Почетна / Интервју / Ранко Јововић, песник – Косово се брани „Горским вјенцем“

Ранко Јововић, песник – Косово се брани „Горским вјенцем“

Разговарала Мила Милосављевић
Вјерујем да су Срби, одабрани Срби, одабрани антички прваци. И хришћани. Кад ме чују антисрби и овдје по Црној црној Гори и по Београду покуње се и умиру без морала и духа, знајући да сам у праву, али њима ђаво диктира да говоре лажи, да пљују на свој род…

Цијела наша историја је питање части !“, сматра Ранко Јововић, књижевни стваралац који слови за једног од најистакнутијих  савремених српских песника данас. Говорећи у том духу, неуморни књижевни посленик из Црне Горе, овенчан бројним угледним наградама и богатом библиографијом, годинама слови и за великог и истрајног критичара  владајућег црногорског режима. Ранко Јововић у Црној Гори данас синоним је непоколебљивог духа правде. Он сам убеђен је да више припада прошлости него данашњици у којој ,,свака будала, лопужа и нечовјек може бити предсједник државе“.

Разговарамо о најновијој поетској књизи под називом ,,Издахнућу на балкону“, недавно је објавила Српска књижевна задруга, и о темама  које једнако заокупљају нашег саговорника и као песника и као човека, отимању Косова и Метохије,  о Русији, русофобији, србофобији…

 

Како гледате на својеврсно повампирење мржње (ако је икада и утихнула) од стране Хрвата, која се у пуној слици и речи показала на  недавној прослави јубилеја војне операције ,,Олуја“ , они кажу – ,,победе“ у Книну? Свет, видесмо,  остаде нем, инертан, упркос чињеници да је реч о чистом и правом етноциду, уништавању и протеривању са вишевековног огњишта српског народа?

 

То су махом нељуди, тако је било…  тако се и чује и види ових дана ‒ њима је и срце и ум усташко… Тој усташкој животињи нема лијека. Они његују мржњу, нарочито према Србима. Да додам, мало ми је јада, што су нам Хрвати, махом усташки надахнути што поубијали, што растјерали српске цивиле из Книнске крајине и Славоније… што су Муслимани, односно како они кажу данас, Бошњаци махом уништили Србе у Сарајеву и околини… него их сад ево неко доба и Шиптари које смо помагали у сваком погледу, будући да су нешколовани и заостали – америчком мрачном силом покорили наше славно Косово… које се мучи у злочину најмрачније америчко-албанске власти ‒ сад ево и у некад српској Црној Гори не цветају руже Србима, напротив – цвета трње. Једва ово говорим, некако ме стид, у каквој Црној Гори живим и гледам да се не иселим, без у небо. Све ово што причам и пишем знају и птице на моме балкону, тако, све ово нема смисла… овоме не видим краја… Ја ово говорим, може се рећи ‒ као помало песимиста. Ипак из мене говори ткз. огорчење.

[restrictedarea]

 

Циљана кампања произведена у фабрикама обавештајних служби држава и савеза  неоколонијалних тенденција  усмерена је на удаљавање Руса и руског утицаја у Црној Гори. Школски примери су инсценирани сукоб на стадиону, а подгревање латентне мржње поткрепљене маркетиншком подршком русофоба резултирало је и чином изгласавања санкција. Шта мислите о томе?

 

Ови лудаци, ова машинерија, неће вала, но удара санкције Русији, као да може спријечити несрећне Црногорце да извозе љубав за Русе и Русију, уздуж и попријеко. И кад је Русија била совјетска, моја маленкост је гледала у Русију као у сунце. Русија Достојевског. Русија Пушкина и Љермонтова. Русија Толстоја и Чехова… Козачка и витешка Русија славног Петра Великог… Русија великих Романова који изгубише своје, славно руско царство да би ратовали за спас Србије и српских земаља у страшном Првом свјетском клању. Русија Јесењина који сања на мом Косићком гробљу, као и на Ваганкоњском у царској Москви. Ја сам онда кад сам као неки пјесник, у оно вријеме комунизма боравио у Русији, прво што сам обишао, пољубио сам Јесењинов Гроб засут цвијећем и сузама, упаљен свијећама, и мојом свијећом… „Русија не може умом да се схвати“, каже онај руски Пјесник. Чудесни руски пјесник и пророк Тјутчев. Ту сам пјесму знао напамет. Сад једино руски и српски знам напамет… истина натуцам и грчки, будући да сам се вјековима дружио са Сократом и Александром Македонским. Истина дружио сам се и са Диогеном… Српски Диоген је Брана Петровић мој друг за сва времена и на небу и на земљи.

 

Рекли сте и да је ,,цијела наша историја питање части“, те да нас је ,,дотакла у срце стријела античка“. Ваша поезија открива добрано ту нашу античку трагедију. Како је Ви као песник носите?

 

Добро је то да смо у античкој трагедији, нација, Српска нација – лице у тој, на тој сцени части; без те сцене, ја бих се убио… ја вјерујем, да су Срби, одабрани Срби, одабрани антички прваци. И хришћани. Кад ме чују антисрби и овдје по Црној црној Гори и по Београду покуње се  и умиру без морала и духа, знајући да сам у праву, али њима ђаво диктира да говоре лажи, да пљују на свој род… Замислите такву Црну Гору – таква је она која говори језиком власти.

 

А глас Његошев чује ли се? Шта би Владика данас рекао, каквим би гласом певао?

 

Питате ме шта ради Његош, што мисли Владика… Зна се што мисли, ко зна ишта међу нама… Нема дјетета и старца који га не воли, као што и Владика воли њих…

А ову овакву Црну Гору, ову званичну у ручетинама власти ‒ ЊЕГОШ презире, рекао ми је, да презире, не обрће се на те антисрпске „родољубе монтенегринске“, који су се одрекли Косова и Метохије, који су Српски језик прогласили умало као страни језик… Дакле, Његош се стиди те ком. мафије.

Његош је међу нама, који се гушимо у овој бараци. А барака пуна мрака, римује се мрак и мрак, барака и локва мрака. Жалосна Црна Гора коју су духом и јунаштвом родили наши преци, наши очеви ‒ данас плаче међу нама слободним , а ипак баченим на маргину, без економије, без посла,  без медија, без, без, без… али са Срцем Владике, са Руком православне Русије… али , ми живимо  од части – част је наша основна храна… и небо. и Косово и Метохија. Ми смо богаташи, који умиремо часно под вјешалима. Нико се не обрће на античке народе – нико више не слуша Грке, старе Грке, Србе и Русе…  а сви су се огледали у нас вјековима…  Срби су ратовали за ове балканске народе, за њихову Слободу, али они то не цијене, напротив. Руси су милионима слободу поклонили. Зна Његош све и нама је то довољно. Све што се родило из тог духа, наша је и домовина.

 

Словите за изразитог и непоколебљивог критичара владајућег режима у Црној Гори. Непоколебљив дух правде, али и поприлично усамљен глас. Како Ви видите ту борбу, отпор Вашег песничког бића или једноставно бића људског?

 

Кажете, да сам немилосрдан критичар ове нехумане, бедне и биједне власти, која се нечојством поноси. Не, ја сам милосрдан критичар ове власти која се не разликује од оног из времена османлија, и ови ‘оће да натјерају на превјеру, на слугерањство… како оно Његош говори : „Потурчи се плахи и лакоми“, тако некако вели Владика, тако и ови невјерници, бивши марксисти, бивши површни марксисти, који о Марксовом дјелу знају као онај мој сељак из Косића, што се мени жалио – „Нема Рано, куме, овдје марсиста, да је твој Милош преживио ово убијање и ратовање, можда је он знао тог Марса, ка је био и за краља ка’ сви часни наши… али  не причај ово никоме, да ме не уапси Јагода она је шеф партије. Ови су гори од најгорих,  а Црној је Гори од четрдесет и пете било свакаквих“. Ријетки су били добри и поштени људи као Вељко Милатовић, који је спасавао људе, нарочито пјеснике, да не поцркају од глади, будући да нијесу били чланови ком. партије… Ова путујућа дружина која се дигла преко српских леђа и српских одбрамбених туча са непријатељима оне, онакве Државе коју смо ми Срби скупо платили што од окупатора, што од Брозове окупације, ови уличари, васпитани да преваре, они нам очи повадише, јер смо им, онда вјеровли да нијесу отпад но зрело грожђе…. вино.

 

Упркос чињеници да Ваш песнички глас прожима разговетна молитва, Ви сматрате да се наше Косово и Метохија ипак не бране нити молитвом нити поезијом. Будући да нам је мимо свих закона, земаљских и божјег, отето пола оружјем, пола за преговарачким столом, а ево, како видимо сад су кренули да нам отимају и својатају вековне светиње, манастире, топониме нашег духа, белеге православља који некако претекоше њиховом варварском пориву рушења. Можемо ли Косово да вратимо?

 

Како да се брани Косово… ја знам како, али ја не могу да водим тај Горски вијенац, и да могу, овог пута тај се Вијенац не изводи без Руса… Више Руси вјерују у Србе, него Срби у Србе. Велика се отров ваља међу нама… Косово се брани, као увијек… као увијек Горским вијенцем. Како смо Косово 1913. године вратили борбом послије толико времена, вратићемо га поново, али надајмо се прије чим се мало оснажимо… Нама су га Американци отели силом и поклонили га – дакле, ми га морамо вратити борбом… не каже онај Хелен у празно ‒ Правда је борба… Није лако гледати како косовски божури плачу – то плаче крв косовских јунака ‒ српских мученика…Нијесам ја круна Српске нације, али и ја патим за слободом Косова и Српског рода, ма гдје да живи… Велики су мрак посијали Американци – Бог ће их казнити једног дана.

 

Ко не тугује није човјек

О вашој новој поетској књизи ,,Издахнућу на балкону“ већ је изречено похвалних речи…

Па и ова ће моја књига како се мени сања бити славна, она већ шапће, мени шапће – да је чудесна ‒ ја увијек волим своју нову књигу… будући да мене Поезија воли у овом времену кад ме скоро све оставило, да тугујем… тугујем… Ко не тугује и није човјек. Ова Књига је и анђео и демон – њена снага је ужасавајућа, јер је доживљавало и писало чисто срце и свијетли Ум… Све је у њој – моје свједочење о нашем биједном и бедном времену. Наше побједе, које су више молитве и наши порази који се виде голим оком. Овој књизи нема краја, већ је многи који су је мало прочитали, прочитали као врх на које се ријетко пењемо да се не спрцамо.

 

О награди ,,Штампар Макарије“

„Питате ме за награду ,Штампар Макарије̒ , то је велико признање од Удружења књижевника, то је симболично… признање за вјеру и традицију, за сјај Поезије која сања моје сурово срце. Добио сам ја неке награде, свака им част, од „Марко Миљанов“ , до „Дучићеве“, „Ћопићеве“, „Жичке хрисовуље“, „Филип Вишњић“, али ови мрзитељи свега српског бјеже од мене, од моје Поезије да не добијем „Тринаестојулску“, да не бих добио ону већу „пензију“, јер би њима било мало, а нема аветиње међу њима ткз. писцима који служе овој власти, да није добио ту награду и ту „пенсију“…

Ја од четрдесет пете трпим, а они трпе мене, нијесу толика говеда да не осјећају како сам над њима и духом и тијелом… И због тога што мене мрзе, Његош их презире…

 

[/restrictedarea]

ТАКО СМО ПРЕЖИВЈЕЛИ

Одлазећи на зли пут

Мој Отац је рекао

Мојој МАЈЦИ

Стане, ако се ја скоро не вратим,

Ако се не вратим… Обрати се Миловану

Ђиласу за помоћ, да преживите…

 

Отац се није вратио,

А Мајка се није обратила Ђиласу,

Обратила се Богу…

Тако смо некако преживјели.

 

П.С.

Отац се, као студент у Београду-

биће, како сам касније чуо

од Мајке, виђао са Ђиласом.

Писали су, почињали су да пишу.

ЗЛАТНОМ РУКОМ

Они који Га не воле
И не славе
Нека су проклети
Бог дао, да се мржњом
задаве.
 
Има и таквих чудовишта
Таквих ништарија
Који не воле
Принца Гаврила.
 
Гаврило брате, јуначе
Митска рано-ружо
У овом свијету
Живјети је тужно…

МИЛИЦА

Много је царица на свијету
Једина је рођена царица
Књегиња Милица
 
Рођена из Косовских божура
Из небеске Српске крви
Из Српских снова
Једина је царица
Царица Милица
 
И једини је цар
Кнез Лазар

Један коментар

  1. Контроверзни Ђидо, уз сво уважавање интелектзуалних врлина -остави и трагове нечовјештва. АТвој отац остави нам упитаност над временом и Тебе као метафору континуитета страдања, али и пјесништва и праштања. Никада од Тебе не чусмо ријеч што убија.

    Мудра би Твоја мајка, као и све наше мајке мученице.

    Хвала Ти што нам подари књигу о нашој колијевци. Испили смо бистру воду на историјском извору, што и мене утјера у скромни ред писаца да напишем „Ја Раде Томо0в,: Одрастање ђетета“. Да сам у рукама имао Твоју књигу засигурно би била ближа мученичком народу.

    А ово, што отпечата ПЕЧАТ, нека му је на славу и хвалу, јер, још нас има.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *