Почетна / Свет / Паклена добродошлица избеглицама

Паклена добродошлица избеглицама

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић
Жање се оно што је посејано: у избегличком „цунамију“, који погађа посебно Немачку, Европа плаћа туђе, америчке цехове сулудих и разарајућих ратних похода, у којима је и сама, вољно или невољно, учествовала, иза којих су, у великом броју до тада стабилних држава, остали пустош и хаос а кренуле сеобе невиђених размера и непредвидљивих последица

У врелим данима пакленог лета, политички ошамућена (западна) Европа не зна шта ће с незаустављивом лавином нежељених гостију. Зидови, бодљикаве жице, опасни пси, до зуба наоружани полицајци, жандарми и војници…

Драстична (и узалудна) демонстрација моћи, која се претвара у очајничку беспомоћност, само увећава хаос и додатно усијава ионако експлозивну ситуацију, што опасно прети да измакне контроли.

Немачка опет мирише на бензин, констатује „Шпигл“: широм земље горе избеглички центри и склоништа. Више од две стотине паљевина само у првој половини ове године. Паклена добродошлица постаје опасно искушење званичне политике. А она и у овој земљи нема храбрости да се суочи с чињеницом да Европа управо плаћа, понајвише и превасходно, туђе (америчке) цехове: жање се оно што је посејано.

С том чињеницом се јавно, из посебних политичких обзира, или нескривених страхова (пред „Великим братом“) превише не барата. „Печат“ је, у том контексту, својевремено скренуо на ово пажњу: за разлику од уобичајених миграција, које се, макар условно, прихватају као природне и нормалне, империјални и разарајући амерички ратни походи постали су главни „окидач“ и еруптивно извориште садашњих  очајничких сеоба, готово невиђених размера и непредвидивих последица.

[restrictedarea]

Зла пролећа

Иза разних и разорних „пролећа“, арапских и других, „ружичастих револуција“, директних инвазија и агресија, читаве државе су постајале развалине. Тонуле у хаос и пустош. Готово закономерно следили су самоубилачки грађански ратови, погроми, заслепљујуће освете, масовни егзодуси и бежаније.

О томе је, пре који дан, директно и неувијено, готово премијерно, проговорио коначно и један шеф државе, чланице западне војне алијансе и Европске уније. Формација из којих су се многи, вољно или невољно, сврставали, посебно у време владавине Џорџа Буша (Млађег) под амерички ратни барјак. Реч је о чешком председнику Милошу Земану.

Имиграциони талас, рекао је Земан, створила је сулуда идеја да се крене у војну интервенцију у Ираку. Требало је, наводно, да се тамо нађе оружје за масовно уништење. Ништа није нађено. Слично „увођење реда“ одиграло се у Сирији и Либији. За избеглички талас одговорни су управо они режими који су га својим глупим акцијама изазвали. Не само у САД. Операцију у Либији „координирао“ је и један број земаља Европске уније. Толико од Земана.

Немачка, стицајем околности, није била превише ратнички расположена да учествује у тим „сулудим“ (не само по Земану) операцијама. Њен тадашњи канцелар Герхард Шредер је, изазивајући гнев у Вашингтону, склопио „антиратни савез“ са руским председником Владимиром Путином и шефом француске државе Жаком Шираком. Оштро су се противили нападу на Ирак.

Немци су се, истина, придружили „првом глобалном рату против тероризма“, како је, после „црног (америчког) септембра“, означен напад на Авганистан, али су, потом, остали по страни у крвавом свргавању Гадафија и потпаљивању сиријске ватре.

Епицентар мигрантског потреса

Нашли су се, упркос томе, у епицентру великог мигрантског потреса. Из више разлога. При чему зов немачког благостања може да буде пресудан, не и једини разлог за толику навалу: готово четири стотине хиљада правих и „лажних“ азиланата само у овој години.

Нигде, наиме, као у овој земљи није однос према азилантима, превасходно из историјских разлога, био и остао тако деликатан и комплексан. Више од пола милиона Немаца, углавном немачких Јевреја, нашло је спас и уточиште испред нацистичког терора и тираније у осамдесет земаља широм света. Из те чињенице проистекао је императивни налог, преточен, у случају Западне Немачке, у уставну обавезу: политичким прогнаницима гарантује се безрезервно право на азил.

Јасна и недвосмислена одредница, упркос којој није увек, у конкретним случајевима, све било јасно: будућег великог Немца, једног од највећих у њиховој новијој политичкој историји, Вилија Бранта, третирали су дуго, по повратку из норвешког егзила, као – издајника!

Млада република, још под патронатом победника, суочила се са незапамћеним таласом сеоба већ крајем рата: више од тринаест милиона избеглих Немаца. Највише из некадашњих источних области Рајха, садашње пољске територије. Нису увек, и не баш сви, примани с благонаклоношћу и симпатијама, али је, с временом, у чему је политика одиграла важну улогу, солидарност с прогнанима постала део немачке културе.

 

Агресивна ксенофобија

Упркос тој неспорној чињеници, однос Немаца, укључујући и њихову званичну политику према странцима, посебно према мигрантима, кретао се у великим амплитудама и – крајностима. Од раширених руку до немачки реског „аусландер раус“. Странци напоље.

Најпре су, већ крајем педесетих и шездесетих година, стигли, у стотинама хиљада, Италијани, Шпанци, Турци, потом и Југословени. Захуктавало се немачко „привредно чудо“, које је тражило јефтину гастарбајтерску радну снагу. После широм отворених граница, уследио је 1973. резолутно „стоп“.

Милиони гастарбајтера желели су, међутим, да остану. И да доведу породице. Тако се број странаца, упркос том „стопу“, осетно повећао. И изазивао, повремено, експлозивне таласе ксенофобије. Али и отрежњујуће гласове разумевања и толеранције. Сећам се слогана који је, у узаврелој атмосфери, настао крајем осамдесетих: „Сви смо ми негде (макар као туристи) странци“ – он је, као порука и упозорење, добио широку и практичну, примену: лепљен је на јавним зградама. Највише на аутомобилима људи који су се супротстављали агресивној ксенофобији.

А онда је, сасвим неочекивано, и многима необјашњиво, после рушења Берлинског зида, дошло до излива експлозивне мржње према странцима, тамо где их је најмање било, у Источној Немачкој. Кренули су погроми, с паљевинама кућа у којима су живели Вијетнамци.

Кратко време потом уследио је први велики талас азиланата. Њих преко две стотине хиљада. Атмосфера се усијавала. Температуру су подизали и медији. Увек најгласнији у томе, високотиражни „Билд“ је хушкао: плима (азилантска) расте, кад ће брод (земља) потонути.

Чинило се да је политика капитулирала пред улицом. Тадашњи канцелар Хелмут Кол је 1991. у рапорту о стању нације поручио и констатовао да Немачка није усељеничка земља. Пооштрени су прописи о стицању права на азил.

Стварност је, међутим, и опет, била јача од политике. Најснажнијој привреди Старог континента била је потребна квалификована и висококвалификована радна снага које није било довољно у земљи. Жустро се расправљало о томе да ли странци значе и представљају обогаћење или оптерећење за земљу. Држава је била принуђена да попушта. У прописима.

 

Непожељни Балканци

Нови талас азиланата уследио је 1992. године, чему је, добрим делом, допринела званична немачка политика: у тој избегличкој реци било је доста оних са подручја тада већ бивше Југославије, у чијој драми и растакању је Немачка одиграла разарајућу улогу. Од усијане ксенофобичне атмосфере до пироманских „подухвата“ није било далеко: плануле су куће странаца и њихови несрећни житељи, у Солингену, Мелну…

Пред садашњом „најездом“ миграната немачка политика опет делује затечено а нација оштро подељено. Њену солидарност са дошљацима, оптерећује „несолидарно понашање“ немачких суседа у европској кући: почев од Велике Британије, која се сада суочава са драмом на Ламаншу, доста земаља је одбило да преузме своју „квоту“. А гнев подстиче дубоко уверење да међу нежељеним дошљацима постоји групација у којој „деведесет девет одсто“ никако не може рачунати на стицање азила. У тој, иначе бројној групи су дошљаци с Балкана (само у минулих шест месеци: Косово 28.642, Албанија 28.672, Србија (највише Роми) 10.126, Македонија 4.182). Њих, тврди се, покрећу економски, а не политички разлози. А за њих шеф баварске покрајинске владе и Хришћанско-социјалне уније (CSU) Хорст Зехофер предлаже успостављање, на самој граници, логора под шаторима и – брзо протеривање.

Лидерима других странака, посебно оних опозиционих (зелени, „Левица“, али и социјалдемократе на власти) Зехоферова идеја се учинила превише драстичном и нехуманом, па је Баварац засут жестоким јавним критикама. Из Берлина је отишао налог немачким дипломатским представницима у балканским земљама да се „распакују они који већ седе на коферима“. Нека оставе сваку наду.

Градоначелник Хамбурга, социјалдемократа Олаф Шолц не би ни све Балканце да остави без наде. Он би да Немачка оживи споразум какав је постојао у време бивше Југославије: људи који би могли да рачунају на сигуран посао у Немачкој, не би, у том случају, морали да „иду погрешним путем“ тражећи нереално политички азил.

 

Мала револуција С правом на азил могу, у оном високом, практично стопостотном, проценту, иначе, да рачунају, поручују званичници, избеглице из Сирије (у првих шест месеци ове године регистровано је њих 32.472) Ирака, Либије…

Под притиском „нових околности“, владајући конзервативци су очигледно спремни на „малу револуцију“: решени су да раскину с илузијама и табуима и да признају да је и Немачка усељеничка земља, попут САД, Канаде, Аустралије. Са свим консеквенцама које из тога могу да произиђу.

Канцеларка Ангела Меркел је, може се прочитати у медијима, схватила важност коју би мигрантска тема могла да игра у наредној изборној кампањи, а њој је стало и до четвртог мандата (чиме би се изједначила са „вечитим канцеларом“ Хелмутом Колом) па политичку експлозивност ове теме не би да препусти социјалдемократским ривалима.

Питање је, међутим, шта ће до тада учинити „улица“. Немачка тренутно кључа и нико не може да предвиди куд заиста воде злослутне паљевине мигрантских склоништа. У многим немачким градовима, а највише, опет на истоку земље (посебно у Саксонији, на чијем челу се, иначе, као шеф покрајинске владе, налази један Лужички Србин, Станислав Тилих) стварају се агресивне групе „грађанске одбране“, „бранилаца домовине“, мешавина разложно забринутих људи и екстремних десничара, предвођених неонацистима. Њихов број се шири, посредством друштвених мрежа и могао би, како се страхује, да прерасте у покрет националних размера и постане политичка мора званичног Берлина.

Политичари покушавају да смире јавност, тврдећи да нема превише разлога за забринутост. Медији, међутим, упозоравају да би враг могао да однесе шалу. На друштвеним мрежама се умножавају све запаљивије поруке, све до оне (потписује је жена) по којој би опет требало „одврнути гас“.

Колумниста „Шпигла“ Саша Лобо констатује да је тероризам, и то онај „народни“, стигао у Немачку. То би морали, каже, да виде и признају политичари и медији. Назовимо коначно људе који пале избегличке центре правим именом: то јесу терористи!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *