Почетна / БРОЈ 382 / Ранко Јововић, песник – Косово се брани „Горским вјенцем“

Ранко Јововић, песник – Косово се брани „Горским вјенцем“

Разговарала Мила Милосављевић
Вјерујем да су Срби, одабрани Срби, одабрани антички прваци. И хришћани. Кад ме чују антисрби и овдје по Црној црној Гори и по Београду покуње се и умиру без морала и духа, знајући да сам у праву, али њима ђаво диктира да говоре лажи, да пљују на свој род…

Цијела наша историја је питање части !“, сматра Ранко Јововић, књижевни стваралац који слови за једног од најистакнутијих  савремених српских песника данас. Говорећи у том духу, неуморни књижевни посленик из Црне Горе, овенчан бројним угледним наградама и богатом библиографијом, годинама слови и за великог и истрајног критичара  владајућег црногорског режима. Ранко Јововић у Црној Гори данас синоним је непоколебљивог духа правде. Он сам убеђен је да више припада прошлости него данашњици у којој ,,свака будала, лопужа и нечовјек може бити предсједник државе“.

Разговарамо о најновијој поетској књизи под називом ,,Издахнућу на балкону“, недавно је објавила Српска књижевна задруга, и о темама  које једнако заокупљају нашег саговорника и као песника и као човека, отимању Косова и Метохије,  о Русији, русофобији, србофобији…

 

Како гледате на својеврсно повампирење мржње (ако је икада и утихнула) од стране Хрвата, која се у пуној слици и речи показала на  недавној прослави јубилеја војне операције ,,Олуја“ , они кажу – ,,победе“ у Книну? Свет, видесмо,  остаде нем, инертан, упркос чињеници да је реч о чистом и правом етноциду, уништавању и протеривању са вишевековног огњишта српског народа?

 

То су махом нељуди, тако је било…  тако се и чује и види ових дана ‒ њима је и срце и ум усташко… Тој усташкој животињи нема лијека. Они његују мржњу, нарочито према Србима. Да додам, мало ми је јада, што су нам Хрвати, махом усташки надахнути што поубијали, што растјерали српске цивиле из Книнске крајине и Славоније… што су Муслимани, односно како они кажу данас, Бошњаци махом уништили Србе у Сарајеву и околини… него их сад ево неко доба и Шиптари које смо помагали у сваком погледу, будући да су нешколовани и заостали – америчком мрачном силом покорили наше славно Косово… које се мучи у злочину најмрачније америчко-албанске власти ‒ сад ево и у некад српској Црној Гори не цветају руже Србима, напротив – цвета трње. Једва ово говорим, некако ме стид, у каквој Црној Гори живим и гледам да се не иселим, без у небо. Све ово што причам и пишем знају и птице на моме балкону, тако, све ово нема смисла… овоме не видим краја… Ја ово говорим, може се рећи ‒ као помало песимиста. Ипак из мене говори ткз. огорчење.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

ТАКО СМО ПРЕЖИВЈЕЛИ

Одлазећи на зли пут

Мој Отац је рекао

Мојој МАЈЦИ

Стане, ако се ја скоро не вратим,

Ако се не вратим… Обрати се Миловану

Ђиласу за помоћ, да преживите…

 

Отац се није вратио,

А Мајка се није обратила Ђиласу,

Обратила се Богу…

Тако смо некако преживјели.

 

П.С.

Отац се, као студент у Београду-

биће, како сам касније чуо

од Мајке, виђао са Ђиласом.

Писали су, почињали су да пишу.

ЗЛАТНОМ РУКОМ

Они који Га не воле
И не славе
Нека су проклети
Бог дао, да се мржњом
задаве.
 
Има и таквих чудовишта
Таквих ништарија
Који не воле
Принца Гаврила.
 
Гаврило брате, јуначе
Митска рано-ружо
У овом свијету
Живјети је тужно…

МИЛИЦА

Много је царица на свијету
Једина је рођена царица
Књегиња Милица
 
Рођена из Косовских божура
Из небеске Српске крви
Из Српских снова
Једина је царица
Царица Милица
 
И једини је цар
Кнез Лазар

Један коментар

  1. Контроверзни Ђидо, уз сво уважавање интелектзуалних врлина -остави и трагове нечовјештва. АТвој отац остави нам упитаност над временом и Тебе као метафору континуитета страдања, али и пјесништва и праштања. Никада од Тебе не чусмо ријеч што убија.

    Мудра би Твоја мајка, као и све наше мајке мученице.

    Хвала Ти што нам подари књигу о нашој колијевци. Испили смо бистру воду на историјском извору, што и мене утјера у скромни ред писаца да напишем „Ја Раде Томо0в,: Одрастање ђетета“. Да сам у рукама имао Твоју књигу засигурно би била ближа мученичком народу.

    А ово, што отпечата ПЕЧАТ, нека му је на славу и хвалу, јер, још нас има.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *