Почетна / Економија / Почетак краха

Почетак краха

Пише Никола Врзић

Овонедељни хаос на светским берзама показује да садашњи економски поредак више нема добрих решења. Ближи му се заслужени крај

Демијан Мекбрајд, специјални саветник британског премијера Гордона Брауна у време претходне светске економске кризе 2008. године, тадашњи шеф елитне Јединице стратешког планирања у Даунинг стриту 10, ових дана хаоса на берзама широм света, свет је упозорио да му следи још и гори хаос. И понудио три савета за „крах који предстоји“. Први: „Готовину ставите на сигурно место; не претпостављајте да ће банке и банкомати бити отворени и да ће картице бити у функцији.“ Други: „Имате ли код куће довољно флаширане воде, хране у конзервама и осталих потрепштина да преживите месец дана без излажења напоље? Ако не, крените у куповину.“ И трећи: „Са својим вољенима договорите место окупљања у случају да буду прекинута средства комуникације и транспорта.“ „Зашто мислите да је тако озбиљно?“, упитан је. Одговорио је сопственим искуством – „Једноставно, довољно близу томе били смо 2008. (да спасавање банака није успело) а оно што сада следи још је 20 пута горе.“ – и стручним појашњењем: „Сваки дан продужавања ере јефтиног позајмљивања само значи да још више зајмова неће бити исплаћено када стварни крах коначно дође.“

Мекбрајдова упозорења и савети заиста звуче апокалиптично, али његова биографија, као и чињеница да су ова упозорења пренели сви водећи а уз то озбиљни британски медији, значе да их – упозорења и савете – не треба одбацити олако. Тим пре што и Лери Самерс, некадашњи министар финансија САД, директор Националног економског савета, председник Универзитета Харвард и главни економиста Светске банке, дакле човек из срца владајућег естаблишмента, упозорава слично, само с мање драматике: „Као и у августу 1997, 1998, 2007. и 2008, можда се налазимо у раној фази веома озбиљне ситуације.“ С том разликом што централне банке и светске владе, како ћемо показати, данас не располажу оружјем каквим су располагале у претходним светским економским кризама. Све су га, наиме, већ употребили.

[restrictedarea]

 

КИНЕСКА КРИЗА Текући хаос на берзама, овај почетак краха актуелног светског економског, а тиме и (гео)политичког система, започео је крајем прошле недеље, продубио се овог „црног понедељка“ на Шангајској берзи која је изазвала даље шокове и на њујоршком Вол Стриту и у лондонском Ситију и у Франкфурту и тако даље, а колебања с тенденцијом даљег пада настављена су и у уторак, среду… Ларија Елиота, уредника економске рубрике у британском „Гардијану“, ова смена катастрофалних и донекле утешних вести с берзи подсетила је на 1929. годину: „Првог дана берза је пала за 13 одсто. Другог дана пала је за додатних 12. Трећег дана појавиле су се велике наде да се олуја издувала пошто су се цене акција опоравиле од губитака.“ Али онда су уследили слом Њујоршке берзе и Велика депресија.

Све у свему, тек да донекле – колико је то нашој уобразиљи и полупразном џепу уопште могуће – схватимо о коликим се губицима овде ради, податак од понедељка поподне гласи да су светске берзе, само у две претходне недеље, изгубиле преко пет билиона – преко пет хиљада милијарди – долара, уз кусур од још неколико десетина милијарди у два дана која су уследила до ове среде. Поређења ради, укупни српски БДП 2014. године процењује се на 95 милијарди долара, што ће рећи да је само у протекле две недеље берза прогутала преко 50 наших (прошло)годишњих бруто друштвених производа, све што смо створили у претходној години…

Непосредни повод оволиког сурвавања берзи у црвено бизаран је колико и ове цифре: девалвација јуана 11. августа од 1,9 одсто. Са 6,1162 на 6,2298 јуана за један амерички долар. Уследиле су вести да кинеска економија успорава – истраживање спроведено у августу показало је да се производња у кинеским фабрикама смањила по највећој стопи у протеклих шест и по година услед смањене потражње код куће и у свету – и конвенционално објашњење да су Кинези девалвацији јуана, којом су ступили у глобални валутни рат, прибегли како би појефтинили своју робу на иностраном тржишту и тиме поспешили свој посустали извоз. Уследила је паника да следи још и горе успоравање кинеске привреде. Из тога су пак проистекли панична распродаја деоница, последични пад њихових цена и онолики губици на берзама.

Што се Кине тиче, иако је Шангајска берза претрпела највеће губитке, изгледа да превише разлога за бригу они заправо и немају. Пад вредности Шангајске берзе од преко 30 процената јесте огроман, али не баш толики као што изгледа ако се у обзир узме податак да је вредност те берзе (то јест, компанија које се на њој котирају) у протеклих 18 месеци нарасла за читавих 150 одсто. А ту је и податак, преноси га лондонски „Телеграф“, да укупна вредност деоница на Шангајској берзи износи тек 30 одсто кинеског БДП-а, наспрам чак 183 одсто америчког БДП-а на Њујоршкој берзи, и то још 2000. а та је берза од тада доживела нестваран раст своје вредности. Другим речима, крах у Шангају за Кину неће имати последице какве би за САД имао крах у Њујорку, с тим што крах у Њујорку може да буде изазван крахом у Шангају. Уза све то, као што указује „Гардијан“, кинеско успоравање јесте успоравање само ако се гледа кроз њихову призму абнормалних годишњих убрзања економске активности; и овако успорена кинеска економија, с растом од око седам одсто, за хронично успорени Запад представља чисту и недостижну научну фантастику. „Скептици (у погледу перспектива кинеске економије) нису обратили довољно пажње на напредак Кине у транзицији, на нови модел њеног раста, који је мање зависан од повећања индустријске производње, инвестиција и извоза, а више зависан од повећања личне потрошње“, појаснио је амерички економиста Николас Ларди у дневнику „Аустралијан“.

Кинеске власти показале су се „зачуђујуће пасивним“ када је реч о спасавању Шангајске берзе, констатује Амброуз Еванс-Причард у лондонском „Телеграфу“, док „Блумберг“, позивајући се на своје изворе, ове среде најављује и могућност даље девалвације јуана, преко осам одсто до краја ове године и чак 20 одсто до краја 2016. Шта се то догађа? Званична верзија, која увиђа да Кинези раде све супротно од онога што се у сличним ситуацијама берзанских сломова радило на Западу, сугерише да кинеске власти губе контролу над својим тржиштем и економијом. Према другој верзији, то што раде они раде намерно, и девалвација јуана (као и препуштање Шангајске берзе слободном паду, са свим последицама које то производи у западном свету) нема толико везе са стањем кинеске економије колико са америчким одбијањем да се и кинески јуан уврсти у ММФ-ову корпу резервних светских валута („специјална права вучења“) јер би то означило и почетак смрти долара као резервне светске валуте на чему пак и почива основа америчке глобалне хегемоније. Обрачун са доларом и америчком хегемонијом, пошто Американци са својим опадањем већ неће да се помире у тишини у каквој су Британци то урадили пре 70 година, зато постаје много бучнији. Текућа берзанска криза показала је пак западном свету да је, у озбиљној мери, кинески талац; потрес светских финансија који Кина очигледно може да изазове – а изазвала га је већ и девалвацијом од пуких 1,9 одсто – и који очигледно може да поднесе на ногама, на Западу може да изазове катастрофалне последице. Већ ово сазнање Кини даје озбиљну предност у свим будућим одмеравањима снага и аргумената.

 

УСПОРАВАЊЕ СВЕТСКЕ ЕКОНОМИЈЕ Али, као што то констатује и Лари Елиот у „Гардијану“, стварни проблем Кину надмашује увелико; као што већ рекосмо, кинеска криза, стварна или индукована, само је непосредни повод хаоса на осталим светским берзама, и није кинеска криза изазвала драматична упозорења Демијана Мекбрајда и Лерија Самерса. Стварни проблем је много дубљи, и допире до саме сржи владајућег, неолибералног, америчког глобалног поретка. Прихватао то или не, он је исцрпљен. И суве бројке и симптоми ове исцрпљености неумољиви су.

Неспорно је, наиме, да извозно оријентисана кинеска привреда јесте успорила. А успорила је због успоравања светске економије, то јест све мање тражње, због чега кинески извоз и трпи. Да светска привреда заиста успорава, показује и „Блумбергов“ индекс цена индустријских сировина који је, како показује наш графикон 1, на најнижем нивоу у овом миленијуму, на нижем нивоу чак и у односу на врхунац претходне економске кризе 2008. године. Додатну потврду пружа и Балтик драј индекс, „процена вредности поморског транспорта најважнијих сировина“ која је битна зато што „промене у Балтик драј индексу инвеститорима пружају увид у трендове глобалне понуде и потражње. Ове промене се често сматрају најважнијим индикатором будућег економског раста (ако индекс расте) или контракције (индекс пада) зато што добра која се транспортују јесу сирови, необрађени материјал, што је по правилу област која је подложна веома ниском нивоу шпекулација“, а он је поново, после благог и краткотрајног пораста, на свом историјском минимуму. И обим светске трговине опада већ пет квартала узастопно а у последња три је и у негативној зони, што се није догодило још од последње кризе.

Кључно је, међутим, питање зашто потражња опада? Одговор: због пада куповне моћи становништва, при чему треба имати у виду да лична потрошња у најмоћнијој економији света, америчкој, чини скоро 70 одсто њиховог БДП-а.

 

ПРИХОДИ И ДУГОВИ

Шта је изазвало пад куповне моћи становништва? Због чега Американци мање троше? С једне стране, због пада реалних зарада. С друге, због раста задужености.

О паду реалних зарада речито говори графикон 2 који објављујемо. Ниво на који се пало после кризе 2008. године, после седам година наводног опоравка, одржао се до данас, а реална примања по домаћинствима још нису досегла ниво из 1989. године.

Уз пад зарада, пада и укупан број запослених у САД (графикон 3) упркос порасту броја становника; 41 проценат радно способног становништва – 102 милиона – данас не ради, што је званична бројка све и ако се највећи број њих званично не убраја у незапослене.

Имајући ове податке у виду, о паду зарада и броја запослених, можда и не чуди наш графикон 4, који показује драматичан пораст социјалних давања у неолибералној Америци од почетка претходне финансијске кризе 2008. године; у економији која функционише како треба, крива би требало да иде надоле, јер све више људи све пристојније живи, а не нагоре.

Упоредо с опадањем зарада, како рекосмо, расту дугови просечних Американаца, што им на концу и онемогућава већу потрошњу и изазива успоравање њихове економије, која је у много живљем стању од европских. Графикон 5 показује пораст дуга по кредитним картицама, чему треба додати и занимљиво поређење и са споменутом 1989. годином, коју реалне зараде још нису достигле, и са кризном 2008. Укупан дуг Американаца (без хипотекарних кредита) 1989. Износио је 800 милијарди долара. 2008 ‒ 2,71 билион. А 2014. чак 3,15 билиона. Додајмо свему овоме да је вредност хипотека са 2,2 билиона из 1989. достигла 8,7 билиона 2014, што је све заједно огроман пораст све и ако се у калкулацију, као што и треба, урачуна и инфлација. А реалне зараде су у међувремену опале. Отуда и не чуди графикон 6, који показује да још од шездесетих година прошлог века, од када се ове ствари изражавају бројкама и графиконима, веза између потрошње и текућих примања није била већа. Једноставно, Американци су задужени до гуше и могу да потроше само оно што им остане од текуће зараде. Како су им примања све мања, они и троше све мање. И због свега овога не чуди ни графикон 7, брзина протока новца у САД, „пулс америчке економије“, који је на најнижем нивоу у последњих 56 година, колико се овај податак и одређује.

Оно што чуди, међутим, јесте графикон 8, стрмоглави раст вредности Њујоршке берзе од 2008. наовамо, који обара све рекорде. И који са реалном економијом, евидентно, нема баш никакве везе.

Раст вредности акција на берзи произведен је вештачки, креирањем новца без покрића који се немилице упумпава у шпекулативни финансијски сектор кроз програме квантитативног олакшавања (QE) и политиком ниских, скоро нултих референтних каматних стопа и јефтиним позајмљивањем које из тога проистиче. Тако је и надуван данашњи балон, балон свих досадашњих балона. Балони су, као што знамо, сасвим склони пуцању, а пуцање садашњег, ако већ и није почело текућом кинеском кризом, кренуће сваког часа, можда већ и током ове или наредне године. А тада, када се та неминовност заиста и оствари јер берза и дугови не могу да расту у бесконачност, као што упозорава Лари Елиот из „Гардијана“, централне банке и светске владе неће имати средстава за борбу с кризом јер су та средства већ употребиле: „За разлику од 2008, референтне каматне стопе већ су на нули. Буџетски дефицити значе да владе имају мање простора да снизе порезе или повећају потрошњу… Централне банке употребиле су сва конвенционална средства и још неколико неконвенционалних приде. Оне могу да одложе подизање каматних стопа и размотре нове рунде квантитативног олакшавања, иако ће то значити дуплирање дозе дроге која постаје све мање ефикасна сваки пут када се употреби.“

Чиме, заправо, долазимо, овим заобилазним путем, натраг до упозорења Демијана Мекбрајда која, с обзиром на надуване дугове и берзе и истовремено опадање реалне економије и непостојање оружја за борбу против наредне кризе, добијају много потпунији смисао. Због свега тога следећа финансијска криза, овај крах што је већ почео, има озбиљног потенцијала да означи и крај света који данас познајемо. У том процесу настрадаћемо озбиљно, око тога нема сумње. Али ће крај овог света означити и рађање новог, а тај би могао да буде и нешто бољи од овог данашњег.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *