Проф. др Јово Тошевски – Наше непријатеље „разбија“ чувена српска неслога

Разговаралa Мила Милосављевић
Српска неслога је једноставно увек присутна и она обезбеђује да нико не може да угрози народ у целини, јер сваки Србин има своје мишљење о проблему и начину како га треба решити. Ако невоља крене, потенцијални непријатељ суптилно или брутално тражи подршку у делу народа који му је запао за зуб. Једна од његових тактика би била да се људи који су послушни поређају као домине и сви сруше у једном потезу. Код Срба то не долази у обзир, најпре због тога што има много индивидуалиста, а друго што несложнима не можеш ништа. Најважнија од свега је способност да се несложне групације Срба по потреби брзо сложе око заједничке опасности, а затим опет раздруже, те их не можеш ухватити ни за главу ни за реп…

Срби су добар, миран и душеван народ. Али, доброта је у исто време и најопаснија психолошка одлика, која може да пређе у све облике понашања, јер има широку и садржајну базу. Супротно томе, зло никада не може да се преобрази у доброту, јер нема за то потребну менталну критичну масу. Даље, зло се лако уочава, лако превенира и одстрањује. Додатно, доброта је скоро анонимна, тешко се примећује, а има огроман потенцијал трансформације у било шта, каже у разговору за „Печат“ проф. др Јово Тошевски, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Крагујевцу.

Научно усмерење др Тошевског је сексуалност, емоционалност и меморички системи човековог мозга. Из тих области објавио је више стручних радова и осам књига од којих је свака доживела неколико издања.

У разговору за наш лист, овај истакнути стручњак, који је докторирао на разликама између мушког и женског мозга, проговара на тему виталности Срба, српске слоге и неслоге, мушко-женских односа данас…

Наш саговорник сматра да су самосталност и непослушност Срба градивни елементи чувене српске неслоге, али да је управо српска неслога најсигурнија гаранција да ће Срби опстати заувек.

Никакве демографске флуктуације нису јаче од српске неслоге. Српска неслога је једноставно увек присутна и она обезбеђује да нико не може да угрози народ у целини, јер сваки Србин има своје мишљење о проблему и начину како га треба решити. Ако невоља крене, потенцијални непријатељ суптилно или брутално тражи подршку у делу народа који му је запао за зуб. Једна од његових тактика би била да се људи који су послушни поређају као домине и сви сруше у једном потезу. Код Срба то не долази у обзир, најпре због тога што има много индивидуалиста, а друго што несложнима не можеш ништа. Најважнија од свега је способност да се несложне групације Срба по потреби брзо сложе око заједничке опасности, а затим опет раздруже, те их не можеш ухватити ни за главу ни за реп, што је нерешив проблем за сваког „госта“ који није добронамеран.

 

Како тумачите ту снагу „српске адаптације“?

 

Снага српске адаптације, наравно, не излази изван еволутивних и биолошких закона. Њена специфичност је у високој самосталности и таква је од старих времена. Она је одржана у изворном облику због непрекидне вековне активности, условљене битком за опстанак на опасним географским местима вечитог сукоба старе источне и новије западне културе. Виталност адаптације је сачувана јер је прошла сва искушења развоја индоевропске цивилизације, на чијим главним раскршћима су се Срби редовно затицали. Молим читаоца да не схвати погрешно суштину речи – неслога и слога, и да унапред не донесе олаки закључак, јер обе појаве захтевају дубљу анализу. Неслога потиче из сигурне генетске биолошке базе у чијем корену је индивидуалност као једна од најважнијих одлика Срба. Индивидуалност се апсолутно поклапа са законима живе Природе, она је најдубље еволутивно фундирана и прва је у низу основних карактеристика живота. Дакле, индивидуалност је елементарност уграђена у темељ живе материје. Из истих биолошких, психолошких и одбрамбених разлога, које подстиче јаки несвесни емоционални мозак, проистиче могућност да се група или народ необично брзо мобилише у циљу одбране од опасности. Ту брзину кохезије и уједињења Срба показује целокупна српска историја, у ситуацијама када је од сељака врло брзо постајао борац бранилац највише категорије. (Показало се то у балканским, Првом и Другом светском рату, и скорашњим ратовима.)

Са друге стране, позивање на јединство у датом историјском моменту долази од добронамерних политичких и верских великодостојника, али то је говорни позив или апел да се Срби уједине, односно да постану сложни, а он никако не може бити јачи од урођене индивидуалности и непокорности. Срби би се ионако спонтано ујединили и изнедрили погодног лидера за дотичну ситуацију, што не умањује допринос оних који позивају на јединство.

Просто поређење слоге и неслоге даје врло јасне одговоре. Најпре, у тренутку када постане потребно, Срби ће се одмах ујединити, што значи да ће у уједињење уложити своје природне биолошке и психолошке ресурсе као народ који је то безброј пута са увек са успехом чинио. Ратничке способности су добро познате свим досадашњим српским непријатељима, од којих је већина и те како ценила и добро упамтила српску храброст. Сви велики светски центри моћи, са одабраним кадровима и најразличитијим методологијама, безуспешно су покушавали да реше српску енигму. У Србији не помаже чак ни издајство, ма колико само по себи изазивало бес и горчину, јер у менталитету Срба не преовладава појава знана као емоционална реакција која је мајка страха, већ супротно њој, доминира емоционална акција која брзо и чврсто покреће све радње потребне за заштиту и одбрану.

[restrictedarea]

 

Слога јесте појам и стање чија се висока вредност никако не би могла доводити у сумњу!?

 

Мора да се схвати, ма колико то неканонски звучало, да је слога у свим аспектима живота привремена, од породичне, преко социјалне до политичке слоге, која такорећи не постоји по природи ствари. Политици је неопходна неслога да би постојала. Просто, порука је „ми смо бољи од других гласајте за нас“. Без обзира да ли је истина да су једни бољи од других, то у суштини не занима Србе, и зато се често чује „па какав смо ми то народ“. Такав смо наравно, а то је баш како треба. Кад би били онакви како хоће наше комшије, или по укусу разних привремених удружења, било би основа за бригу. Срби ће заувек бити Срби, специфични на свој начин, недокучиви свим врстама противника и ондашњих и овдашњих.

Код Срба постоји јасан образац. Чини га стална неслога, али када је потребно, она се претвара у нераскидиву и непобедиву слогу. Иако трансформација из неслоге у слогу некоме може бити неразумљива, она је, осим што је потпуно дијалектичка, једино природно стање, у којем се привидна индиферентност намах претвара у своју супротност, што значи фуриозну слогу и конкретну акцију, а она је у историји Срба увек била ефикасна. Срби су добар, миран и душеван народ. Али, доброта је у исто време и најопаснија психолошка одлика, која може да пређе у све облике понашања, јер има широку и садржајну базу. Супротно томе, зло никада не може да се преобрази у доброту, јер нема за то потребну менталну критичну масу. Даље, зло се лако уочава, лако превенира и одстрањује. Додатно, доброта је скоро анонимна, тешко се примећује, а има огроман потенцијал трансформације у било шта.

 

Како објаснити нашу врло изражену тенденцију за самопорицањем, која иначе иде у сусрет настојању Запада (дугом две деценије) да нам наметне кривицу, па ‒ ево ‒ чак и озваничи епитет геноцидног народа?

 

Никакво самопорицање или мазохистичко покајништво није својствено српском народу. Ви помињете период од две деценије настојања интересних група и држава да нам пришију епитет геноцидног народа. Таква настојања постоје вековима. Немерљиве су жртве које су Срби поднели свих прошлих векова бранећи отаџбину. Што се тиче комичних настојања да нас прогласе геноцидним народом, нека се питају они који ту врсту малигне вербалне заразе већ имају. Срби су веома отпорни и више пута кроз векове вакцинисани од вируса геноцида. Вакцина је увек била врло ефикасна а њено име је правдољубивост.

Питање зашто смо, бранећи се, добијали све ратове на које смо били приморани такође је једноставно. Па цео свет зна и признаје да су Срби одлични борци, а разлог је једноставан. Срби се боре мирне душе, јер су све њихове борбе праведне и одбрамбене.

То што релативно лако после добијених ратова губе задобијене политичке позиције говори о одсуству грамзивости и потврђује да Срби ратују само када треба бранити своје ближње и земљу. Код Срба је индивидуализам развијенији од колективизма, што је, када се све сабере, најбоља варијанта. На пример, Срби никада не би могли да буду фашисти, јер фашизам подразумева послушност, покорност и јак колективизам, а Срби су све супротно: непослушни, непокорни и јаки индивидуалисти. Висока елитна индивидуалност је била заступљена код свих највећих српских великана науке. Срби су изнедрили неке од највећих научника које је човечанство икада имало, као што су Тесла, Пупин, Миланковић, Бошковић. Највећи међу њима, Никола Тесла, није припадао никаквим удружењима или друштвеним групама, баш због високе индивидуалности под чијим окриљем је остварио своја немерљива дела којима је телепортовао читаво човечанство у дотада непознат свет.

 

Своде нас, притискају, уцењују, условљавају… Отели су нам Косово, прете отцепљењем Војводине, Санџака. Ипак, Србија се буди, рекло би се, између осталог, и кроз невероватан успех спортиста, конкретно последњих месеци. Како ви као стручњак тумачите бриљантне резултате наших спортиста, младих људи који су стасавали у време оскудице, хиперинфлације, санкција, рата?

 

У данашње време територија се лако може отети због развијености војних и информационих технологија. Међутим, тешко се може задржати поседовање територија из истих разлога. Има много претендената за одбрану узурпираних територија од којих су неки пријатељски настројени. Уосталом, тако је данас у целом свету где постоје познати стандардни модели по којима се изазивају промене територија и демографије, али с обзиром да су стандардни, они су предвидљиви. На пример, актуелна ситуација великих миграција људи, азиланата, који хоће да живе на неком другом месту, сада је изненађење за све професионалне прогнозере. Непоштовање природних закона везало је руке и азилантима и онима који не знају шта ће са њима. Српски дух никада није у боци и све ће издржати, јер има пресудна искуства са отимачинама и враћањима отетог. Наравно, као и сваки дух, он је невидљив.

 

Писали сте доста о питању личне слободе човека. Где је та слобода данас, сред доминације мрежа и умрежења сваке врсте, кредитног ропства, те васкрсавања једног посве новог друштвеног система, устројства, неоробовласничког и неоколонијалног?

 

Сваки човек је онолико слободан колико му је „чиста“ емоционална меморија. Човек постаје слободан ако приликом стицања своје емоционалне меморије није био условљаван, или ако условљавање није допустио. Нарочито је важан појам – допустити, јер важније је не допустити, док је пристати и помирити се са туђом намером лоша стратегија. Када би жива ћелија допуштала да јој сваки спољни фактор натура своје захтеве и правила, она не би преживела ниједан дан. Слично је и са човеком. Не треба трпети туђе утицаје. Шта мислите, у чему је тајна јаке духовности правих монаха? Баш у томе што је њихов живот редукован у контактима са спољном менталним окружењем кроз строге назоре чија је омиљена реч НЕ. Реч ДА је ретко присутна. Сваки човек има два избора – да буде слободан или да буде потчињен. Иако апсолутна слобода не постоји ни у Природи нити у друштву, ипак се може доста учинити на стварању психолошки мање оптерећене личности, што, и поред свих ограничења, представља допринос личној слободи. Са друге стране, потчињеност увек доноси психолошку штету. Доказано је да извесни делови мозга у стању насилне потчињености мењају морфологију и чак губе продужетке на нервним ћелијама.

Субординација је прихватљива и потребна једино у функцији добронамерног заједништва (одбрана територије људи и слабијих) када не само да не доноси штету мозгу већ га позитивно стимулише. Све државе које сматрају себе демократским (демократија је тако смишљена да би била што лакша за манипулацију) стреме да своју популацију организују у смислу повећања рационалности и компромиса. Шта је компромис до грађење неизвесне рационалне бране пред навалом емоција. Недостатак личне слободе данашњице добија нове застрашујуће обрисе. Компјутеризовано друштво има све своје поданике у неким од фајлова. Данас је могуће направити став о некоме кога уопште нисте видели нити га познајете, на основу рачунарских анализа његових података, што је слично као кад би лекар поставио дијагнозу а да није прегледао болесника. Огромна могућност глобалних комуникација, од сателита, интернета, телевизије до мобилних телефона, која носи несумњиво велики технолошки напредак, тешко да пружа психолошке предности, а сигурно је добар сарадник лоших намера група или појединаца.

 

Оно што је најпогубније за једну нацију јесте пад наталитета. Прогнозе демографа су, мало је рећи, невеселе када је Србија у питању. Како ви видите овај проблем?

 

Нема сумње да су руски академици – демографи са Универзитета „Ломоносов“, и сами суочени са сличним проблемом у својој земљи, потпуно у праву када тврде да ће се до 2040. године популација у Србији рапидно смањивати. То су неумољиви нумерички подаци.

Међутим, до 2040. године цивилизација ће се увелико променити, а геополитички односи ће до те мере бити измењени да ће данашња карта света бити посао за археологе. То ће се десити због непредвидљиве динамике промена Природе, Сунца и друштвених односа чије су турбуленције већ у пуном јеку, иако су се очекивале много касније. Данашње климатске промене су већ довољне да начине општу трансформацију планете, а сва предвиђања указују на њихов поремећај, а самим тим и на погоршање социјалних и политичких односа широм Земљине кугле. Чињенице да је Северни пол готово отопљен, да тамо где су могли да плове само ледоломци сада могу да се крећу обични бродови, а да су олује, урагани и екстремни метеоролошки услови широм планете знатно појачани, говоре саме за себе. Многи тврде да је српски народ угрожен популационо и у сваком другом погледу. Ја не мислим тако, јер на сву срећу има још врло јаких фактора који обезбеђују опстанак српског народа. Постоје многе драгоцене, типичне одлике Срба, као што су самосталност, непокорност, непослушност, слободарство и јунаштво, а оне заједно чине да су Срби народ који се изузетно брзо адаптира на промењене услове средине.

Проблем смањивања наталитета је једноставан – жене неће да рађају и то је тренд у свим земљама у којима постоји могућност за повећавање општег социјалног женског утицаја кроз појединачно повећање женске доминације директно над мушкарцима. Донедавно је свекрва, као јака институција, приморавала снају да роди што више деце не само да би и снаја осетила на својој кожи како изгледа очувати много деце већ и због изражене женске конкуренције и такмичења ко ће остварити већу доминацију над сином, односно мужем. Била је довољна само једноставна опаска свекрве снаји у смислу „јер ти не можеш, или нећеш да рађаш – ако нећеш ти, има која може и хоће“, па да снаји не падне на памет да одлаже рађање и гајење деце. Актуелно доба је успоставило и учврстило стереотип свесног женског процењивања рађања. Недопустиво је и биолошки неодрживо да нагонске радње, као што је рађање и одгој деце, потпадну под утицај свесног мишљења што води доношењу комфорних одлука у смислу хоћу-нећу. Замислите како би изгледало када би све друге животиње и биљке саме одлучивале хоће ли се размножавати.

 

Жене су се жестоко бориле и избориле за то право, тешко да бисте ви нашли много истомишљеника о овој теми!

 

У данашње време доминација жене над мушкарцем је планетарни феномен, као и климатске промене, тако да су највећи делови, нарочито северне хемисфере, обухваћени тим природним појавама. Нису само жене и њихови трендови криви за пад наталитета, већ су још више криви мушкарци. Мушкарац је тај који мора својом мушкошћу да импонује жени до те мере да она пожели да има децу са њим. Мушкарац је главни разлог који може да покрене жену. Никакве пореске олакшице, објекти и хотели изграђени у сврху повећања наталитета, што су са одређеним успехом учинили Норвежани – не помажу код Срба. Србин не трпи да му неко командује шта ће да ради, а камоли да му каже где ће и како да „прави“ децу. За данашње размножавање и „прављење“ деце неопходно је да мушкарац искористи једну увек присутну емоционалну својственост жене, а то је неодлучност, као и честа промена расположења и мишљења. Мушкарац мора да ухвати жену у њеним емоционалним флуктуацијама специјално у фазама када је она несигурна и да јој на превару „направи“ дете. Јер, жена данас може да буде и председник државе или мултинационалне компаније, може да буде шта хоће, али нема јој спаса од њене емоционалне променљивости која јој стално виси над главом и од чега не може да побегне. Управо у тој рањивој фази, на том месту треба је ухватити и „направити“ јој дете. Многе жене хоће да рађају, а у основи те жеље, осим урођеног материнства, обезбеђеног низом хормона и неуротрансмитера у мозгу, важан је фактор да она тиме хоће да задржи изабраног партнера. Ако роди једно дете и неће више, у смислу „доста јој је и једно“, мушкарац мора да промени тактику, дискретно али уверљиво стављајући до знања да је он одлучан да има још деце. То је за жену сасвим довољно да помисли да можда он има на уму неку другу. Жену не треба никада силити и уцењивати, већ је пустити да сама формира макар и нестабилан став, и она ће уз дискретне мушке наговештаје схватити да треба још да рађа.

 

Нови поредак донео је и обиље нових закона, међу којима и легализацију истополних бракова, са правом усвајања деце. Какав је ваш коментар?

 

Геј бракови сигурно немају будућност онакву каквом је замишљају они што на поменутом решењу истрајавају и инсистирају. Гејеви се одликују пре свега себичношћу, бизарном љубомором и необазирањем на став околине. Ако их се не тичу ставови већине других који имају уобичајено мушко-женско полно понашање, то је одличан начин да навуку анимозитет околине. Усвајање деце од стране гејева, коју су на свет донели прави родитељи, односно, мајка и отац, неће проћи код Срба ни поред свих смешних белосветских законских регулатива. Ако неко несрећно дете и прође ту судбину, његов биолошки сат ће се временом окренути против истополних сурогата, а онда последице и за дете, а нарочито сурогате, постају неизвесне.

 

Породица као основна ћелија друштва данас је на удару са свих страна, будући да није по мери Новог светског поретка. Куда води разбијање породице и каква је ваша дијагноза али и визија и нада за породицу?

 

Одувек су и једино постојали „нови“ светски пореци. Никада се није одржао неки стари светски поредак јер људски свесни мозак, у свим сферама, стално измишља нешто што је друкчије од претходног. Нова мишљења неопходна за деловање крупног капитала и кругова којима се новац креће управо служе да унесу неразумевање и пометњу на једном тржишту, са циљем стварања услова за формирање нових тржишта на којима би се боље зарадило, наравно не бирајући средства. Од Новог светског поретка за сваког појединца постоји веома лака одбрана, а то је скромност у конзумирању роба и „услуга“, уз игнорисање таквих финансијских поредака. Опет је важна јака индивидуалност и непокорност, чега Срби имају напретек. У данашње време, као уосталом и у било које друго, скромност је добра заштита од жрвња технологије. Без бриге, сви ће на крају имати оно што желе, али ће их скромни приступ спасити многих психичких потешкоћа које доноси похлепност. Верујте да је Нови светски поредак, супротно раширеном мишљењу, данас толико распршен на све стране да се саплиће о сопствене пипке. Институцију родитељства не може уништити никакав изгласани закон, парче папира које нека друга политичка постава може намах да промени, најчешће нагоре него што бисте помислили. Социјална еволуција политичких система, договарања, консензуси, компромиси, највише невоља доносе онима који су се определили за политику. Политика је тежак занат, политичар је често потпуно сам, без учитеља. Иако постоје факултети политичких наука лична политика се не може научити од другога, већ најчешће на својим грешкама. Притом, вођење политике и њена интерпретација су потпуно одвојене ствари. Кад смо код тога, једина права политика је криптополитика. За то је потребна умешност уз разне врсте едукације.

 

Мимо свих теорија завере, Нови светски поредак нам полако улази у домове и кроз тзв. дечја права али и права заједнице на децу! Урушава се добрано институција родитељства. Деца неће смети да се кажњавају, нестаће нужне границе и ограде када је одрастање и васпитање у питању. Шта мислите о овом, тектонском поремећају, рекла бих, у историји и родитељства и човечанства?

 

Ни у покушајима урушавања породице ја не видим проблеме, опет због јаке индивидуалности код Срба. Наше је да родимо и одгајимо децу на најтрадиционалнији начин који је доказан кроз векове. Ако о деци хоће да води рачуна неко други, на пример држава, нека их све узме и нека их она чува. Родитељ не сме зарад своје љубави према детету да буде себичан. Родитељи су детету дали оно што је једино важно, а то је да су му подарили своје гене. Ако дете више воли било шта друго од свог рода, прав му пут. Али ни зато не брините, наша деца су дубоко везана за родитеље, чак и превише, тако да се у пракси она увек враћају. Закон може само беспотребно и безуспешно да казни родитеља, довољна је родитељска игноранција која је највећа казна. Друга алтернатива је увођење кућног комуналног полицајца, даноноћно присутног у сваком дому, са инструментом који ће да мери висину и јачину тона када родитељ оправдано повиси глас. Па и социјални радници имају децу коју треба васпитавати, тако да је практична примена силних смерница како ће род рођени да васпитава малог рода рођеног беспредметна. Период за који родитељи морају добро да се припреме јесте доба адолесценције детета, што је дугачак период, из јаког биолошког разлога, зато што неотенија код људске врсте траје необично дуго. Родитељ мора да истрпи све бриге које долазе од повремене удаљености деце, која се дешавају нарочито у доба адолесценције. Главни проблеми адолесценције нису у неспремности, већ у превеликој спремности адолесцената. Приликом свих периода раздобља развоја данашње деце сада се уредбама намећу прописи слични правилу службе како треба поступати према деци. Такви закони ометају процес индивидуације детета. Осим тога, мислим да било какви трендови, различити од нашег традиционалног васпитања деце, неће заживети код Срба.

 

А однос међу половима? Толико сте студија написали о томе. Како и колико он данас одолева?

 

Односи међу половима ће морати увек да буду природни јер би без тога била угрожена наша врста. Људи, насупрот личном мишљењу да су паметни, никада нису били конфузнији.

У стварности буја психолошка ерозија наше врсте, којој треба да се супротставе и жена и мушкарац, свако својим суштином, генетским кодом и свесно. Распад емоционалних ставова засада још увек није узрокован биолошким разлозима, већ технолошким. Ако би се последице актуелне ситуације у социјалном окружењу фиксирале у генима, то би једноставно био пут без повратка. С обзиром да је жена носилац врсте, да су људи настали на основу женског модела, жене имају посебну улогу. Без обзира на урођену склоност према одсуству размишљања о последицама, жене могу свесно да се чувају бројних раширених предрасуда које им пласира информациона технологија о времену у којем живе. Мушкарци, у целој тој социјалној гужви, пристају на готово све женске захтеве и самим тим потискују своје изворне мушке биолошке вредности које су неопходне и за њих и за жене. Жене су најчешће незадовољне таквим понашањем мушкараца, јер оне увек у мушкарцу траже снагу и потребу која им је неопходна да би се потпуно оствариле као жене. Мушкарци морају из менталне дефанзиве да увек иду у офанзиву, негујући главне биолошке атрибуте мушкости, а то су заштитништво према жени и деци, као и тежња за сексуалним спајањем са женом.

 

У вашој књизи „Чаробни мозак“ разоткривате многе тајне људског мозга. Која је највећа?

 

Важан је једино садашњи догађај, он једино значи прави живот у биолошком смислу, јер прошлост постоји само у меморијама, а будућност у неизвесним плановима и претпоставкама. Са становишта функције мозга, сваки свесни план је на известан начин штетан, ма како добар био. План може бити одличан у односу на постигнућа, зараду, тактику у љубави итд. али је са позиције можданих функција боље поседовати способност измене плана сходно догађајима. И док су жене мирне само ако испланирају и процене да ће им се план остварити, мушкарци од плана најчешће имају штету. Зашто? Зато што се остварење женског плана заснива на помоћи и учешћу других јединки, најчешће мушкараца, док мушкарца најчешће чека лично пробијање кроз врлети остваривања плана. Природа интерполних односа је базирана на остваривању женског плана и неизвесности око реализације мушког плана. Тако су односи у нашој врсти засновани. Сукоб између људи у основи је увек сукоб њихових гена. Гени у ствари бране себе, а тело као њихов носач само је употребљено као средство. Мозак је највећи модификатор гена, уз јаке природне силе као што су гравитација, друге физичке силе, све врсте зрачења, електромагнетне појаве и остали физички и хемијски утицаји. Али мозак има одређену нама важну предност. Он је ипак наш и на њега можемо донекле да утичемо, наравно само знањима. Многа од њих су тајна знања, неко их има а да то и не зна, док је неуронаука свакодневно у потрази за њима. Природа није оставила ни трунку могућности разумном бићу да било шта учини а да то не прође без последица. Какве ће последице бити, повољне или лоше, друго је питање, али оне увек постоје. Формула је једноставна. Други људи (такође разумна бића) процењују и тумаче ваше активности, што може да вам компликује живот, ако примате срцу њихове утицаје када су усмерени против вас. Једино су мање додирљиви мајстори криптичног понашања, што тражи доста знања и непрекидну спремност. Зато је сопствено мишљење, без прихватања било каквих понуда и обећања која долазе од других мозгова, најважније. Све негативне ствари за ваш мозак долазе од туђих понуда. Ако прихватите и најбезазленију понуду, већ сте у невољи. Међутим, ако ваш мозак сам смисли шта и како ће да ради без туђих сугестија, он ће увек одабрати право решење, ако га пустите на миру.

Не брините о свом мозгу, он брине за вас.

 

ИМАГИНАРНЕ ЦИГЛЕ

Какав је ваш став о доминацији нових видова комуникација, захваљујући којима добар део становника ове планете у неку руку живи виртуелну стварност, виртуелне животе, окружен гомилом „фејсбук пријатеља“? Шта је са емоцијама?

Од сарадње и тока догађаја на релацији свесног и емоционалног мозга зависи карактер емоција и начин њиховог испољавања. Та сарадња је увек динамична и непредвидљива, па је зато неко „срећан“, неко „несрећан“. За утеху обема категоријама, срећа и несрећа не постоје у природи, већ их ми зидамо имагинарним циглама, а затим схватамо озбиљно и хоћемо да задовољство буде вечито, а да незадовољство заувек нестане. То никако не може, нити би требало да тако буде. Јер, ако смо ми „глупи“, Природа није. Жива Природа не познаје могућност избора, она продукује, а не бира јер пре ње није постојало било шта што би се могло изабрати. ДНК нема избора, боље речено он неће да бира, а свака промена која се врши на ДНК без његовог допуштења је насилна и под утицајем је баш оних сила које ремете саму основу живота.

 

Како видите и коментаришете комплексну улогу медија данас?

У суштини, за људску психологију нису добри ни цензурисани медији ни они што се називају „слободним“, једном речју, медији су нужни психолошки терет и онима који их стварају и другима који их конзумирају. Такозвана „слободна штампа“, мада изгледа обрнуто, више одговара политичарима него народу, јер политичари се ионако не обазиру шта се о њима говори, мисли или пише, ако им то не угрожава позиције. Сензационалне информације које дижу тираже и гледаност телевизијских канала најчешће су измењена реалност и прилагођени галиматијас истине, лажи, демантија, подвала, трачева, што је разумљиво са становишта бизниса, али да ли је то исправан разлог за стварање нових меморија које се директно не тичу појединца, читаоца или гледаоца? Са друге стране, медији, све и да хоће, не могу увек ни да пренесу истину јер су посредници између било тачних, било лажних догађаја и телевизијског гледаоца или оног који чита новине. Утицај медија лако доводи до стварања дилеме и амбивалентности, што је најгора ситуација која може да задеси мозак. Зато су медији, у ствари, и здравствени проблем којег нису свесни ни новинари ни читаоци. Они су важан фактор за повећање броја оболелих од, пре свега, психосоматских болести. Мислите да је случајно што новинари спадају у здравствено угрожене професије? Није, јер су и њихове меморије током процењивања шта и како објавити изложене великим и опасним сукобима. Најгоре је што за то нису криви новинари већ њихова професија која захтева брзину прикупљања информација уз јака лична психолошка спутавања и тензије. У природи човека најпре је да види, чује, провери, па тек онда заузме закључак. Такав закључак, ако је донесен директним учешћем и провером, ма колико непријатан био, мање угрожава здравље него посредна интерпретација. Онај који лако делује, лако пролази, а да притом нема опсесивно зацртан циљ којем стреми. Тај који лако иде унатраг као и унапред, тај је у ствари вођен, али не вођен неким другим, већ вођен собом онако како га је створила његова генска комбинација. Бити вођен самим собом је добитна комбинација.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *