Почетна / Друштво / Пребиловци, место Голготе и Васкрсења

Пребиловци, место Голготе и Васкрсења

Пише Биљана Живковић
Остаци моштију мученика Пребиловаца пострадалих од усташке војске 1941-1945. пронашли су, после 74 године, своје коначиште. То је најмање што им ми, њихови сународници и потомци – дугујемо

Дуго ће се у Пребиловцима памтити дан када је Патријарх српски Иринеј, уз саслужење владика, освештао нови Храм Васкрсења Христовог, саграђен у спомен на 4.000 Срба доње Херцеговине пострадалих у Другом светском рату од усташа и бачених у дванаест јама. Њихове кости, кратко време чуване у сеоској Спомен-костурници, миниране су током рата 1992. године. Остаци мученика, похрањени у Дому културе, чекали су на овај дан. Пребиловци су својеврстан симбол страдања српског народа у усташким ужасима и покољима у време Другог светског рата у НДХ. Али, и много више од тога, јер су у недавном рату у Босни и Херцеговини кости мученика сметале, управо, потомцима злочинаца, припадницима ХОС-а, ХВО-а и редовне хрватске војске. Ово српско село је знамење тријумфа љубави над мржњом. Љубав су исказали Срби на челу са својим свештенством и црквеним великодостојницима, показавши да време не може да избрише сећање на страдале Србе доње Херцеговине. Да не постоје силе и времена које могу да избришу злочине.

 

БЕТОНИРАЊЕ ЗЛОЧИНА

 

Село Пребиловци, у долини хладне Неретве, на само 7 километара од Чапљине, овог осмог августовског дана постало је осведочено знамење Васкрсења. Сведочанство је још једне српске мученичке епопеје. Село које је претрпело усташки ужас, то велико стратиште, постало је место победе живота и љубави према сваком човеку и ближњем. Остаци моштију Срба Пребиловца пострадалих од усташке војске 1941-1945, пронашли су после 74 године своје коначиште. И свој мир. То је најмање што им ми, њихови сународници и потомци – дугујемо.

Историја овог српског херцеговачког села је потресна и јединствена у свету, јер нигде није забележено да се муче, или спаљују мученици. Нигде, сем тамо где крочи усташка нога!

Тог 6. јула 1941. у Пребиловце, богато и напредно православно село са преко хиљаду становника, ушли су људи са црним униформама змијских срца – тадашње војске фашистичке Независне Државе Хрватске. Са собом су донели ужас, смрт, крв. Тада су у јаму Шурманачку код Међугорја побацали 826 Срба, деце, жена, недужних људи. Затрто је 57 породица у Пребиловцима. Преживело је 170 становника, претежно мушкараца. Пребиловци су страшно име за усташки злочин, и стратиште најнедужнијих: деце, мајки, стараца. Преживели мушкарци подизали своје куће из згаришта и поново се оженили. Тако је обновљен живот у мученичком селу. Познати јапански лист „Асахи Шимбун“ је својевремено писао да су Пребиловци четврти на листи највише страдалих села на свету.

[restrictedarea]

Титоистичка комунистичка власт је дуго скривала истину о Пребиловцима, опрезно од јавности чувајући усташке злочине и чињеницу да је у доњој Херцеговини усташком руком у време Другог светског рата побијено преко 4.000 српске нејачи. Умирали су у ужасним мукама, бачени у дубоке јаме. Свих 12 јама брзо је забетонирано. Србе је прекрила копрена страха и претње. Преживели потомци и фамилије страдалих нису смели да оду на место страдања ни свећу да запале, забрањено је било српским свештеницима да обаве опело.

Али чисте душе невиних увек су јаче од било какве црне силе и земаљске мржње.

Крајем 1990. родбина пострадалих отворила је забетониране јаме. Кости су 4. августа те године биле пренете и похрањене у новоизграђену крипту спомен цркве Сабора српских светитеља и пребиловачких мученика. Литургију и опело служио је Патријарх српски Павле. У миру су оне почивале до 1992, када је хрватска војска цркву са мученичким костима разнела бомбама. Срећом, Срби су се спасили од новог геноцида и бацања у јаме, али је уништено 95 одсто костију мученика. Тако су пребиловачки и доњохерцеговачки мученици по други пут били убијени. И село разорено по други пут за пола века.

Пре две године, на месту разрушене цркве и крипте, постављен је камен темељац за нову цркву у Пребиловцима која је изграђена по узору на Храм Гроба Господњег у Јерусалиму, а према пројекту архитекте Предрага Ристића и његовог сина Саве.

 

ТУЖНА ЛИТИЈА СВЕТИХ МУЧЕНИКА

 

Делови костију мученика у Пребиловцима од сада ће почивати у гробници у срцу прелепог храма Васкрсења Христовог који блиста у сјају херцеговачког сунца.

Из сеоског Дома културе, достојанствено, свечано, у великој тишини, износе кивот и 7 белих окрстовљених сандука са остацима костију мученика пребиловачких, али и остацима 4.000 наших сународника, који су мучки убијени или живи побацани у Шарманце и остале јаме.

Док немо у колони стојимо, у мислима нам је један језиви дан из 1941. године. Дан по којем ће ово српско село остати уписано као једно од четири највише страдалих места на васељени у току Другог светског рата.

Литију у славу мученика предводи Пребиловчанин са великом свећом која пламти а за њим корачају младићи, одевени у бело-плаве црквене одежде, стихире, у част овога дана и места. На челу дугачке свечане колоне су и три млада Србина, пореклом из Пребиловаца. Иза њих и барјака крећу се владике, свештенство, монаштво, народ…. као снег бели сандуци са остацима моштију равномерно су распоређени у тужној литији светих мученика. У Пребиловце је донет из српске Патријаршије и Часни крст из Јерусалима, који ће бити постављен уз олтар новог спомен-храма.

Барјаци, заставе, крстови, национална и црквена обележја у рукама поносних младића лепршају на врелом ветру.

Владимир Булит има 18 година, сада живи у Билећи, до њега стоји 30-годишњи Павле Екмечић из Требиња и држи барјак, а са њима је и Славен Драгићевић, вршњак из Подгорице са црквеним знамењем у десној руци. Пореклом су из Пребиловаца.

Владимир казује да је ово велики дан за све потомке Пребиловачке, па и за њега:

„Дошао је дан да се кости наших мученика смире. Ја сам узбуђен и тешко ми је да о томе говорим. Када потичете из села мученика, онда вам је то уписано у срце као печат. Ма где да живимо, ми се увек овде враћамо. Ово је наша земља, наше сунце и небо, за које су они умирали страшном смрћу.“

Павле је као дете слушао о страдању пребиловачких мученика од својих родитеља.

„Сваки Србин на свету треба да зна за Пребиловце. Да ни њихове похрањене мошти нису имале мира од зликоваца. У последњем рату у јуну 1992. у офанзиви ‚Чагаљ‘ која се данас у Хрватској прославља као ,Липањске зоре‘, хрватска војска, под командом генерала Јанка Бобетка, упала је у село. Наш народ се, срећом, спасао, али је село уништено, оскрнављено је гробље, а спомен црква и кости жртава из 1941. минирани су експлозивом, у крипту  су убациване авионске бомбе. Експлозија је била толико снажна да су се кости и зуби мученика утиснули у камен темеља цркве, а камен, цигле и малтер летели више од 300 метара. Остатке костију мученика су Срби пребиловачки сакупили и пренели у Дом културе.“

Славен казује да је срамотно што су касније на месту порушене костурнице „комшије“ Хрвати направили депонију смећа. Урадили су то неправославци уз благослов своје државе.

„Депонија је уклоњена 2002. године. Село се обнавља. Били смо, као ретко кад, јединствени у прикупљању прилога за обнову спомен храма Васкрсења Христовог. Изграђен је наш храм за непуне две године, жељом свих Срба из целог света. Тренутно у Пребиловцима живи само трећина избеглог становништва. Многи још увек немају где да се врате. Куће су им порушене“, казује нам Славен, који неретко посећује село својих предака.

Под небом српске Херцеговине и камен и земља трепере од топлоте. Свечана литија са кивотим и остацима костију страдалника креће из сеоског Дома културе на своје коначиште у храм Христовог Васкрсења. Приспели су наши сународници из свих крајева где се српски говори и дише. Срели смо Србе из Енглеске и свештеника Милуна Костића, придошле из Швајцарске, Француске, Канаде, Аустралије… Београда, Новог Сада, Ниша, Ваљева, Крагујевца, Бање Луке, Бијељине, Краљева, Подгорице…

У великој свечаној литији је 16 владика, 200 свештеника, исто толико монаха и монахиња. На хиљаде је Срба.

Патријарх српски Иринеј, испред Храма, дочекује литију која носи остатке моштију пребиловачких мученика. Мали кивот са моштима мученика у литији је ношен три пута око храма. У крипти храма обављена је, по други пут у историји, сахрана светих моштију мученика пребиловачких. Литургију служи Патријарх српски Иринеј са својим архијерејима. И храм је освећен.

Овом догађају од историјског значаја за српски народ присуствују и Милорад Додик, председник РС, Недељко Чубриловић, председник Народне скупштине РС, Недељко Тењовић, генерални секретар председништва Србије, бројни уметници, књижевници, људи од угледа: Матија Бећковић, Емир Кустурица, Петар Божовић, Гојко Ђого…

На зидовима Храма исписана су имена свих 4.000 страдалника, међу којима и 826 становника Пребиловаца. А у храму је током литургије крштена двогодишња девојчица Сара из Пребиловаца – знамење новог живота. И нова нада.

Спомен-светиња у Пребиловцима, сазнајемо, саграђена је захваљујући помоћи председника РС Милорада Додика и донацијама Срба у расејању.

 

СЕЋАЊА НА УЖАСЕ

 

Међу бројним посетиоцима Пребиловцима је и Биљана Леро из Билеће.

„Рођена сам у Мостару, али ме ратни вихор одувао у Билећу. Морала сам да дођем на освећење храма и пренос остатака моштију наших мученика, јер сам Српкиња. Присуствовала сам и 1990. године, када је Патријарх српски Павле држао опело и када су први пут сахрањиване мошти пребиловачких страдалника. Не може човек да не заплаче, пред овом силом Божјом и мученичком“, потресена је Биљана.

Душанки Ћук из оближње Старе Габеле ближњи су побијени у Другом светском рату.

„Обојицу мојих дедова убиле су мучки усташе у Габели. Тамо су њихове кости. Мој отац је имао свега четири године када је остао сироче. У недавном рату, само нас је Бог сачувао од усташко-хрватског покоља. У Старој Габели већина кућа је спаљена и уништена. Сада тамо живи око десетак наших породица, махом старачких домаћинстава. Бринем сада о непокретној сестри и мајци, обе су оболеле од последица ужаса недавног рата.“

Вељко Тасић је стигао из Вишеграда, каже да је пренос моштију и освећене спомен-цркве у Пребиловцима велики догађај за све Србе и победа истине и Васкрсења.

Литургија је завршена, а напољу постаје несносно од врелине. Сусрећемо старог свештеника Лазара Васиљевића, који живи у Фочи.

„Знам колико је страдало Срба у Другом светском рату у мом родном Вишеграду. Као пример наводим Стари Брод у долини Дрине, где је побијено за само два дана, на Младенце 1942. године, преко шест и по хиљада српске нејачи. Ми смо страдалачки народ и морамо из наше паћеничке прошлости да научимо како се поштују жртве, наши мученици, и да схватимо да је наша снага једино у слози. Овај дан то показује. У Пребиловцима сви дишемо једном душом“, каже отац Лазар.

Испред спомен-цркве је велика, уређена хумка од остатака костију мученика Пребиловачких. Око хумке засађено је цвеће.

Поред нас прођоше, у херцеговачку народну ношњу одевени, чувени Чувари Христовог Гроба. Племенити, одважни, стасити млади Срби-светосавци одали су почаст страдалницима.

Затекосмо поред светиње Радоша Билајића (82) из Херцег Новог. Рече нам да је, и овако стар, морао да дође данас у Пребиловце.

„Потичем из Херцеговине, али су се моји касније одселили у Црну Гору. У Другом светском рату и ја сам остао без оца. Највећа несрећа на овим нашим просторима је братоубилаштво. Видите, у кругу од 300 метара око нас је света земља, јер су од хрватског минирања крипте 1992. свуда около развејане кости мученика. Ми ходамо по светој земљи“, опомиње Радош.

У мору од наших сународника, окупљених око храма Христовог Васкрсења није било лако пронаћи мештанина. Миладин Екмечић је један од Пребиловчана, који воли свој завичај и огњиште, чува сећање на ужас и трагедију Пребиловца. У судбини Миладинове породице, пре свега његовог оца, преплиће се мучеништво и Васкрсење. Чудо Божје и Пребиловачко.

„Мој отац Бранко доживео је страшну судбину. Августа 1941. и он је у Пребиловцима остао без прве супруге Милеве и тројице синова. Бачени су у јаму Шурмановачку. Тешко је то поднео. Када се рат завршио, поново се оженио и Бог му је послао моју мајку, опет – Милеву, која му је родила тројицу синова. Свима је дао имена своје пострадале деце. Ја сам његов најмлађи син. Отац је умро када сам имао само шест година. Ма колико несреће и туге да је носио у себи, није дозволио да се угаси српско огњиште и наша слава. Моју децу од малих ногу учим да знају ко су и како су убијани њихови дедови, баке, њихови преци.

Када је изграђена Црква Христовог Васкрсења, наступио је нови живот за све нас. У Пребиловцима Срби славе или Ђурђевдан или Светог Николу. Има у селу и мале деце, средњошколаца и студената. Неколико породица ускоро треба да се врати у село, чим им се куће обнове. Живим и радим и храним своју породицу са својих десет прстију, од пољопривреде. Немамо у селу ни лекара, ни пошту, чак ни продавницу. За све морамо у Чапљину. Пребиловци су данас центар света истине и дуго чекани дан за све нас Србе“, истиче Миладин.

У порти – војска дели воду и храну. Људи се упознају. Много је младих. Рађају се нова пријатељства, па и љубави. У једном дану толико патње и тужних сећања, али и неке тихе захвалности Богу коју доносе истина и њено Васкрсење.

Дошло је време за растанак. Посматрамо колону од преко 40 приспелих аутобуса, како полако напуштају Пребиловце – село мученичко. Они који остају у Пребиловцима, машу нам. Обаћавамо поновни долазак.

 

Свето правило

У нашем селу живи 65 Срба. Пет породица је са више деце и ја сам један од њих. Имам, хвала Богу, петоро деце. Малишани чине трећину Пребиловаца. Много нам значи рођење сваког детета. У Пребиловцима то има посебан значај. У нашем селу је постало свето правило да потомцима, нашој деци, унуцима, дајемо имена оних наших предака и ближњих, који су скончали у јами Шурманачкој, прича Миладин Екмечић.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *