Почетна / Колумне / Прича о шљиви

Прича о шљиви

Драгомир Антонић 

Некад је Србија била позната по „маџарки“ или „пожегачи“. То је практично иста врста шљиве, али како се она највише извозила у ондашњу Аустроугарску, прозвали су је маџарка. Ко каже да се у Милошевој Србији није знало за брендирање производа

Стиже август месец. Лето је у пуном јеку. Воће је ове године у Србији,  Богу хвала, добро понело. Родила шљива, некадашњи понос Срба и Србије. Од ње се живело. С њом се уживало.

 

БРЕНДИРАЊЕ Реч шљива је именица женског рода и означава воћку из породице ружа prunus domestica. Воћка је обично плаве боје са слатким меснатим делом и коштицом у средини. Јајоликог је облика. Користи се свежа и прерађена. Најпознатије пиће у Срба прави се од шљиве и зове се шљивовица. Од шљиве се праве још пекмез и слатко. Сува шљива је била главни производ за извоз. Шљива је пореклом са Кавказа и раширена је по целој планети. Успева на висинама до 800 метара висине. Врло је отпорна на климатске промене. Цвета у рано пролеће, а плод доноси од раног лета до јесени. Регистровано је преко стотину хиљада врста. Моја генерација је ово  учила у осмогодишњој школи. Предмет се звао „Познавање природе и друштва“. У то доба није било интернета те смо податке бубали из уџбеника. Није било тешко, јер скоро свако је у свом дворишту имао бар по једну шљиву. Некад је Србија била позната по „маџарки“ или „пожегачи“. То је практично иста врста шљиве, али како се она највише извозила у ондашњу Аустроугарску, прозвали су је маџарка. Ко каже да се у Милошевој Србији није знало за брендирање производа. Од њих се, поред ракије, прави и пекмез. Од пожегаче се правила најквалитетнија сува шљива.

[restrictedarea]

ДУШЕ ПРЕДАКА У српској обичајној традицији шљива заузима угледно место. Шљива као дрво у целости или само њени поједини делови (кора, лист, плод, коштица) играју велику улогу у потпуно различитим обичајима. Кад се бира место за градњу куће, гледа се где шљива најбоље напредује и ту треба градити кућу. Ако може шљива да напредује, напредоваће и све у кући. Срби верују да је шљива сеновито дрво. У њој бораве душе наших далеких предака. Због тога се она сади на гробу увек више покојникове главе. За младу шљиву привезују девојке косу што им опадне да би коса боље расла. Коштице од шљиве убране у време Међугоспојинаца стављају се у ракију и пију као лек против грознице. Лековита је и кора. У народној  ветерини водом у којој је скувана шљивова кора треба плакнути уста стоци оболелој од шапа. У Биљни петак биљке које се доносе у кућу за напредак и здравље укућана стављају се и на шљивово дрво.

У Речнику Матице српске речи где основ чини шљива јављају се на више места. Реч шљивик означава место где расте шљива, шљивојеб значи забито и тешко приступачно место, а ошљивити је архаизам за изударати. Реч шљива је српског порекла. За њу нема турцизма. Многобројне су приче о опасности коју изазива претерана употреба ракије. Стеван Тановић је објавио у Српском етнографском зборнику (СЕЗ 32, стр. 299) причу: „Имао отац више синова и међу њима једног који је волео ракију и стално се опијао. Говорио отац, али ништа не вреди – шљивовица јача, друштво лепше. Једног дана отац замоли сина да га бар у једном послуша. Да кад га другари зовну на пиће, не оде одмах с њима, него нек сачека бар један сат, па после нека им се придружи. Син послуша оца и не оде одмах са својим друштвом, већ оде после једног сата. Кад виде на шта личе, колико су се опили и да нико не примећује да је он дошао у кафану, син оде и отад престаде да пије. Народна прича коју је забележио Саватије Грбић гласи: „Пошаље отац сина на науке у другу земљу. После неког времена отац добије глас да му се син прокоцкао и да игра карте и дању и ноћу. Отац ће на то рећи: ‚Не мари ништа, то је за време.‘ После неког времена јаве му да му се син прололао. Отац ће и на то рећи: ‚Не мари ништа, то је за време.‘ Кад је опет прошло неко време, јаве му да му се син пропио. Отац ће на то рећи: ‚Е, то не ваља. Морам по њега или ће пропасти.‘“

 

ДА ОСТАНЕ ТРАГА… Могао сам да вам пишем о ружним свакодневним стварима. Отимању српских манастира, Унеску, „Олуји“, новом саветнику премијера – Немцу Масу (где нестадоше стари) отимачини државне земље, продаји „Телекома“ и ЕПС-а, министарским лажима, евроунијатским спрдачинама и будалаштинама америчких садашњих и будућих екселенција, али то сами видите. Како шљиве пожегаче има само у траговима, сматрао сам да је боље бар неку реч о њој написати. Да остане трага. У недељу је Свети Пантелија. Наздравимо и помолимо се за српске јунаке који невини чаме у хашком казамату. Заслужили су.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *