Почетна / Регион / Пирангејт: Хрватска (зло) употреба српских медија

Пирангејт: Хрватска (зло) употреба српских медија

За „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић -Мекина
Да ли је Србија увучена у спор између Словеније и Хрватске као активни савезник Хрватске?

Односи између службене Љубљане и Загреба погоршавају се муњевитом брзином откако је избила афера „Пирангејт“ пошто су словеначки судија Арбитражног трибунала у Хагу Јернеј Секолец и службеница Министарства спољних послова Словеније Симона Дреник прислушкивањем уловљени у недозвољеним разговорима. Хрватски сабор је на хитном заседању, уз дириговану подршку домаћих медија и јавних личности, усвојио одлуку о изласку државе из арбитраже, док је Словенија покушала да спречи суседе у минирању Арбитражног суда тако што је после експресне Секолчеве оставке именовала свог новог судију – ни мање ни више него председника Међународног суда правде у Хагу (ICJ) Француза Ронија Абрахама.

Хрватска и Словенија, две „савезнице“ у НАТО и чланице ЕУ, које је Брисел свим осталим државама „кандидатима“ приказивао као „пример решавања отворених питања“, сада демонстрирају безмало хладноратовски конфликт поводом спорне међе на копну и мору. Хрватска тврди да је за њу арбитражни споразум „неповратно мртав“, док Словенија, уз оркестрирање Европске комисије, верује у неометан наставак арбитраже и очекује пресуду већ колико до краја године.

У међувремену, како електронски тако и штампани љубљански медији заокупљени су анализирањем превртљивости и лицемерја суседа, а под лупом се нашла и туристичка сезона; новинари су уперили прстом на сународнике који летују у Хрватској не обазирући се на угрожени национални интерес, а комшије су додале со на рану вешћу да су им управо Словенци ове године поправили број ноћења дуж Јадрана, па бележе скок гостију из Словеније за најмање 10 одсто.

[restrictedarea]

САХРАНА АРБИТРАЖЕ

Напрасно именовање француског судије Абрахама у Арбитражни суд, уместо Секолеца, јесте нови проблем за лукав хрватски план сахрањивања арбитраже. Уколико Арбитражни суд настави са радом (како је већ најавио упркос прошлонедељној оставци хрватског судије Будислава Вукаса) званични Загреб остаје без кључног аргумента, а тај је да у Арбитражном суду, који има задатак да за сва времена одреди словеначко-хрватску границу – само Хрватска није имала свог заступника (судију). Сада је, међутим, и словеначки судија странац, а Арбитражно веће је већ позвало Хрватску да именује новог судију уместо Вукаса. У супротном, уколико Хрватска то не учини у року од 15 дана (што је извесно да неће учинити) онда према арбитражном споразуму (који су усвојиле обе државе) суд има право да сам одреди и именује петог арбитра – уместо Хрватске. Тако би Арбитражно веће поново радило у пуном саставу који чини пет судија (уочи увођења судије Абрахама „у игру“, „ad hoc“ Арбитражни суд у Хагу су чинила три странца и по један „локалац“ – представник Словеније и Хрватске).

Словенија тако очекује да хрватски маневар са отказивањем арбитраже „на препад“ неће имати ефекта, мада је свима јасно (чак и ако Арбитражни суд настави са радом и одреди границу) да ће Хрватска тврдити да „не признаје тај суд“ а још мање пресуду. Чиме би пресуда остала празно слово на папиру. Хрватска је већ упозорила да њен случај није усамљен пример у свету, те да су и друге државе, попут Кине, одустајале од утаначених арбитража попут ове, па никоме ништа. Уколико арбитри у Хагу, супротно хрватским очекивањима, ипак заврше рад због којег су окупљени и одреде границу између Хрватске и Словеније, Загреб најављује да неће признати такву црту разграничења и већ сад инсистира на „новим преговорима са Словенијом“. При чему сва хрватска политика, на челу са министарком спољних послова Весном Пусић, неуморно подсећа колеге у Љубљани да је Хрватска пуноправна чланица ЕУ и НАТО (што у време потписивања арбитражног споразума није била услед блокаде Словеније) те да су државе равноправне, што словеначка страна разуме као прст у око и хрватско условљавање да ће међа бити утаначена онако како жели Хрватска, или никако.

Ако ниједна страна не одустане од својих захтева, то означава почетак нове серије пограничних конфликата између две „савезнице у НАТО и ЕУ“. Словенија сада преиграва могућности да арбитражну пресуду, за коју очекује да ће јој бити наклоњена – наметне Хрватској. Хрватска би могла да изврдава арбитражну пресуду као „незакониту“, али би у том случају Љубљана могла да потражи правду на Међународном суду правде. Што је за Словенију баш згодно, нарочито откако је на своју страну (као свог представника у арбитражи) придобила председавајућег управо тог суда (ICJ) – Ронија Абрахама. Да иронија буде потпуна, Хрватска се дуго опирала арбитражи и захтевала да две државе своје међусобице реше управо у ICJ, али је Словенија то одбила, свесна да би изгубила спор. Данас би, међутим, Хрватска однела победу у ICJ само уколико би доказала да Арбитражни суд није смео да настави посао око одређивања међе после њеног отказивања арбитражног уговора са Словенијом. Што би била готово немогућа мисија, ако се зна да сада арбитражу кроје како актуелни председавајући ICJ Абрахам, тако и његов претходник на челу ICJ, такође Француз Жилбер Гијом.

Речју, Хрватска би требало да нападне и као „неосновану“ одбаци пресуду Арбитражног суда у којем седе кључне судије из хашког Међународног суда правде. Словеначки план је да Хрватску поново доведе у немогућ положај, јер ICJ у случају словеначке тужбе због игнорисања арбитражне пресуде не би одлучивао о граници између Словеније и Хрватске, него о законитости или незаконитости повлачења Хрватске из арбитраже због афере „Пирангејт“. Хрватска би се позвала на „битно промењене околности“ и на „повреде споразума“ од стране словеначког судије, али је питање да ли би ICJ сматрао да су те повреде заиста толико битне. Према члану 60 Бечке конвенције, државе могу да откажу неки споразум само ако се ради „о битним повредама“ које је скривила друга страна, или ако на други начин није могуће постићи примену споразума. А да ли су мешетарења судије Секолеца и службенице словеначког МИП-а Дреникове, која је Секолецу давала упутства (што се сматра недозвољеним утицајем на независност суда) заиста представљала тако битну повреду процеса – то ће кроз неколико месеци (година) бити све теже доказиво, нарочито захваљујући брзој Секолчевој оставци, јер је коначна пресуда сада, без Секолеца (Словенија) и Вукаса (Хрватска) у рукама тројице „старих“ и двојице „нових“ судија, од којих ниједан није ни Хрват ни Словенац. Словеначки експерти су уверени да то може само да потврди, а не да ослаби ауторитет арбитраже. Није чудо да је словеначки министар спољних послова Карл Ерјавец после именовања Ронија Абрахама изјавио, ликујући, да је то „велика победа за словеначку дипломатију“.

ПИРОВА ПОБЕДА

У светлу свих тих „великих победа“ извесно је само једно – „Пирангејт“ је неповратно урушио медијску слику о Хрватској и Словенији као „примерима“ за остале земље Балкана, у првом реду Србију. Спор Загреба и Љубљане који је требало да постане показна вежба за остале земље кандидате за пријем у ЕУ у вези са питањем решавања граничних спорова – срозао се на „балканску причу“ (како пишу словеначки медији) о лажним обећањима, уценама, комшијским преварама… При чему се заборавља да је Словенија у односу на Хрватску применила исти принцип који је сама искусила у годинама уочи пријема у ЕУ, када је подлегла притисцима Аустрије и Италије око разних билатералних уступака (између осталог, морала је да превремено затвори и своје дјутифри-шопове). Љубљана је 2009. применила „већ виђено“ на Хрватску, чим је открила да је Загреб у своју претприступну документацију (коју је чинило неколико хиљада страна) а послао ју је у Брисел, убацио и географске карте у којима је прејудицирао границу са Словенијом. Хрватска страна није очекивала да ће словеначки чиновници пажљиво „прочешљати“ баш сваки папир и тако открити скривену „мину“ у документацији, а тај пропао потез је потом Хрватску коштао две године „тапкања у месту“ због словеначке блокаде. На крају је Хрватска под притиском Брисела и Вашингтона невољко пристала на решавање спора под плаштом „ad hoc“ Арбитражног трибунала, а Словенија је повукла блокаду. И тек тада је Хрватска ушла у ЕУ.

Чим је добио шта је желео (чланство у ЕУ) и чим је куцнуло време да Aрбитражни суд саопшти пресуду, не баш повољну по Хрватску, званични Загреб се латио шпијунских метода из Хладног рата како би дискредитовао Суд и извукао се из клинча арбитраже.

То доказује и чињеница да су аудио-снимци, добијени прислушкивањем, начињени још новембра прошле и јануара ове године, а читава афера је путем медија лансирана у јавност тек крајем јула 2015. године. Уколико Хрватској успе да докрајчи арбитражу, то доноси и наук Србији у погледу споразума (који и нису прави међународни уговори) које је последњих година морала и сама да склапа, на пример, са Приштином, све под међународном паском.

Председник словеначког парламента Милан Брглез, иначе предавач међународног права на љубљанском Факултету друштвених наука, већ је упозорио да понашање Хрватске обезвређује значење арбитраже на читавом Балкану, као и да је Хрватска арбитражни споразум са Словенијом очито потписала „држећи шипак у џепу“; словеначки амбасадор у Хрватској Војко Волк истиче да је Хрватска „употребила производе прислушкивања тајних служби за прислушкивање савезника и Међународном суду како би обезвредила рад арбитраже и коначну пресуду“, те да ће последице таквог чина бити „дугорочне и тешке“.

ДИСАЊЕ РАЗОТКРИЛО МЕТОД

За словеначке истражитеље је најважније питање „Пирангејта“ ‒ како је Хрватска уопште дошла до спорних снимака? Словеначки стручњаци за безбедност су анализирали аудио-снимке које је објавио загребачки „Вечерњи лист“ и открили да се на почетку снимка чује дисање Симоне Дреник, још пре него што је успостављена телефонска веза са Секолецом. Опет, на другом снимку, судија Секолец изнебуха пита Дреникову „да ли можда и она чује у слушалици неку музику“. Све су то докази да прислушкивање није изведено суперсофистицираном опремом односно „пресретањем“ телефонског позива у некој од централа или у кабловима словеначког, немачког, хрватског или неког трећег оператера. Дисање доказује просту чињеницу да су Дреникова и Секолец, који ју је звао из Беча, прислушкивани помоћу старе добре „бубе“ подметнуте у њеном стану или чак фиксном телефонском апарату. „Музика“ коју је чуо Секолец је део истог „феномена“.

„Бубе“ сигнале шаљу бежично до шпијуна који се налази у близини, а када дође до интерференције са неким од апарата, оне новије генерације прекидају сигнал и пребацују се на нову фреквенцију. И тада се у апарату одједном зачује „музика“, а веза прекида. Што значи да је службеница словеначког МИП-а на територији Словеније, у сопственом стану (!) била мета неке од (највероватније хрватских) обавештајних служби. Словеначки званичници ту проналазе доказе да се радило о великој и добро припремљеној операцији. Словеначке жртве прислушкивања су могле да избегну шпијунирање поверљивих и по државне националне интересе погубних разговора само да су избегавале безбедносно лоше објекте или да су употребљавале криптоване телефоне.

Други, још занимљивији део приче односи се на (зло)употребу српских медија од стране хрватских тајних служби. Јер, ако су тачне анализе словеначких обавештајаца да се радило о шпијунском подухвату хрватских колега на тлу Словеније, онда су у тај „комшијски спор“ накнадно, у корист Хрватске, увучени и неки српски медији, пре свега „Њузвик“ и „Курир“. Словеначки медији подвлаче да су информације о „цурењу“ података из Арбитражног суда у хрватском „Вечерњем листу“ објављена „истовремено и у српским медијима“, а хрватске дипломате чак наводе да су открили целу ујдурму са контаминирањем арбитраже тек када су информације о „словеначкој победи“ на Арбитражном суду из српских медија пренесене у хрватске. Тим поводом је хрватска министарка спољних послова Весна Пусић изјавила: „Нашли смо се у овој ситуацији пошто је транскрипт телефонских разговора објављен у српским медијима, па пренесен у хрватским.“

Српско издање „Њузвика“ то не негира, напротив, хвали се да је цела афера кренула да се одмотава управо из Србије јер је транскрипт и аудио-снимке телефонског разговора словеначког судије у Арбитражном суду Јернеја Секолеца и словеначке представнице Симоне Дреник објавио управо „Њузвик“ након писања „Курира“, тачније, да је „Хрватска изгубила гранични спор са Словенијом услед активног лобирања словеначког судије“. Ако је то тачно и ако су снимци заиста дело хрватских обавештајаца, онда то разоткрива и да су поменути српски медији, према мњењу словеначке стране ‒ искоришћени као оруђе хрватске обавештајне службе у њеној диверзији и поткопавању ауторитета Међународног арбитражног суда, чији је задатак да одреди границу између две државе мирним путем. Тиме је Србија увучена у спор између Словеније и Хрватске као активни савезник Хрватске. Очито је да Србија има посла са бескрупулозним суседом који је спреман да уруши чак и међународне институције, све за постизање својих националних циљева (придобијања што већег дела територије) при чему не преза ни од злоупотребе страних, у овом случају српских медија у своју корист.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *