Почетна / Документи / Срби између Руса и Американаца (други део)

Срби између Руса и Американаца (други део)

Од Велике Србије до Београдског пашалука

Пише Драган Коларевић
Политика коју Запад води према Србији, од краја 20. до почетка 21. века, своди је на Београдски пашалук из 1844. У тим границама Србија не може да опстане

Бивши обавештајац, првоборац, припадник ОЗН-е, Удбе, шеф Кабинета савезног министра полиције Војина Војкана Лукића, бивши дипломата Милан Трешњић написао је у својој књизи „Од Туђмана до Броза“ да су совјетски агенти у Западној Европи 1971. били у контакту са вођом усташа Бранком Јелићем и да су договорили да СССР призна самосталну Хрватску у замену за базе на Јадрану. Контакт између ЦК Хрватске и Јелића обављао се, по Трешњићевом сведочењу, преко југословенског конзула у Минхену. Видео-запис Трешњићеве изјаве у поседу је аутора.

 

РУШЕЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Трешњићева сведочења не би требало олако одбацивати, требало би пажљиво, стрпљиво истражити па ма колико потрајало, нарочито када се има у виду изјава Милке Планинц, хрватске политичарке која је заменила Савку Дапчевић Кучар 1971, да су „маспоковци“ успорили хрватске комунисте у доношењу новог устава који је Хрватској давао самосталност. На недвосмислено питање Дарка Худелиста уследио је прецизан одговор Милке Планинц:

Као један од кључних протагониста збивања с почетка 70-их, не слажете се с тврдњом, данас често изрицаном, да је Маспок (односно ‚Хрватско прољеће‘) заслужан за доношење Устава из 1974, који је Хрватску, као и све остале југославенске републике, прогласио државом?

„Не. Истина је управо обрнута. Маспок је за неко вријеме био одгодио и чак довео у опасност тада већ прилично захуктали посао око доношења уставних промјена у Хрватској и СФРЈ, који су покренули и за који су били најзаслужнији Тито, Кардељ и Бакарић.“

Уследили су још једно питање и одговор битни за питање односа Срба и Хрвата и судбине заједничке државе која је настала 1918:

У мемоарима Савке Дабчевић-Кучар, ‘71: ‚Хрватски снови и стварност‘, пише, међутим, другачије…

„Та Савкина књига у много чему није аутентична. Савка ништа не говори о томе да смо ми исти који смо на уставним промјенама радили прије 1971. наставили то и касније, а да су они, лидери Маспока, у међувремену у све то убацили нешто друго, митинге и националистичку еуфорију, што с уставним амандманима као таквима није имало никакве везе.“

По Трешњићевом сведочењу, цепање Југославије 1971. спречили су Американци. Сада је то немогуће утврдити, али ко зна, можда ће некада искочити „доказ“, као што је интервју Милке Планинц „Глобусу“ с краја 2007.

[restrictedarea]

Као што су „Савети“, „План“ и „Начертанија“ основ за стварање велике словенске државе, „Велике Србије“, тако су основ за њено рушење одлуке Петог конгреса Коминтерне и Четвртог конгреса КПЈ одржаног у Дрездену крајем новембра 1928. Као реакција на те одлуке уследила је шестојануарска диктатура 1929. и промена назива државе: Краљевина Југославија. Дакле, Велика Србија, Краљевина СХС, коначно је постала Југославија. Међутим, то је краљ Александар платио главом 9. октобра 1934. Постоји мишљење да је тада убијена Југославија. И Србија, односно појам српске државности.

После Другог светског рата настаје класа оних који су следбеници бољшевичке идеје. Томе је умногоме помогла велика победа Црвене армије. Део становништва је волео Русе као бољшевике, део као словенску браћу. Велике симпатије према Американцима током Другог светског рата и после победе гајили су прикривено припадници ројалистичког покрета и грађанског слоја. Многи од њихових сродника и пријатеља у страху од бољшевичке освете и револуционарне правде нашли су склониште у САД, Енглеској, Аустралији… Они су деценијама чекали да се врати капитализам, али са рушењем комунизма нови капиталисти постали су потомци бољшевичких моћника, владајуће класе настале са доласком Црвене армије.

У тешким годинама после Другог светског рата, нарочито после 1948, многи Југословени преживели су захваљујући америчкој помоћи. Она је заиста била огромна и пресудна за опстанак народа и државе. Чак се помиње цифра од 110-111 милијарди тадашњих долара помоћи у периоду педесетих година двадесетог века. Критичари комунизма имају мишљење да је ту помоћ углавном користила комунистичка елита.

 

ВУДРО ВИЛСОН И СЛОБОДНИ ЗИДАРИ

Вратимо се на период после 1918. Данас, из бивших западних југословенских република, често се износи мишљење да је Вудро Вилсон био наиван и да је због тога био заговорник стварања јужнословенске заједнице по идеји српских и хрватских масона. О каквој наивности се говори ако се зна да је Вудро Вилсон за време Првог светског рата, до уласка САД у рат, створио економског џина који влада светском економијом до наших дана?

О пресудној улози Вудроа Вилсона за исход Првог светског рата, развој америчке привреде, увођење осмочасовног радног времена, право малих народа на самоопредељење, формирање нове краљевине и одређивање њених граница говорио је, поводом његове смрти 1924, у једној београдској ложи, Душан Милићевић, заменик великог мајстора и слободни зидар 33. степена:

„Када је 8. јануара 1918. године покојни Вилсон прокламовао у америчком Конгресу оних својих четрнаест тачака, и кад смо их ми масони читали, ми смо сви морали тада осећати, да је он, у ствари, у тим својим тачкама пропагирао наше идеје. Тих његових четрнаест тачака биле су основица за све оно што је доцније расправљано на Конференцији мира. Оне су умногоме диктирале оне услове који су доцније стварани (…) Покојни Вилсон играо је можда најважнију улогу на Конференцији мира. За све време Конференције мира, председник Вилсон је свагда, на сваком кораку, заступао мале народе. Ја с правом могу рећи да је српски народ уживао његово нарочито благовољење за време целокупног рада Конференције мира. Да је којом срећом избор председника Америчких Сједињених Држава имао бити за годину дана доцније, и да се није за време саме Конференције мира а и пре ње већ показивало да амерички народ почиње да одузима своје поверење странци којој је припадао покојни Вилсон, многе би ствари и за нас испале много повољније него што су оне испале.“

Јасно је да Душан Милићевић овде говори и као Србин и као Југословен, територије које помиње у говору данас јесу у саставу Хрватске. Заменик великог мајстора Велике ложе Срба, Хрвата и Словенаца „Југославија“ тачно наводи области:

„Ја ћу браћу да подсетим само на онај моменат када је председник Вилсон био постигао да се постави једна гранична линија која би нама дала целу југоисточну обалу Истре и скоро једну трећину, ако не пуну тога полуострва. Ми бисмо имали и Ловран и Абацију, и целу Далмацију, и сва острва далматинска да је тада уграбљен био моменат, и да се тада на то пристало.“

На комеморацији коју су одржали београдски масони поводом смрти бившег америчког председника прочитано је и писмо Вудроа Вилсона упућено српским слободним зидарима где захваљује на помоћи пруженој у разумевању проблема о којима се расправљало у Версају. „Ја молим браћу да између редова схвате и разумеју то писмо које ћу им ја сада прочитати. Председнику Вилсону било је тада немогућно да отворено изнесе оно што мисли, али ја вам скрећем пажњу на то, јер је нама тада тако било и објашњено: да ће се он заузети за наше ствари колико год може, мада то није могао сасвим отворено рећи у том свом писму“, објаснио је Душан Милићевић. Ево писма чија нам је садржина захваљујући овом говору позната, оригинал се вероватно налазио, према сећањима Дамјана Бранковића, код др Ђуре Поповића, бившег професора Правног факултета у Суботици, сестрића Душана Милићевића. Ево садржаја писма које је он прочитао:

„Драги мајоре Милићевићу,

Вашом љубазношћу добих адресу чланова југословенских масона, коју сте ми послали по моме секретару г. Клосу, и извештавајући вас о пријему, молим Вас да будете добри изјавити пријатељима, чијом је добротом ова адреса састављена, врло срдачне изразе мога најтоплијег цењења њене садржине и нарочито осећање задовољства, које ми овакав доказ пријатељства и пажње чине.  Срдачно и искрено, Ваш Вудро Вилсон.“

Када је ово писмо прочитао, један мој пријатељ, близак „грађевинским“ круговима, рекао је: „Колико је речи употребљено а да се ништа не каже.“. Да, али је речено само једно, што није речено, да ће ставови српских и хрватских слободних зидара, југословена, бити прихваћени. Само то и ништа више. Ипак, да поставимо питање: шта би други балкански народи дали да имају такво писмо, да су имали слободне зидаре који су комуницирали са председником будуће водеће светске економске и војне силе?

Када је Вудро Вилсон, као кандидат Демократске странке, изгубио прве изборе после Првог светског рата (1921) Србија је остала сама у Европи, без заштитника. На то је упозоравао и Михајло Пупин.

 

ДАМЈАН БРАНКОВИЋ О САД

Енглеска и Француска, после Првог светског рата и Октобарске револуције, нису више имале интереса за постојањем велике словенске државе дуж Јадранске обале, јер је Совјетска Русија била одбачена далеко од Босфора и Дарданела, Аустроугарска више није постојала.

Део српске елите био је свестан ситуације у којој се држава налазила. Она је, пре свега у економском смислу, тражила место у тадашњем поретку. Трудили су се да разумеју главне токове светске економије и нове расподеле моћи. О томе речито говори део из извештаја о раду ложе „Побратим“ из 1930. године:

„Дамјан Бранковић одржао је предавање о ‚животу у северноамеричким државама‘, које је имало за циљ да употпуни предавање о истој теми брата Рашка Димитријевића, одржано на раду Ложе ‚Шумадија‘. Магистралним начином, у концизној форми и са дубоким и свестраним познавањем предмета, предавач је истакао огроман напредак северноамеричких држава у материјалној култури и велики социјални смисао њених грађана усупрот данашњој Европи, која само живи од тековина своје прошлости и која се сада налази у моралној и интелектуалној декаденцији.“

Дамјан Бранковић је пословни човек што је још 1908. године уприличио сусрет Николе Пашића и Фон Пилиса, директора севернонемачког „Лојда“, бродарског предузећа из Бремена, који је из Беча допутовао у Београд и тадашњем српском премијеру и масонској ложи донео строго поверљиву информацију да ће Аустроугарска извршити анексију Босне и Херцеговине. Пашић тада није поверовао.

Дамјан Бранковић је у пролеће 1914. упознао премијера Николу Пашића да ће Аустроугарска напасти Србију, да је ултиматум већ спреман, само се чека време и повод. Одлуку о нападу на Србију договорили су још у јануару 1914. у дворцу Конопиште Франц Фердинанд и Вилхелм Други. То је у Берлину Дамјану Бранковићу, у највећем поверењу, саопштио др Милон, директор „Крупа“ у Немачкој. Због предстојећег рата „Круп“ је морао да прекине све пословне везе са Дамјаном Бранковићем који је био заступник овог немачког концерна за Србију од 1906. до јануара 1914. Дамјан Бранковић је добио „Крупову“ медаљу 1912. године поводом 100 година од оснивања тог индустријског гиганта. Осим са „Крупом“, Бранковић је пословао са „Лугером“ и „Маузером“. Дамјан је, дакле, био поуздан извор информисања, тада му је Пашић поверовао али ништа није могао да уради јер су се странке припремале за предстојеће парламентарне изборе, није их интересовала спољна политика. Српски масони су покушали да преко својих веза у Француској и њеног јавног мњења изврше притисак на Беч да одустане од напада. Тада нису успели.

Бранковић је имао одличне везе у Немачкој, још пре Првог светског рата, али је био веома утицајан и у Француској. Пре Балканских ратова омогућио је у Француској кредит за куповину топова од 98 милиона тадашњих златних француских франака. Тај кредит за модернизацију артиљерије ниједна српска влада није успела да добије у претходних 20 година.

Дамјан је први почео да извози свеже месо у Енглеску у време Царинског рата (1906‒1911) и играо је кључну улогу у спречавању уништења српске привреде и економије за време аустроугарске блокаде.

Дамјан Бранковић је већ 1930. године „свестрано и дубоко познавао предмет“ и браћи је указао на САД као нову снагу која ће доминирати светом. Овај пример наводимо у намери да укажемо да су Срби у континуитету имали додира са Америком. Сетимо се само српских великана који су своје снове остварили у њој и човечанству даривали своје дело: Ђорђе Шагић (Џорџ Фишер) Михајло Пупин, Никола Тесла…

 

ЛЕП ЖИВОТ ЗАХВАЉУЈУЋИ АМЕРИЦИ

Благонаклон однос САД према Југославији после Другог светског рата, осим неповратне помоћи (вредне 110-111 милијарди долара) огледао се и у повољним кредитима који су додељивани маршалу и његовој елити. Нажалост, кредити нису употребљени за привредни развој већ за одржавање система који је производио њихове привилегије и неограничену власт уместо профита. Паре је елита потрошила да би одржала себе и висок стандард, народ ће морати да их враћа док буде постојао.

Захваљујући Америци, у СФРЈ је било знатно више слобода него у Источном блоку. За Румунију и Бугарску СФРЈ је била Америка. Можемо до бесконачности да набрајамо све због чега Срби имају симпатије према САД.

Међутим, шок за Србе уследио је деведесетих година. Прву пут у историји они су се нашли на супротној страни. У почетку кризе која је настала разбијањем заједничке словенске државе, чије је стварање помогла Америка 1918, Срби су прижељкивали да се Америка укључи у решавање проблема надајући се да ће то бити континуитет са политиком Вудроа Вилсона. Али историја се није поновила. Врхунац су бомбардовања Срба 1995. и 1999. године разорна као она из 1944. Шта даље?

Ситуација се мења од 5. октобра 2000. када долазе „прозападне странке“ на власт. Народ је очекивао велики преокрет и снажнију подршку, пре свега Америке, обнови српске привреде коју су разориле санкције, корените промене политичког система и српског друштва. Очекивања су била превелика. Врло мало се за Србе променило. На власт су дошла деца некадашње комунистичке елите. Они су критиковали српску политику из „деведесетих“ а та политика их је штитила и омогућила да се обогате. Они су, као и увек, били најбољи ловци у мутном. Што су им очеви били тврђи бољшевици, што су више прогањали грађанску класу, то су они сада у већој мери представници лажне грађанске класе и „либералног капитализма“ онаквог каквим га они замишљају, који је разорио идеју српске државе. Спољни дуг Србије 31. децембра 2014. износио је 35,62 милијарде долара. То је биланс необољшевичке власти у Србији.

Паралелно са тим процесом у Русији се обављао процес јачања привреде и друштва. Многи Срби, разочарани 5. октобром, почели су да очекују спас са друге стране, од Владимира Путина. На тој страни су видели прилику за економску сарадњу која би опоравила уништену српску економију и привреду. Политика неутралности била је оптимална док су САД, ЕУ и РФ били партнери.

Срби су искрено окренути према Америци са којом су били савезници у два светска рата. Желели би да забораве последњих 25 година у међусобним односима. Духовно, национално, егзистенцијално су везани за Русију кроз векове. Без Русије Срби не би постојали.

У време петовековног ропства под Турцима Украјинци су такође помагали Србима. Србе је као гром из ведрог неба погодио сукоб у Украјини и све што је уследило.

Политика коју Запад води према Србији, од краја 20. до почетка 21. века, своди је на Београдски пашалук из 1844. У тим границама Србија не може да опстане. То пише и у „Саветима“ Адама Чарторијског.: „Једно још примећеније заслужује да се овде дода: Србија не може стајати дуже у своме садањем стању, она се мора трудити да своје положеније побољша, или мора ишчекивати скору пропаст и конац свога савременог битија. Србији би скорим дух умертвен био, ако не би бацао своје зраке преко они граница, које су му данас положене.“

Запад, наравно, више не подржава идеје Чарторијског, Заха и Гарашанина, Русија је негде на Дњепру, Аустроугарска је у Европској унији. Симболично речено: одбацивањем 14 тачака Вудроа Вилсона ни масонски утицај више није у складу са изворним принципима. Масмедији под америчком управом стварају свест која је у супротности са слободнозидарским моралом. Неморал, новац, свемоћ не могу бити основ прогреса.

Да ли се на српске просторе, после ратова из 1990-их, враћа Турска? Да ли се враћа енглеска политика из друге половине 19. века? Нису ли догађаји у Македонији, нарочито једнодневни рат у Куманову, у функцији чишћења терена за реализацију већ одавно пројектоване Зелене трансверзале? Једна телевизија то вешто већ годинама пропагира. Ново југословенство под турском и албанском доминацијом? Може ли се о томе размишљати? Да ли су Македонци и Срби препрека на том путу? Да ли смемо да поставимо бар нека од ових и других питања?

Да ли смемо да мислимо? Да ли смемо да изразимо своје мишљење? Хоће ли нам то дозволити „комесарска управа“?

И како Срби да се определе? На линији ватре између Руса и Американаца? Нека свако пронађе одговор за себе. Историја се понавља?

[/restrictedarea]

(Из рукописа књиге „Масони и Сарајевски атентат“)

 

Крај

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *