Повратак у загрљај Мајчице Русије

Бурна историја руских Немаца

Пише Зоран Милошевић

Бројни етнички Немци који су генерацијама живели у Русији и напустили је деведесетих година прошлог века почели су да се враћају у ову земљу. Најчешћи мотив за ту одлуку је осећање да их данашња Европа гуши и идентитетски и економски и да своје корене и традицију могу боље очувати источно

Вест да је око 400 породица „руских Немаца“, које су се после распада Совјетског Савеза преселиле у Немачку, поднело захтев Русији да се врати на Крим брзином муње обишла је планету. Наиме, председник Кримске регионалне немачке национално-културне аутономије, Јуриј Гемпељ, на Округлом столу у Симферопољу, изнео је податак да је до краја јула 2015. године 1.500 немачких породица, које су раније живеле у Русији, поднело захтев да се врате у бившу отаџбину. Аргументи за повратак могу се свести на два: „немирење са рушењем породичних и хришћанских вредности на Западу“, те „приморавање на денацификацију и притисак исламских имиграната“. Немци који су се из Русије иселили у стару-нову државу имају различита мишљења о њој. Материјални ефекти су свакако позитивни, али истичу да су дошли да гледају како под „заставом превладавања нацистичке прошлости“ нестаје један велики народ, претворен у „генетске кривце“ обавезне „да се до краја живота кају и да немају сопствено мишљење ни о чему“. Преселивши се у Немачку, „руски Немци“ су се нашли у чуду што њихови сународници већ говоре да нису етнички Немци већ Европљани. Виде да су немачка деца у немачким школама одавно мањина и како их тероришу деца имиграната. Не пристају на истополну љубав и накарадно васпитање.

 

Русија као спас од усиљеног модернизма

У медијским сликама и извештајима не појављује се то да знатан број демонстраната у немачким градовима против наметања геј културе, против имиграната итд. чине Немци из Русије. Код „руских Немаца“ који су се разочарали у „историјску отаџбину“ и доживели „емотивни и национални шок“ створила се чежња за повратак Русији и жеља да покушају да обнове немачку Поволшку Републику, као и културну аутономију на Криму, сматрајући да у оквиру Федерације имају веће шансе да сачувају национални идентитет него у Немачкој. Колики је то број, за сада нема тачних података, јер треба сачекати нови попис становништва. Такође је евидентно да су „руски Немци“, између осталог, имали велику улогу у покретању немачко-руске сарадње после доласка Владимира Путина на власт.

Русија је, како преносе тамошње немачке организације, почела да уважава захтеве „руских Немаца“ и планирала је у државном буџету новац, између осталог, за изградњу компактног немачког села у предграђу Симферопоља, под именом Кољчугино, пренео је, између осталог, портал news2.ru.

За јавност и медије у Западној Европи ово је велико изненађење, прави шок истоветан оном од пре четири године! Наиме, слична ситуација ишчуђавања западних медија и политичара десила се 2011. када је покренут талас исељавања римокатолика из Француске, Холандије, Данске и Немачке у Русију, а био је подстакнут легализацијом истополних бракова. Наиме, према једном римокатоличком монаху-пророку, последња времена биће најављена управо овим чином – озакоњењем истополних бракова, а од смака света спасиће се првих 2.000 људи који се одселе у Русију. Број исељеника је, наравно, премашио 2.000, а сада западни медији поново постављају питање – како је могуће да се некоме не свиђа да живи у Европској унији и притом одлази у „озлоглашену“ земљу?

[restrictedarea]

Мало је коме позната чињеница да Немци не одлазе тамо први пут. Наиме, током неколико векова живели су складно, просперитетно и имали важне функције у Руској империји, па чак и своју републику!

Под појмом „руски Немци“ подразумевају се представници немачког етноса који су говорили на немачким дијалектима, најчешће на тиролском, а живели су на територији Русије (Руске империје, Совјетског Савеза или на територији Руске Федерације). У савременом руском говору називају се „руски Немци“ или „Немци Русије“. У данашњој Немачкој синтагма „руски Немци“ (Russlanddeutsche) такође се користи када се говори о етничким Немцима који су емигрирали из Русије почевши од 1951, а посебно после распада Совјетског Савеза 1991. године.

Према руским статистикама из 1913. године, у Русији је живело 2.400.000 Немаца, док је, по сверуском попису становништва од 2002. године, у Русији тада живело 597.212 Немаца, при чему се око 1,5 милиона становника изјаснило као „потомци руских Немаца“. Према попису из 2010. године, број „Немаца Русије“ смањио се на 394.138 (највише у Алтајском крају, Омској области и Новосибирској области, затим следе Кемеровска област, Краснојарски крај, Тјуменска, Чељабинска и Свердловска област). „Руски Немци“ говоре руски и немачки, и то, у случају овог другог, платским и швапским дијалектом. По вери су: лутеранци, римокатолици, баптисти, менонити и православци. Немачки статистички подаци из 2006. године указују да је број лица досељених у Немачку са постсовјетског простора (Русија, Казахстан, Украјина и Киргизија) око 800.000. Из ових података наслућује се трагедија „руских Немаца“.

 

Дуга и компликована историја „руских Немаца“

Прво помињање Немаца у Русији забележено је у IX веку, а већ крајем XII века у руским градовима живе бројни припадници овог народа − трговци, војници, лекари и професори. Први писани спомен о њима је у Новгороду (1199) где је постојала немачка трговачка кућа, али је вероватно тај центар одраније јер је нешто пре поменуте године саграђена немачка црква посвећена Светом Петру (1184). Већи број Немаца преселио се у Русију за време владавине великих кнежева Ивана III и Василија III (XV‒XVI век) да би за време Ивана IV постали врло бројни у Русији, посебно у градовима, тако да су се појавили немачки квартови, где су живели они искључиво. За Немце је важио неписани закон, који се звао „Немачке слободе“, а омогућавао им је да стварају своја компактна места живљења, као и употребу језика, неговање традиција итд.

Први су дошли различити војни стручњаци (оружари, инжењерци – градитељи фортификација и сл.) а потом лекари и фармацеути. Но, највише Немаца је у Русију стигло током XVIII и XIX века да се бави пољопривредом − тзв. колонисти, који су чинили чак 90 одсто досељеника. Пољопривреднике је прво позвала (Манифест од 4. децембра 1762. године) руска царица Катарина Велика, иначе и сама Немица (ћерка лутеранског немачког кнеза од Анхалт-Зербста) и то је била једна од њених првих мера коју је донела само 21 дан након крунисања. Она их је позвала на плодну, али ненасељену земљу у неразвијеном Поволжју (у долини доње Волге) a касније ће њен унук – Александар I, исто тако позвати Немце да населе југ, код обала Црног мора. Првим колонистима-пољопривредницима руска држава је плаћала чак и превоз, али су они морали понети средства за рад (плугове и други алат и прибор) потребна за формирање газдинствa, као и што више различитог семења. Када су добили земљу, већ после прве жетве, почели су развој образовања, издавање новина и књига, а када су увећали богатство, и сами су позивали сународнике из немачких земаља да се придруже колонијама, где су постојали одлични услови за развој пољопривреде, односно за увећање личног богатства.

Овај програм Катарине Велике завршио се 1766. године пошто се населила већина колониста (њих око 30.000) из централно-западне Немачке, посебно из две државице, Хесена и Дармштата. Због тога су данас неки склони да стару и богату традицију руско    -немачких односа, па и саме „руске Немце“, третирају управо као „Катаринине плодове“. Како год, пред Први светски рат у Русији је било око 3.500 немачких села, а Немци су тамо живели у компактним насељима, сачувавши језик и традиционалну културу, чему је у значајној мери допринео разрађен систем парохијалних школа.

Пресељавање Немаца у Русију заустављено је током седамдесетих година XIX века због укидања одређених повластица колонистима, али и због погоршавања немачко       -руских односа. Услед тога, али и популационог притиска, пре свега пренасељености земље између Саратова и Волгограда (бившег Стаљинграда) тзв. „Немци са Волге“ (Wolgadeutsch) почели су од 1873. до 1874. године да се исељавају из Русије на Запад, тј. на амерички континент. Такође, негде у исто време, тим миграционим путем ће кренути и они са подручја Црног мора, односно Крима. Oви „руски Немци“ су се населили на широком подручју од западне Канаде до Аргентине, али највише у Сједињеним Америчким Државама (око 200.000 се до 1914. године иселило тамо) што је настављено и интензивирано избијањем Бољшевичке револуције и укидањем Руске царевине (1920. било је већ више од 300.000 „волговских Немаца“ у САД) да би касније у тој земљи број совјетских резидената немачког порекла достигао 2.000.000. Ови досељеници у САД знатно су допринели етничкој измешаности становништва, постајући део америчког melting pot система. Они су, с поновним пресељењем, сада у Нови свет, били принуђени да се изнова адаптирају на нову средину, што је утицало и на промену њихових вредности и ставова, односно погледа на свет. Због укрштености и конфликтности идентитета, поставиће се и питање да ли су они заправо Немци или Руси или Американци.

Међутим, и Немци који су остали у Русији почели су да мигрирају унутар земље, тражећи боље услове за зараду, па су одлазили у Сибир, на Далеки исток (године 1926. тамо је било 81.000 Немаца) у Казахстан (51.000) и тако даље.

До Октобарске револуције, Немци су сматрани народом Русије, ништа мање важним по броју и значају од других који су живели тамо. Одликовала их је оданост цару (на чији позив су и долазили и обавезивали се да му служе) – све до Револуције. Година 1917. постаје за Немце време трагедије. Посебно су страдали градски житељи који прво губе доминантну позицију у државној служби. Војници су остали верни цару и борили се у редовима Беле гарде (само мањина се обрела у Црвеној армији) а било их је и међу козацима, где су представљали значајан део официрског кора. Немци у цивилној служби су такође били одани цару и руској држави и истицали да не могу слушати цареубице и рушитеље отаџбине.

Овај феномен није детаљно проучен, мада постоје аутори из редова „Немаца Русије“ што мисле да се код градског становништва формирао идентитет који је подразумевао верност цару и држави, јер их је свесрдно прихватила и дала велике привилегије, омогућивши им нормалан живот. Једноставно, градски Немци нису могли да руше и пљачкају земљу коју су градили. Зато су постали сувишни и новој власти која је окупљала другачију врсту људи, са намером да изгради нови менталитет и поредак. Тако су ишчезли као социјални слој или класа, при чему је, треба констатовати, велики број њих сачувао сећање на своје порекло, али и немачки језик. Нестали су, додуше нешто касније, и Немци-колонисти, ослонац пољопривреде. Расељени су по различитим крајевима Совјетског Савеза, али у првим годинама нове државе били су потребни совјетским властима. Наиме, тадашња актуелна власт је Немцима пољопривредницима формирала Аутономну Совјетску Републику Немаца Поволжја, иако су чинили само трећину становништва нове републике. Немци су, у својој републици, морали да уче руски језик, да се баве новим професијама, да раде заједно са припадницима других нација, да служе армију, да уђу у органе власти где је било и других народа, али и да студирају и стичу факултетске дипломе, што је снажно утицало на њихов идентитет. Морали су, заправо, да стичу искуство „управљања државом“, односно својом републиком, као некада градски Немци. Но, са појавом нацизма у Немачкој, против „Немаца Русије“ почела је репресија, при чему су многи страдали. Још до почетка Другог светског рата све немачке школе су биле затворене и преведене у руске.

Када је почео Други светски рат, у совјетској армији било је 33.000 Немаца из Русије, али због неборбеног држања, односно одсуства жеље да ратују против сународника, отпуштени су из војске. Током напада на Совјетски Савез од стране нацистичке Немачке 1941. године, Стаљин је укинуо Аутономну Републику Волговских Немаца, а они су депортовани у Сибир и у Централну Азију. Президијум Врховног савета СССР донео је и Указ о расељавању Немаца из Поволшке Републике у Сибир и Казахстан. Пресељавање у дубину Совјетског Савеза настављено је и током рата и после њега, тако да је до 1947. године, на тај начин, место пребивалишта променило 1.700.000 Немаца.

Немци који су се нашли под влашћу нациста (црноморски регион) формирали су властите војне јединице.

 

Стварање вишеслојног идентитета

Русија је позивала Немце на живот и рад организовано, преко државних институција, а одазивали су се различити стручњаци, којих тада није било у највећој држави света. Затим пољопривреднике, да се населе у руским крајевима у Поволжју и на југу Русије, где су били погодни услови за развој те привредне гране.

Зато се идентитет досељених Немаца развијао у два правца. Образовани стручњаци су се настањивали у градовима, где су се запошљавали као државни чиновници, затим у области науке, културе, уметности, медицине и наравно, у армији. Женили су се Рускињама и лагано примали руски идентитет, чак и православље и заборављали немачки језик. Пољопривредници су живели изоловано, постајали су колоности-велепоседници и чували мaтерњи језик, вероисповест, традицију и обичаје, не мешајући се са домаћим становништвом. Ипак, ни пољопривредници нису имали јединствен национални идентитет. Наиме, већина је дошла у време када није постојала јединствена немачка држава, већ различите немачке земље, када се говорило на различитим дијалектима, неговале се различите традиције и обичаји и, једноставно, када су се и Немци међусобно разликовали, као уосталом и Великоруси и Малоруси. Такође, постојале су и конфесионалне разлике: досељени пољoпривредници били су протестанти, римокатолици, менонити итд. Насељавајући се у Русији, стварали су „острва“ донесеног идентитета, свог пређашњег живота, „острва“ где је све „било као у отаџбини“.

Различити услови живота и делатности градских Немаца и пољопривредника определили су њихову судбину, као и идентитет. Градски Немци су се рађали, учили, живели и радили међу Русима, учили руски језик, културу, и сами су дали значајан удео у животу државе и престонице Санкт Петербурга, где их је живело око 50.000. Често су формирали мешане бракове и асимиловали се.

Најзначајнији њихов допринос друштвеном животу је стварање ефикасног и од државе независног социјалног система који је, током два века, давао подршку онима што су имали потребе за њом. Социјални систем чинило је мноштво добротворних организација. Прва таква организација била је под покровитељством Лутеранске цркве, којој је припадала већина московских и петербуршких Немаца.

Колонисти су наставили да живе животом као у старој отаџбини. Рађали су се међу Немцима, учили у немачким школама, одлазили у немачке цркве, мало су се дружили са другим нацијама (сеоски живот то није ни захтевао). Они који су се бавили пољопривредом фактички нису знали руски језик и са њим су се срели тек сто година после досељавања, када је ‒ за мушкарце ‒ почела да важи обавеза служења војног рока.

Можемо, дакле, рећи да су „Немци Русије“, у првој фази живота у овој земљи, имали и заједничке, али и елементе који су их међусобно разликовали. Опште одлике идентитета биле су: сви су рођени у некој немачкој земљи, тамо су одрасли, стекли образовање, а потом су позвани од руске државе на рад. Њима су се ти позиви чинили занимљивим, јер су обећавали посао и добру зараду. Немци су у Русију стизали на различите начине: копном, преко мора, Дунавом, чак и путем заробљавања од стране Турака, од којих су бежали тамо. Русија је била у то време за њих обећана земља.

Обе категорије Немаца у Русији временом су постајале значајне. Наиме, градски Немци су били образовани и често су радили као државни чиновници, утичући на политику, економију, војску, науку и културу града, а пољопривредници углавном на економију.

Репресија и депортација Немаца током Другог светског рата имале су и неке позитивне ефекте, као што је уједињење различитих делова становништва (градско и сеоско) у један народ, а то је и спасило мушкарце од погибије на фронту. Немци су у Совјетском Савезу ипак сачували свој биолошки потенцијал. Како се фронт приближавао Волги, они су и сами почели да позитивно гледају на депортацију, јер нису желели да се замере властима Совјетског Савеза, али ни да се боре против сународника.

Због депортације, „Немцима Русије“ одузет је статус народа, а тиме и могућност живота на заједничкој територији, тако да су морали да се баве индивидуалним преживљавањем. Такође, нису имали право ни на друштвене организације, чак ни на фолклорна друштва. Нацизам и рат довели су, другим речима, до потпуне денационализације Немаца у Русији. Они у Сибиру и Казахстану су тако временом заборавили матерњи језик. Од овог правила изузетак су биле само неке мање групе које су формирале колоније на прелазу из XIX у XX век у Алтају у Омској области Русије, затим у Оренбургу, Казахстану и Киргизији. Радило се о неколико десетина села, где су се национални живот и идентитет Немаца сачували боље него у неким селима у Немачкој. Те колоније су касније, после окончања Другог светског рата, имале велики утицај у очувању њиховог националног идентитета. Наиме, деца из ових немачких села ни деценијама после насељавања нису знала руски, нити су имала контакт са Русима. Из њихових редова, после 1945, узето је мноштво кадрова, посебно за наставнике немачког језика. Но, после слома СССР, не стекавши поново статус народа Русије, Немци − понајвише из поменутих села Алтаја и Омске области − започињу исељавање на Запад, пре свега у Немачку и САД, што је био нови ударац идентитету овог народа у Федерацији.

Званично, Немци су (и други народи репресирани због сарадње са фашистима) рехабилитовани 1965. године, када је усвојен Закон о рехабилитацији репресираних народа, али обнављање немачке републике, као ни поновно њихово окупљање на заједничкој територији није се остварило. Распадом Совјетског Савеза, Немци из Русије су похрлили у Немачку, где се створила чудна ситуација. Деца су брзо научила немачки језик и док су им се код куће родитељи обраћали на руском, они су одговарали на немачком. Но, када је на власт у Русији дошао Владимир Путин и кад је почела обнова руске државе и економије, управо су се многи од њих обрели у бившој отаџбини као менаџери западних компанија (због познавања језика и културе) крчећи пут економској и културној сарадњи. Међусобна робна размена Русије и Немачке износила је 2013. године 76,5 милијарди евра (што је за 5,4 одсто мање него 2012. године). Русија је увезла из Немачке робу у вредности од 36,1 милијарде евра (смањење за 5,2 одсто) док је њен извоз у ову земљу износио 40,4 милијарде евра (мање за 7,2 одсто). Сада, после пословне елите, и обични „руски Немци“ желе повратак у Русију, осећајући да их Европска унија гуши и идентитетски и економски.

[/restrictedarea]