Почетна / БРОЈ 383 / Рањива Србија и самоодрживи Младеновићи

Рањива Србија и самоодрживи Младеновићи

Пише Љиљана Богдановић
Када легендарни лик српске драмске класике, Коштана Боре Станковића – према виђењу једног од овдашњих запосленијих позоришних редитеља – може и мора постати трансродна, то јест може и мора престати да буде „само“ жена, значи ли то да је Србија, у вези са питањем разумевања родне и полне одређености, закорачила у дубоку идентитетску кризу, или је пак реч о нечем много прозаичнијем? На пример, о могућности да је тек реч о плитком, манипулативном и политикантском хоризонту „уметничке визије“, која је, упркос овим дометима, добрано узбуркала београдску, не само културну сцену?

Пој бре Коштан жал за младост, за моју слатку младост, што ми тако у ништа отиде… земља ме пије… ноћ ме пије… месечина ме пије… ништа ми неје… здрав сам, а болан… Знаш ли шта је карасевдах, и то тежак, голем карасевдах. Туј болест ја болујем.

Много је, заиста много Срба (и не само Срба) који ће – када прочитају или чују наведене речи – моментално и непогрешиво одредити ситуацију, место, време и име личности која их изговара, као и име личности којој је ова исповест намењена. Разлог овако раширене националне упућености у један у давна времена спеван „врањански фадо“ и његову атмосферу није неразумљив, напротив. Објашњава се чињеницом да је много тога што је говорио газда Митке, цитирани драмски лик славног Врањанца Боре Станковића, али и Коштана и други легендарни јунаци истоименог комада овог писца – класика и зачетника модерне српске књижевности – одавно прешло рампе и границе литерарне и сценско-позоришне ушушканости, постајући један мали, али трајни и драгоцени, осећајима и идентитетским распознавањем „закуцани“ сегмент колективне меморије. Јесте то сада управо тако, али… та меморија није, и не мора „заувек“ бити и остати наша, српска. Могућност да се она растури већ је ту. Извесност тог догађања је све већа, јер – реч је о српском друштву, заједници којој је такозвана промена свести, што значи и меморијског идентитетског багажа, обећана са највишег, али и многих нижих спратова друштвене моћи. У том правцу упућују нас и неки недавни догађаји на београдској уметничкој сцени, који су наговестили да већ у блиској будућности многи вредни меморијски чипови могу бити озбиљно промењени а укупност коју су они чинили – суштински ресетована. Газда Митке ће престати да буде „онај“ Митке, а тек Коштана, е она можда више неће бити – ни налик!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *