Почетна / Документи / Срби између Руса и Американаца (први део)

Срби између Руса и Американаца (први део)

Пише Драган Коларевић
Руси су, упркос томе што је „Велика Србија“, као идеја, била уперена против њиховог присуства на Балкану, свесрдно помагали Србију у ослобађању вековима окупираних територија, што је нарочито дошло до изражаја доласком на престо династије Карађорђевића 1903. Енглеска је пак подржавала Србију када је њена политика била хладна према Русији

Историја се не понавља?

У почетку Првог светског рата заштитник Срба и Србије био је руски цар Николај Други Романов. Одмах по нападу на Србију 28. јула 1914. објавио је рат Аустроугарској и Немачкој. Он је спасао српску војску 1916. од сигурног уништења, на обали Јадранског мора после преласка Албаније, јер је поставио ултиматум западним савезницима: или ћете дати бродове да превезу српску војску из албанских мочвара на Крф или ја склапам сепаратни мир са Немачком и Аустроугарском и остављам вас… Тако је постао и у народу запамћен као омиљена личност, омиљени „српски Руски Цар“. У Русији има оних који не воле Николаја Другог Романова, али „ко је Србин и српскога рода“ обожава овог митског владара.

У Првом светском рату срушена је руска царевина. Руски цар је убијен. Сви чланови његове породице су ликвидирани. Ипак, можда ће се једног дана, од некуд, ни из чега, неки Романов појавити, васкрснути – маштају Срби заљубљени у Царску Русију. Пад Романових поклопио се са почетком краја Србије као слободне државе, можда ће једног дана ток историје потећи у супротном смеру.

На крају Првог светског рата заштитник Србије био је амерички председник Вудро Вилсон. Формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чиме су остварене скоре све идеје из „Начертанија“ (1844.) које је Илија Гарашанин преузео из „Плана“ Франтишека Заха и „Савета“ Адама Чарториског. Историчар проф. др Слободан Г. Марковић је утврдио да је 95 одсто „Начертанија“ Илије Гарашанина преузето из „Плана“ Франтишека Заха. Дакле, док говоримо о Начертанију говоримо, у ствари, о Плану Франтишека Заха.

[restrictedarea]

НЕМИНОВНИ ПОГЛЕД У ПРОШЛОСТ (ИЛИ БУДУЋНОСТ)

Контакт са грофом Адамом Чарториским Срби су остварили још 1804. године. Тада је министар спољних послова Русије био овај пољски племић. У делегацији која је из Србије допутовала у Петроград (7. новембра 1804.) били су Матија Ненадовић, Јован Протић, Петар Новаковић Чардаклија, у Русији им се придружио професор на Универзитету у Харкову Божа Грујовић (Теодор Филиповић). У устаничкој делегацији масони су били Петар Новаковић Чардаклија и Божа Грујовић. Њих је дочекао масон Адам Чарторијски. Руски цар Александар I такође је био слободни зидар. То наводи на закључак да су слободни зидари били присутни од почетка обнове српске државности која је почела устанком из 1804. Чарториски је успео дипломатским каналима да издејствује у Цариграду одређене повољности за Србе.

Адам Чарторијски је био вођа устанка за независност Пољске крајем 1830. и почетком 1831. После пропасти овог устанка одлази у Лондон, затим у Париз. Остатак живота посветио је борби против Русије. Развио је обавештајну мрежу у Европи против ње, један од најјачих пунктова био је у Цариграду. Ту је дошао у контакт са зидарима Томом Вучићем Перишићем и Аврамом Петронијевићем.

Идеје Чарториског и Заха подржавале су тада (1844.) Француска и Енглеска. Циљ стварања велике словенске државе на Балкану, српског царства како га још Зах назива, под круном Карађорђевића, по замисли Чарториског и Заха, био је да се Русија одбаци што даље од Босфора и Дарданела и Аустроугарска протера северно од Дунава и Саве. Та држава би, такође, спречила да после пропасти османске царевине њену европску територију поделе Русија и Аустроугарска по линији Видин ‒ Солун. То је, дакле, био циљ стварања „Велике Србије“, велике словенске државе у којој би Србија била Пијемонт. Вероватно је због тога у Србији, Херцеговини и Босни у другој половини 19. века био присутан одређени број гарибалдинаца. Они су били активни у многим српским бунама, нарочито у оној из 1875/1876. о чему сведочи и Жана Меркус, кћерка холандског вицекраља, у књизи која је преведена на српски али још нема издавача. Запад је те идеје (1844.) подржавао јер би добио на северу, уз Балтик, независну Пољску, на југу „Велику Србију“, које би са Чешком, Словачком и Румунијом чиниле словенски и православни коридор према Русији, то јест спречавале њен утицај на запад. Идеје Чарториског, Заха и Гарашанина имале су извесног утицаја у време владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842 – 1858) и кнеза Михаила Обреновића (1860 – 1868). Постоји претпоставка да је кнез Михаило убијен да би било спречено формирање балканске конфедерације. У време кнеза и краља Милана вођена је проаустроугарска политика, али идеје о ослобођењу и уједињењу Јужних Словена су и даље постојале. У Србији је увек била јака и утицајна проруска струја. Реакција на идеје да се Русија протера што даље од Босфора и Дарданела била је стварање Сан Стефанске Бугарске уочи Берлинског конгреса 1878. После Берлинског конгреса борба се нарочито водила око БиХ, када је Аустроугарска добила право да је окупира на 30 година, а да формално остане под влашћу султана. Циљ окупације, на коју је султан пристао, био је да се реши српско питање у Босни. Нешто касније, од 1882. окупаторски управитељ Босне и Херцеговине, Бењамин Калај, у борби против идеје запада да се Аустроугарска протера са Балкана, измишља термин „великосрпски“ и предузима низ пропагандних и политичко-окупаторских мера за спречавање остваривања идеја Чарториског, Заха и Гарашанина… Настојало се да се створи раздор између Срба и Хрвата, да се од мухамеданаца створи трећи елемент и тако ослаби и потпуно онемогући улога Србије као Пијемонта. Стварањем раздора између православних, католика и муслимана требало је да Срби постану мањина у Босни. Самим тим аустријски утицај би ојачао. Завади па владај. Ево шта Франтишек Зах у свом „Плану“ каже о језичком питању: „Хорвати и њихови најближи словенски сусједи служе се са латинским писменима, но језик књижевни од дана на дан све више бива србски. Сербија треба да ову литературу све већма уважи, а читање ови књига особито чрез то да олакша, да се у  школама покрај кирилске и ова хорватско-латинска азбука учи. Чрез то ће се већ у децу она мисао усадити, да су Срби и Хорвати један исти народ и да они један језик говоре, и да сама двојака писмена пишу. Макар да се ово средство из почетка само као књижевно сматра, опет ће мисао једноће и сјединења довести“. Пропагандни рат који је тада Калај повео против Срба и Србије, против братства Срба, Хрвата и Муслимана, врхунац је достигао после његове смрти у време Анексије БиХ и суђења атентаторима на Франца Фердинанда у октобру 1914, траје и данас, користе се исти методи и терминологија само је нова технологија.

 

СРБИ ИЗМЕЂУ ЕНГЛЕЗА И РУСА

У прошлости ништа није било ни праволинијско, ни једносмерно. Из извештаја о расправи у енглеском парламенту о „српском питању“ одржане 29. маја 1863. сазнајемо: „Европска Турска, ако у њу урачунамо и дунавске кнежевине, Влашку, Молдавију и Србију, има 15 милиона житеља, од којих су 3 или 4 милиона мухамеданци, а остало све хришћани.“ Међутим, део енглеских политичара је сматрао да је за хришћане (11 или 12 милиона) боље да остану у саставу Турске, као народи другог реда, него да се боре за независност и слободу, док је Русија свесрдно помагала, и имала кључну улогу у стицању независности дунавских кнежевина. Чињенице које су изношене у западном јавном мњењу о прогону хришћана у Турској поједини утицајни енглески политичари сматрали су руским интригама. То се гласно чуло у енглеском парламенту и читало у енглеској штампи – сведоче примери из књиге коју је приредио Милан Христић. У енглеском парламенту они који су били наклоњени Србима и хришћанима, против туркофилске политике владе Палмерстона, износили су као пример Босну и Херцеговину. „Вице Консул у Сарајеву помиње да у целој Босни и Херцеговини живи 490.000 муслимана а 710.000 хришћана. О овој хришћанској већини, Вице Консул пише: Хришћани страшно мрзе Бошњаке муслимане. Више од 300 година били су изложени свакојаким невољама. За њих није било закона; за њих је важила само воља господарева.“ То је дакле извештај енглеског конзула из Сарајева. Очигледно да је Калај настојао да ове бројке измени после више од 20 година. А рачунао је и на мржњу која се наглашава у цитату.

У расправи која је вођена у енглеском парламенту тог 29. маја 1863. уз низ аргумената за и против, дебата је трајала од четири поподне до поноћи, изнето је и мишљење да су припадници муслиманске вере у Босни Срби: „Српска раса (…) није састављена само из хришћанских Срба, но у њу треба урачунати и све муслимане у Босни и западним крајевима Европске Турске који су, тако исто Срби, као и они други.“ Дакле, и поред мржње која је поменута у претходном цитату постојала је свест о томе да су један народ „једна раса“. О томе је писао и Вук Караџић у спису из 1836. „Срби сви и свуда“. Поред низа примера братства православних и мухамеданаца нажалост, нарочито у новије време, није тешко наћи супротне, лоше примере. Време је показало и тамно и светло лице судбине Срба „сва три закона“. Вук је тврдио да Срби „турског закона“ себе сматрају Турцима мада од њих стотине ни један не зна турски. Караџић је веровао да ће народ, када се просвети, образује, стекне свест о своме пореклу, схватити да припада српском народу, али показало се супротно.

Милан Христић је син Филипа Христића (1819-1905) бившег председника владе, министра спољних послова и просвете, гувернера Народне банке, амбасадора у Лондону, Бечу, Берлину, Цариграду… кога је у јануару 1863. кнез Михаило послао са кнегињом Јулијом да у енглеском парламенту, штампи и, уопште, јавном мнењу поправи ружну слику о Србији која је створена после догађаја на Чукур чесми и турског бомбардовања Београда у лето 1862. У Лондону их је дочекао Владимир Јовановић, отац Слободана Јовановића, који је ту био у политичкој емиграцији као либерал. У сећањима Дамјана Бранковића које је забележио „историчар М. Ч.“ Владимир Јовановић је већ тада био члан Лондонске ложе и у њу је увео Филипа Христића. Књигу коју смо цитирали, на основу бележака Филипа Христића и писања наше и енглеске штампе из 1863. приредио је Милан Христић. Он наводи имена Енглеза који су помагали да успе мисија кнегиње Јулије и Филипа Христића: „Он, велики Кобден, Сандвит и Грегори, заслужују да их се сваки Србин сећа с пијететом и захвалношћу.“

Филип Христић је био зет Хаџи-Томе Опулоса, чији су синови Никола и Светозар, индустријалци и банкари, били масони. Осим Филипа његови зетови су били Јован Ристић, Радивоје Милојковић (председник владе и министар полиције) генерал Анта Богићевић.

Руси су, упркос томе што је „Велика Србија“, као идеја, била уперена против њиховог присуства на Балкану, свесрдно помагали Србију у ослобађању вековима окупираних територија, што је нарочито дошло до изражаја доласком на престо династије Карађорђевића 1903.

Да су Енглези били од почетка обнове српске државности присутни у Србији говоре два цитата:

„Енглеска је послала у Београд првог свог конзула, пуковника Хоџеса, кога је Кнез Милош почео консултовати и који је тако јако уплива имао на њему, да је скора затим кнез решио био да прошири свој Устав.“

Други цитат: „Али документа су ту да ублаже раздраженост нашег џентлмена, и да покажу, да је све оно што је кнез Милош радио у тим двема годинама (1835. и 1838.-Д. К) радио у споразуму и са пристанком пуковника Хоџеса, нашег тадашњег консула у Србији и лорда Помсондија, тадањег шефа енглеске владе. И баш за то што је слушао савете енглеске, навукао је на себе гњев Русије, која га је, мало доцније, у договору са Портом, отерала из Србије а његов устав бацила у архиву.“

Руско присуство на Балкану смањивало је утицај западних сила и обратно. Енглеска је подржавала Србију када је њена политика била хладна према Русији. Можда у том контексту, између осталог, ваља тумачити енглески став према смени династија у Србији 1903. мада су у том преврату масони имали запажену улогу. Србија је чинила све да придобије наклоност Енглеске. Ипак, протеривање Турске са Балкана изгледа да није био заједнички интерес ни почетком 20. века.

 

МАСОНСКЕ ИНИЦИЈАТИВЕ

Српски масони од анексије Босне и Херцеговине у октобру 1908. (тада је једино била активна ложа „Побратим“ под заштитом Велике Ложе Угарске) предузимају интензивне активности у утицајним европским круговима на очувању и остварењу виталних интереса Србије и њених суседа. Оно што су тада започели остварено је 10 година касније.

Србија у мају 1912. добија Велику Ложу Србију, у јесен исте године у Вашингтону Србија постаје равноправан члан организације Шкотског обреда. Тиме је српска масонерија постала и формално самостална.

После првог Балканског рата 1912. остварен је сан многих генерација српских патриота, „обновљено је Душаново царство“, како је писао лист „Пијемонт“, гласило организације „Уједињење или смрт“. Краљ Петар Први добио је епитет Ослободилац. Србија је добила излаз на море, преко северне Албаније и Драча. Али тај сан је брзо распршен јер су западне силе, оне које су подржавале „Савете“, „План“ и „Начертаније“, пре свега Енглеска, наредиле да се Срби повуку из Драча, Црногорци из Скадра и да се формира нова држава, независна Албанија. Улудо је изгинуло неколико хиљада српских војника. Долази до спора и братоубилачког рата између Србије и Бугарске око поделе Македоније 1913.

 

ВЕЛИКИ ЗАШТИТНИК ПОСТАЈЕ ВЕЛИКИ НЕПРИЈАТЕЉ

Коначно, велика словенска држава, под круном Карађорђевића, формирана је 1918. Она би се у доброј мери могла звати и „Велика Србија“. Међутим, и Срби и Хрвати су схватили да је далеко прикладнији назив Југославија. На суђењу у Сарајеву, у октобру 1914, посебно је оспоравана идеја југословенства, нарочито један од твораца свесловенског јединства, Масарик, који је био масон, као инспирација злочина, атентата, као претња Аустроугарској и правашкој хрватској политици. За тужиоце, па чак и одбрану оптужених, Југославија је била „великосрпска“ творевина, а не израз тежње братских народа, истог језика и порекла, ка уједињењу и националној слободи.

Кључну улогу у њеном формирању одиграо је Вудро Вилсон, председник САД, државе која тада постаје водећа економска и војна сила у свету. Србија је добила новог заштитника, САД, али и новог непријатеља, бољшевичку Русију. Највећи унутрашњи непријатељи Краљевине СХС били су комунисти и усташе, наследници праваша. Бољшевичка Русија преузела је терминологију, идеологију и план антисрпског деловања Бењамина Калаја. Бољшевици су сматрали да су Срби, и њихова династија, највећа препрека комунистичком продору на Балкан и топло Јадранско море. Да би је разбили они пројектују стварање нових нација од српског народа: Македонце, Црногорце, касније Муслимане, односно Босанце и калајевском причом о „великосрпству“ подстичу раздор и сукобе између два братска народа: Срба и Хрвата. Касније и Муслимана, сада Бошњака. Какве то везе има са данашњим историјским тренутком? Србија и Срби су признали нове нације, њихове језике и државе , то није нити ће бити спорно. Па управо су највећи заговорници приступању НАТО-у Македонија, Црна Гора, и бошњачко-хрватски део БИХ. Хрватска, која је била значајан ослонац бољшевика у борби против Краљевине, већ је одавно чланица НАТО. Русима, као препрека ширењу НАТО-а на Балкану, остаје још једино Србија. Међутим Србија, званично пропагира неутралност, али је већ закорачила у овај западни војни савез. Постоје мишљења да је у предсобљу.

Велика словенска држава коначно је разбијена на „мале кнежевине, међусобно завађене и сукобљене“ Уставом из 1974. Тада се догодило оно на шта је упозоравао Франтишек Зах, Чех из Моравске, још 1844. у свом „Плану“: „Но као најглавнији и основни закон државни мора се представити и утврдити да књажевско достоинство буде насљедствено у фамилији Карађорђа. Без овог начела јединства у највишем државном достојанству, не може се стални и постојани државни сојуз међу Сербијом и осталим Јужним Славенима ни помислити. Ако Бошњаци не би га примили, то би од туда сигруно разкомадање Јужни Славена на провинцијална мала књажества под особитим владајућим фамилијама сљедовало, које би се сигурно туђем и страном упливу предале; јер би међу собом соревновале и узајамно себи завиделе.“ Ратови из деведесетих само су завршни чин.

[/restrictedarea]

 

(Из рукописа књиге „Масони и Сарајевски атентат“)

 

Наставиће се

 

2 коментара

  1. Душан Буковић

    Светозар Марковић је замишљао време кад ће у Србији престати националност и настати интернационалност. Нема сумње да је Марковићева теорија и пракса српских маркисиста и довела до данашњег стања у којем се налазе Срби.

    Узимајући у обзир студију Илије Станојчића, коју је објавио под насловом “О једном досад непознатом чланку Светозара Марковића о парламентаризму и националном питању”, где дословно стоји:

    “… У тим првим чланцима Марковић ће третирати и однос националног и
    интернационалног у пракси решавања националног питања. ‘Ми разумемо, пише Марковић, потребу да се различити народи скупе, да живе заједно у једној заједници. Ми замишљамо време кад ће престати ‘народност’ и настати ‘човечанство’. Али то време може се спремити само развитком и образовањем разних народа, развитком индустрије и пуног саобраћаја… То је стање дакле тек резултат народног развитка. А дотле треба доћи… Важно је напоменути да Марковић, иако истиче принцип ‘самопределења’, тј. право
    сваке нације да заснује своју самосталну државу, говори и о могућности да се касније разједињене нације уједине, али, разуме се, на сасвим другим друштвеним и политичким основама….” (Види: Илија Станојчић, О једном досад непознатом чланку Светозара Марковића о парламентаризму и националном питању, Споменик CVI, САНУМ, Оделење друштвеих наука, Нова серија бр. 8, Београд, 1956, стр. 6).

    Такође, имајући на уму да је Родољуб Чолаковић такозвани „Роћко“ изнео своје комунистичко-троцкистичко мишљење и став о националном питању у једном чланку који је објављен под насловом „Правилан став о националном питању”, где дословно каже:

    “… Нација је резултат кретања друштвене поделе рада и овај јој (а не посебни интереси било које одвојено узете, класе или слоја у друштву) одређује оквире деловања и постојања као и суштину…” (Види: Родољуб Чолаковић, Правилан став према националном питању, “Социјализам”, бр. 2, Београд, 1959).

    Најочигледнији пример националног питања у свету биће решен према плану који је истакао Димитрије Захаровић Мануилски у једном говору давне 1925, као члан Извршног одбора Комунистичке интернационале, чија се Централа налази у Њујорку још од 1872. године, у којем је дословно рекао:

    „ … Национални сукоби и мржња играју и играће важну улогу у социјалним борбама тих земаља. Савршено нелењинистички би било кад не бисмо искористили те конфликте. Наш задатак није у томе да ублажујемо националне супротности, да би на тај начин створили повољне услове за „чисто“ класне борбе. Напротив, ми морамо да такав положај, заоштрен тако оштрим супротностима, искористимо за циљеве пролетерске револуције…“ (Види: Гордана Влјачић, Југославенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987, стр. 504; Сима Марковић, Трагизам малих народа – Списи о националном питању. Приредила и предговор написала др Десанка Пешић, Београд, 1985, стр. 176).

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Taj ruski car je urušio Rusku državu toliko da nije bila u stanju da se odbrani. Za njegovog vremena su seljaci umirali od gladi najmanje onoliko koliko i u SSSR-u tridesetih godina. Štrajkači su bili ubijano od stane vojske. Ništa u tom čoveku nije bilo sveto, pa i pomoć Srbiji je bila uslovljena njegovim interesima na Balkanu.
    A Vilson nije štitio ili simnpatisao južne slovene zbog njih, nego je gradio države članice „sanitarnog kordona“ prema Nemačkoj.
    I prva i druga Jugoslavija su bile podržavane od Engleske, Amerike i Francuske dok su se suprostavljale Nemačkoj.
    Kada je tog otpora nestalo, nestale su i te Države i zapadnih država.
    Kao pravom republikacu mi je odvratna pomisao da bi neko trebao da vlada državom samo zato što mu je i otac vladao, a da ne govorim o prečem pravu, navodno plemenitih na bolji život.
    Bar smo mi svedoci da su ljudi na vlasti dramatično inferiorniji od proseka stanovništva.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *