ,Олуја‘, хрватска држава, данашња чланица ЕУ, протерала је најмање 220 хиљада Срба, а између две и две и по хиљаде Срба су убијени или се воде као нестали.“ А и пре тога су стотине хиљада Срба већ биле прогнане из Хрватске, односно хиљаде наших сународника су убијене (често на морбидан начин). Срби су нешто софистицираније затирани и у наредним годинама, до данас. Шиканирају се и застрашују како би прихватили асимилацију. Циљ је да постепено потпуно нестану из Хрватске, али (нео)усташама је намера и да се то деси на многим другим просторима. Где год Срби имају непријатеље, релевантни хрватски кругови на страни су оних који су против Срба.

Зашто је све то битно? Да би геноцид био реализован, мора да постоји више фактора. Геноцидна намера и спољње, односно унутрашње могућности. Другим речима, жеља да се неки народ уништи, снага за то и повољне међународне околности. За време Другог светског рата су се сви ти елементи сложили у крвави мозаик, и хрватске усташе су могле да раде оно што је Николић у својој књизи описао. Током 90-их ипак по Хрвате ствари нису стајале толико повољно. Моћни спољни чиниоци су били против нас али ипак Србија и друге српске земље нису директно окупирали. Срби на почетку новог (нео)усташког геноцидног насртаја нису били ненаоружани, нити су били потпуно несвесни шта им лажна браћа спремају. Отуда, уз све недаће ипак нам се није догодио баш нови Јасеновац иако јесте „Олуја“. То, очито, хрватске и друге антисрпске екстремисте погађа, па чекају нову прилику да наставе недела Лубурића, Милоша, Павелића.

Не смемо то никада смести са ума. Крајем 19. века Срби су чинили око 20 процената територија које су данас у саставу Хрватске, а на српском Косову и Метохији још су имали удео већи од 50 одсто. Данас у РХ и на КиМ има по 4-5 процената Срба. Наш народ је скоро потпуно елиминисан са тих простора. Да и тамошњи српски остаци не би били збрисани, односно да нам се у будућности исто не би догодило и са другим српским земљама на које кидишу наши непријатељи, морамо схватити да постоји још један битан фактор геноцида уз неспорну континуирану намеру злотвора те уз оно што је променљиво – њихову снагу и међународне околности. То је однос народа жртве према сопственим страдањима. А код нас је он самозатирући!

 

РАВНОДУШНОСТ ЖРТВЕ

Ми Срби олако заборављамо и маргинализујемо, па и праштамо недела која су нам други учинили. Тиме призивамо нове несреће (охрабрујемо џелате да поново покушају да нас униште) и слабимо своју одбрамбену снагу. Ниједан непријатељ за нас није толико опасан колико је то наше багателисање националних интереса. Наши непријатељи, наравно, доливају уље на ватру. Преко кукоља у нашим редовима који је спреман да из личног интереса буде чак и у функцији лобирања у корист крвника свог народа – или пак преко у наше редове убачених својих агената утицаја (који се некада лажно представљају да су Срби или су делимично српског порекла) – настоје да нас доведу до стања својеврсног колективног лудила. До бунила у којем бисмо поверовали да се наша страдања нису ни догађала или да смо ми криви за њих, односно да смо чинили злочине онима који су нас геноцидно затирали.

Најновији пример таквог деловања – и то на двадесетогодишњицу стравичног злочина који је одраз вековних геноцидних намера великог дела хрватске политичке елите у односу на Србе – представља оно што је у вези са крвавом акцијом „Олуја“ недавно рекла Соња Бисерко. Та заступница свега антисрпског у Србији изјавила је: „Бeoгрaд je oргaнизирao исeљaвaњe, кoje су у пoчeтку звaли eгзoдусoм Србa.“ Следећи корак је да (нео)усташе или овдашњи њихови лобисти устврде да је Недић организовао логор у Јасеновцу где су Срби клали Србе како би набедили Хрвате.

Ни то не треба да нас зачуди ако наставимо као до сада да се односимо према још живим сопственим националним интересима и масакрираним сународницима. Ако су и национално свесни Срби тешко много тога могли да ураде у доба титоистичког идентитетског геноцида над Србима, данас сви ми који у души имамо иоле српског осећаја или правдољубивости, дужни смо да дамо све од себе како би се у Србији, и колико је то могуће широм света, истина о геноциду над Србима знала као она о Холокаусту!

 

БРИСАЊЕ ЈАСНОВЦА

Да није било људи као што су Никола Николић, који су на основу личних веза и често сопствених средстава (као ауторска издања) пробијали рупе у системским зидовима, питање је да ли би истина о Јасеновцу била постављена на довољно чврсте темеље да преживи офанзиву затирања геноцида над Србима у Другом светском рату. Титоистички режим одмах после рата, када су била свежа сећања на покоље над Србима у НДХ, није могао баш сваку рупу да запуши. Требало му је време да победничке Србе, носиоце герилског отпора окупатору на просторима Југославије, сведе на меру коју им је наменио. Када су Срби већ довољно били препарирани, покушало се са тим да заборав прогута и Јасеновац.

У једном периоду ишло се толико далеко да је све оно што се односи на геноцид о Србима почело да нестаје из медија, књижара, енциклопедија. Примера ради, како нас др Надежда Ђонлић Винавер, аутор поговора најновијег издања Николићеве књиге, подсећа: „у Војној енциклопедији из 1961. године, која броји неколико хиљада страница и на којима су описани и најситнији детаљи у вези са ратовима у Југославији, нема помена о Јасеновцу“. Када су се тако понашале власти СФРЈ, није ни чудо што се ни у свету о усташком геноциду над Србима скоро ништа није знало. Тако 60-их и 70-их година прошлог века у водећим светским енциклопедијама, од Ларусове, преко Британике до Совјетске, нема ни речи о Јасеновцу! А они који су се активно супротстављали таквим трендовима код нас, доживљавали су разне видове притисака. Како у књизи „Голи оток“, у оквиру текста посвећеног разговорима са др Николом Николићем, наводи академик Драгослав Михаиловић, тог честитог Хрвата који је са сународником Милишом отворио књигу јасеновачког сећања, у време разгоревања МАСПОК-а, док је припремао ново издање своје књиге, посетили су „неки људи“. Рекли су му: „Чујемо опет то радите. Нама се, Хрватима, та књига не свиђа. Ви имате синове и унуке. Ако не водите рачуна о себи, мислите бар на њих“.

Николић није одустао од своје књиге, мада, било под притиском још у доба социјалистичке Хрватске повампиреног усташтва, или пак титоистичког система, ублажавао је наредна издања. А и прво, ма колико за нас било значајно као важан историјски извор, садржало је неке неприхватљиве идеолошко-пропагандне наслаге. Оне су лоциране пре свега у наводно ауторовом предговору – који је и у најновијем издању верзије књиге из 1948. године задржан у изворном виду како би се што боље представио дух тог времена – где се чак прави бесмислена симетрија између реалних усташких и измишљених четничких логора. Без обзира на то и слична идеолошка застрањивања (а има мишљења да су она наметнута Николићу од стране цензора) његово дело је, да то поново нагласим, од огромног значаја за нас Србе и све друге који желе да се не угаси пламен истине о усташким страхотама. Не треба занемарити ни то што су људи као Николић, својим истрајавањем у борби за истину, допринели да се и у СФРЈ, вероватно и као реакција на нову буру хрватског шовинизма, поново пробије на површину много тога сузбијаног о геноциду над Србима. У међувремену је умро Тито, титоистички лед је помало почео да се топи, дошло је пред крај 80-их до националног буђења Срба – и истина о Јасеновцу и усташком геноциду над Србима добијала је све више простора. Но, код нас Срба брзо прођу периоди отрежњења а нова пијанства дуго трају.

 

СПАСОНОСНО СЕЋАЊЕ

Крећемо се између клања и заборава са тек тренуцима националне луцидности. Ако тако наставимо, нестаћемо. Зато много озбиљније него што би произашло из пуког – ма колико битног – пијетета према пострадалим прецима, треба схватити иницијативу Фондације „Александар Невски“ и њеног председника Ненада Поповића да се подигне, по узору на јеврејски „Јад Вашем“, меморијални комплекс српских жртава геноцида, који би чинили музеј, архив, едукативни центар са мултимедијалним садржајима, истраживачки институт. Ради се о стварању институције константног националног отрежњења и јачања за одбрану нужне виталне снаге геноцидном претњом и даље угрожене нације. То је нужно да нам се поново не догоде нови Јасеновац или „Олуја“.

Они који су нас сатирали, да не заборавимо, славе људе као што је Будак. Из тога је јасно шта нам и сада спремају. Да нас не би поново затирали, ми морамо да памтимо људе као што су Николић или Милиша, који су много учинили да се зна о геноциду над Србима, и не смемо да заборавимо позната имена српских жртава, односно дужни смо да трагамо за још непознатим. Мученик кога је ужасне јулске ноћи Љубо Милош са својим усташама касапио заслужује да има улицу у Београду – макар се она звала улица „Незнане јасеновачке жртве“ – а то важи и за др Николића и друге борце за истину о Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима. Српска деца морају да одрастају уз лекције о геноциду над својим народом почињеним у НДХ, као и о другим масовним злочинима који су му приређивани у 20. и претходним вековима. Тако се смањују шансе да и она доживе исту судбину коју им наследници крвника њихових предака прижељкују!

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Dusko - zeja Jovanovic

    Interesuje me kako kupiti knjigu od …Dr.Nikole Nikolica „Jasenovacki logor smrti“…..hvala i pozdrav…

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Изјаве Монтгомерија :

    Да је Дејтон данас насиље над Муслиманима и Хрватима и да његове бројне мане спречавају помирење и чине БиХ нефункционалном;

    Да је проблем с Дејтонским споразумом, присиљавање Бошњака и Хрвата да наставе са својим споразумом из рата којим је био формиран ентитет звани Федерација БиХ и да је то је велика грешка и да је требало да Хрвати добију властити ентитет;

    као и изјаве представника хрватске власти на челу са председницом и врховном заповједницом Оружаних снага Р.Хрватске Колиндом Грабар Китаровић, поводом прославе Олује у Книну, је само наставак лакрдијашке политике, која се спроводи под патронатом САД-а и ЕУ.

    О колико одговорним говорницима је реч, подсетити ћу наше грађане само на неке обавезујуће и кључне одлуке, из претходног периода:

    Oпшти оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини
    (започет у Дејтону 21. новембра 1995., а потписан у Паризу 14. децембра 1995.)
    Чланoви
    Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска и Савезна Република Југославија („Странке“),
    • Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска и Савезна Република Југославија („Странке“),
    • Признајући потребу за свеобухватним споразумом ради окончања трагичног сукоба у регији,
    • Желећи придонијети том циљу и промовисати трајни мир и стабилност,
    Споразумјеле су се како слиједи:

    Члан I

    Странке ће регулисати своје односе у складу са начелима изложеним у Повељи Уједињених нација, као и са Хелсиншким завршним документом и другим документима Организације за европску безбједност и сарадњу.

    Странке ће посебно потпуно поштовати међусобну суверену једнакост, рјешавати спорове мирним путем, те се суздржати од сваке акције, пријетњом или употребом силе или на други начин, против територијалне цјеловитости или политичке независности Босне и Херцеговине или било које друге државе.

    Члан X

    Савезна Република Југославија и Република Босна и Херцеговина признају једна другу као суверене независне државе унутар својих међународних граница.

    Члан XI

    Овај Споразум ступа на снагу његовим потписивањем.
    Склопљено у Паризу, дана 14. децембра 1995. на босанском, хрватском, енглеском и српском језику, с тим да је сваки текст једнако вјеродостојан.“

    Потписници Општег оквирног споразума су, према редослиједу потписивања,

    за Републику БиХ Алија Изетбеговић,
    за Републику Хрватску др. Фрањо Туђман и
    за Савезну Републику Југославију Слободан Милошевић.
    Потписивању су свједочили и то потврдили својим потписима, према редослиједу потписивања,
    за Предсједништво Европске уније Фелипе Гонзалез (Felipe Gonzalez),
    за Француску Републику Жак Ширак (Jacques Chirac),
    за Савезну Републику Њемачку Хелмут Кол (Helmut Kohl),
    за Руску Федерацију Виктор Черномирдин (Viktor Cernomirdin),
    за Уједињено Краљевство Џон Мејџер (John Major) и
    за Сједињене Америчке Државе Вилиам Клинтон (William Clinton).

    Наведеним споразумом, странке у споразуму, својим потписима обавезале су своје државе, Републику Босну и Херцеговину, Републику Хрватску и Савезну Републику Југославију, да ће посебно и потпуно поштовати међусобну суверену једнакост, да ће се суздржати од сваке акције, пријетњом или употребом силе или на други начин, против територијалне цјеловитости или политичке независности, како Босне и Херцеговине , тако и било које од тих држава, што Р.Хрватска, као и велики број чланица ЕУ и САД, НИСУ ИСПОШТОВАЛЕ, јер су признале само проглашено Косово и тиме учествовале у рушењу ТЕРИТОРИЈАЛНОГ ИНТЕГРИТЕТА Р.Србије.

    Због тога се поставља логично питање УН, ако наведене државе нису испоштовале, оно на што су се обавезале, да ли је Р.Србија дужна поштовати територијални интегритет Р.Хрватске и наведених држава?

    Из горе наведеног произлази, да СБ УН од свих тих држава потписника, присиљава само Србију , да испуњава потписане обавезе.

    Следећи докуменат, које су донеле УН, је План З-4 (скраћено од Загреб 4) ,
    је назив мировног споразума који је предложен ради окончања рата у Хрватској за Републику Српску Крајину.

    Прелог је припремила група Загреб 4, позната као мини-контакт група, коју су чиниле САД, Русија и Европска унија (преко Француске и Немачке).

    Њихов план је предат хрватским и крајишким властима у јануару 1995. године, али никада није примењен звог операције Олуја, која је уследила у августу исте године.

    Већ две деценије, сваког 4. и 5. августа, уз велику помпу, Хрватска прославља прогон из Хрватске више од 500 000 својих грађана српске националности. То етничко чишћење, својствено нацистима, проглашено је за дан хрватске државности а хрватски савезници који су подржавали етничко чишћење шуте, што значи да га прећутно подржавају.

    Председница Хрватске и врховна заповедница оружаних снага, Колинда Грабар- Китаровић у Книну изјављује:
    .
    „Drage Hrvatice i Hrvati u domovini i svijetu, i sve hrvatske državljanke i državljani, od srca vam čestitam Dan pobjede i domovinske zahvalnosti, Dan hrvatskih branitelja i 20. obljetnicu slavne vojno-redarstvene operacije Oluja.
    Poseban pozdrav svim hrvatskim braniteljima, ma gdje bili. Posebno danas moram pozdraviti sve one koji su sudjelovali u Oluji, posebno zapovjednike ratnih postrojbi, ali isto tako, moramo se u ovom trenutku prisjetiti i odati pijetet svim poginulim, umrlim i nestalim hrvatskim braniteljima, ………….итд.

    Својим говором у Книну, хрватска председница пркоси Повељи УН, ПРКОСИ Хелсиншкој повељи о људским правима, Европској повељи о људским правима, највишим републичким прописима – Уставима Р.Хрваске, који су важили у СФРЈ, тековинама НОР-а, којима су Хрватској повраћене изгубљене територије, свим мировним акцијама, мировним резолуцијама и плановима, мировним мисијама УН и слави оружани – војни напад на подручје заштићено мировном мисијом УН и војну АГРЕСИЈУ извршену на мирне грађане и њихово етничко чишћење.

    Повеља УН у ГЛАВА VI , говори о мирном решавању спора:

    Чланови Уједињених нација који су одговорни или који преузимају на себе одговорност за управљање територијама чији народи још нису постигли пуну меру самоуправе признају начело да су интереси становништва тих територија од првенствене важности и прихватају као свету дужност обавезу да унапређују у највећој могућој мери, у оквиру система међународног мира и безбедности установљеног Повељом, благостање становништва тих територија и, у томе циљу:

    да осигурају, уз дужно поштовање културе народа у питању, њихов политички, економски, социјални и просветни напредак, правично поступање с њима, као и да их штити од злоупотреба;

    да развијају самоуправу, да посвећују дужну пажњу политичким тежњама тих народа, као и да им пружају помоћ у прогресивном развоју њихових слободних политичких установа, у складу с посебним условима сваке територије и њених народа и различитог ступња њиховог напретка;

    да развијају међународни мир и безбедност.

    Уједињене нације успоставиле су под својим руководством међународни систем старатељства за управљање и надзор над територијама Републике Српске Крајине.

    Основни циљеви система старатељства, у сагласности с циљевима Уједињених нација утврђеним у члану 1 Повеље, јесу да учвршћује међународни мир и безбедност;

    да унапређује политички, економски, социјални и просветни напредак становништва територија под старатељством и њихов прогресивни развој у правцу самоуправе или независности, како то одговара посебним условима сваке територије и њених народа и слободно израженој жељи заинтересованих народа као и условима сваког споразума о старатељству;

    да подстиче поштовање права човека и основних слобода за све без обзира на расу, пол, језик или веру, као и да подстиче осећање међусобне зависности народа света; и

    Р.Хрватска ништа од наведеног мировног плана, није испоштовала према Српском народу РСК и оном делу који живи и који је живео на њеној територији, ван подручја РСК.

    У протеклом периоду у Хрватској је стално подстрекавано непријатељство према Србима , а хрватске власти ни не размишљају да се суочавају с чињеницама о великом броју убијених и прогнаних недужних, да су толика насеља попаљена и разрушена и да је преко 500 000 људи морало отићи, а да им није омогућено да се врате на начин којим је то омогућено неким другим грађанима на неким другим просторима бивше Југославије.

    Две деценије од „Олује“, „ Бљеска“ и етничког чишћења Срба у подручјима ван РСК, проблеми избеглих и оних Срба који су остали да живе у Хрватској, су без решења, а СБ УН и ЕУ , уопште не размишљају да створе услове за повратак протјераних и да омогуће нормалан живот осталих у Хрватској, да им се омогући остваривање њихових стечених права, односно. нитко од њих ни не помишља да спроводи мировни споразум УН, плана З -4.

    Из свега написаног, поставља се логично питање одговорнима у УН :
    „Зашто УН спроводе двосруке аршине према Албанцима КиМ у односу на Србе Хрватске“?

    Албанцима КиМ стварају државу, док се итовремено игнорише етничко чишћење и истребљење Српског народа Хрватске, односно одузимају им се сва стечена права!

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Душан Буковић

    У Лондонској “Нашој речи” објављен је чланак инжењера Стеве Косановића под насловом “На конференцији са Бакарићем”, где cтоје ове речи:

    “Половином јуна 1943, позва ме Владимир Бакарић на разговор. Он је тада био политички комесар за Хрватсаку а штаб му је био у Крбавици, Лика. У позиву је такођер стајало да предам дужност политичког комесара батаљона Кордунском одреду јер ће ми Главни штаб додијелити нову дужност…

    У односу на српски народ Бакарић је једини од хрватских комуниста који је јавно признао Србима њихов главни и најважнији удео у Н.О.Б., можда то није ни могао да избјегне, јер драма српског народа одигравала се пред његовим очима. Остали чланови Штаба и Централног комитета Хрватске омаловажавали су овај утјецај Срба ради тога јер су скоро сви били провејани клицом шовинизма. Бригаде, дивизије и корпуси носили су само хрватска имена, ма да су их, већину, сачињавали Срби. Крајем 1942, насловна страна Борбе пише: “Хрватска бригада ослободила српску дијецу”. Радило се о IV Кордунској бригади у којој је било поред 1200 Срба свега десетак Хрвата. Та сирота дијеца, о којој је Борба писала, одведена су са Козаре у један католички самостан у Јастребарско. Покојни Миле Мартиновић, комесар те бригаде, причао ми је: “Кад сам пребројао дијецу и постројио да се крећу у средини бригаде, како би што боље били заштићени, један дечкић од десетак година ухвати ме за руку и рече, ‘Чико, нисмо сви овдје који смо дошли са Козаре’, – Гдје су остали?’, запита Миле, уплашено дијете. ‘Ту доле, у врту, има пет закопаних које су ‘сестре’ убиле. Хоћете ли их чико, откопати? Ми ћемо, их носити јер су из нашег села. Мајке су нам рекле да се ни мртви не раздвајамо’…“ (Види: Стево Косановић, На конференцији са Бакарићем, „Наша реч“, Јануар 1974, бр. 251, London, Great Britain).

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *