Почетна / Култура / Песничка иронија Небојше Васовића

Песничка иронија Небојше Васовића

Пише Никола Маринковић
Статус овог ствараоца у српској јавности је био доминантно одређен полемичком књигом Зар опет о Кишу?, што је песника донекле скрајнуло у корист полемичара; појава нове збирке Нека, хвала стога је прави тренутак да се о њему проговори превасходно као о песнику

После Изабраних песама („Повеља“, Краљево, 2011) које сабирају (а тиме и вреднују) дотадашњи опус Небојше Васовића, 2014. у издању Културног центра Новог Сада појавила се његова најновија збирка, Нека, хвала. Васовићев статус у српској јавности у међувремену је био доминантно одређен полемичком књигом Зар опет о Кишу? (2013) што је донекле Васовића песника скрајнуло у корист Васовића полемичара. Због тога је појава збирке Нека, хвала прави тренутак да се о њему (поново) проговори превасходно као о песнику, иако се два вида његовог стваралаштва суштински не могу раздвојити.

ПУКОТИНЕ У СВЕТОВИМА

Ову дифузно организовану збирку чини девет циклуса, међусобно повезаних јединственим песничким обликовањем савременог света (односно, његових уломака). Тако већ први циклус отварају песме везане за парадоксе живота песника српског језика у иностранству, који има двоструку иронијско-сатиричну дистанцу – како према својим сународницима у дијаспори, тако и према страном свету око себе. Због ове иронијске дистанце, лирско Ја ове збирке је глас који никоме не припада, али са подједнаким жаром разоткрива све пукотине у световима што му се нуде као могући простори припадности. Тако саговорник („један занимљив и образован Србин“) из песме „Ноћни разговори у Торонту“ не познаје песнике иза чијих имена се иронијском мимикријом скрива лирски ироничар Васовићеве збирке, док песма „Детроит у години новчаног краха“ постаје метонимија урушеног сна Новог света, заправо део искуства нове реалности из које је ова збирка спевана.

[restrictedarea]

Таква реалност, која је у Васовићевој поезији већ наслућена тамном сликом света из његових првих збирки, у Нека, хвала се пројављује готово сатирички огољена, чиме се његова поетика помера од естетизоване до директне ангажованости, где се јасно именују обриси света који се критикује. То су и даље Васовићеви паралелни призори Србије и Северне Америке, али донекле преобликовани бржим ритмом, краћим стиховима и сведенијим изразом на граници (коју поезија никада не прелази) говорног језика. Оваква форма најподеснија је за иронијске обрте (као у песми „Канађанин, пореклом Србин, планира пут“) којима лирско Ја, иронијско, показује своју супериорност над светом који га окружује.

Други циклус пак, и даље кроз врло сведен израз, на моменте се враћа метафоричкој поетици ранијих Васовићевих збирки, али и у овим песмама (нпр. у песми „Ритуали“) проговара онај ироничар који има потребу да све што припада свету око њега окрене на наличје, као у стиховима: „‚Земља се променила‘/ каже космонаут који/ се управо вратио/ из космоса/ видевши је из даљине/ као што би је видео/ после осам вискија/ и овде: у крчми.“ Иста врста обрта присутна је и у „Канадским разгледницама“, где се граница између домовине и туђине преображава у спас: „Ви тамо мислите/ да је боље живети овде/ а ми одавде желимо/ да се вратимо тамо// И добро је што је тако/ иначе бисмо сви сањали исто/ а то би био још гори пакао/ него живети заједно.“

Својеврсна поетика откривања наличја у наредним циклусима протеже се и на хришћански подтекст (песма „Нови завет“) који у претходним збиркама није био тако директно детронизован, чиме је лирско Ја остављено без икакве врсте упоришта. На тај начин, осваја се простор апсолутне самоће („нема ни куће/ ни тањира на столу/ нити оног који би могао/ бити сâм за столом/ јер сâм је одувек био/ тако да се навикао на то“) из које се женско сагледава као еротски идеал, који једини може да надомести празнину света. Битно место овог идеала наглашено је и изразитом естетизацијом слика што преносе искуство сусрета са женом, чиме је у прва три циклуса заокружена поетичка визура којом ће остатак збирке бити испеван.

ПОЕТИКА ДИРЕКТНОГ АНГАЖМАНА

Ово дефинитивно уобличавање лирске позиције као да је ослободило песничку енергију у наредним циклусима, који доносе најуспелије песме збирке. Поетика директног ангажмана ефектно проговара у песмама „Феминисткиња“, „Састанак групе Г20 у Торонту“, „Центар“, уз истовремено уобличавање аутопоетичких ставова. На тај начин се ствара чврста веза између обесмишљеног света и дифузне стваралачке поетике, која, како показује песма „Савети српском песнику“, релативизује неке од кључних поетских дискурса модерне српске поезије. Ова песма, обликована као низ негативних императива – шта српски песник не треба да ради – тим негацијама открива пут којим се Васовић креће. Њега интересује „нешто из живота“, „ствари што/ узбуђују и сан одузимају“, гладни, расељени, „жене које чешљају канте за ђубре“, па у таквој позицији не може бити лалићевске „страсне мере“, која је такође одбачена.

Како је поетика одређени систем тема и поступака, неминовно је да иза ње постоји и шира парадигма сагледавања људског искуства, историје и културне традиције. Наглашена негација са којом Васовић прилази овим категоријама, уз истовремену критику савремености, дозвољава олаку интерпретацију да је његова иронија самодовољна, односно заснована у самој себи, али ипак није тако. Песничка критика савременог света, и овде и тамо, уочавајући негативне феномене, аутоматски показује да постоји нешто неименовано у име чега се критика изговара. То неименовано, које се даје наслутити из дискретне емотивне блискости што боји циклус песама о завичају, у завршном, деветом циклусу пројављује се као утопијска Куба, земља еротске безбрижности, чиме се ствара равнотежа апсолутној негацији остатка збирке. Утопија, маркирана развијеним метафорама са траговима митских парадигми (као у последњој песми, у слици змије у камену) тако постаје једини простор у Васовићевој збирци који се опева а не иронизира, и једино ту лирско Ја каже да свету. Ово допуштење да се једном могућем свету ипак верује знак је да је иронијски глас, доминантан у овој збирци, глас онога који не може да преболи што тоталитет света није достојан вере и опевања. Насловно одрицање (Нека, хвала) у свом апсолутном значењу није одбијање свих могућности, већ свих понуда света, чији је центар, поентира Васовић, његов епитаф.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *