Нова муслиманска окупација Србије?

Драгомир Анђелковић 
Сваки пут када се олако односимо према неконтролисаном уласку бројних муслиманских миграната у Србију ваљало би да се сетимо страшне судбине Асиријаца

Права поплава, пре свега муслиманских и арапских миграната, са којом се сада суочавамо – за нас дугорочно може да буде фатална. Турски муслимани су у 14. и 15. веку оружјем освојили српске земље али се у њима нису масовно населили. Отуда, Срби су, после више векова ропства, на многим поднебљима успели да очувају идентитет и хомогеност, те да у погодном моменту отпочну процес националног ослобођења. Но, тамо где је услед досељавања инородног становништва драстично измењена изворна етничка структура (нпр. Косово и Метохија) или је пак дошло до значајне исламизације Срба и са тим скопчаног идентитетског преображаја (нпр. Босна и Херцеговина) српски историјски простор је до данас окрњен. Исто тако и Грци су се ослободили тамо где су опстали као већина (југ Балкана) али су за њих трајно изгубљени крајеви Мале Азије, у којима су у византијском периоду живели у већем броју него у Европи, а у које су се масовно доселили муслимански Турци. Укратко, треба имати у виду да је од пуке окупације нечије територије много опасније масовно насељавање. Када се ту, макар и без оружаног освајања, пређе нека црвена линија, више нема спаса!

ИГНОРИСАЊЕ ОПАСНОСТИ

Нема сумње да призори измучених несрећника, а међу њима има и много деце (али и дојучерашњих бојовника који су напрасно скинули униформе и одбацили оружје) што се селе са ратом погођених подручја – код свих нас изазивају сажаљење. То је људски и у складу са тим на хуман начин се према њима треба односити. Међутим, када се ради о држави, она пре свега мора да поступа рационално у складу са нашим националним интересима. А они налажу да се спречи дуже, а камоли трајно остајање муслиманских миграната са Блиског истока у Србији. Уместо да се нада да ће миграциони талас проћи као што је дошао, Београд мора да води рачуна да Немачка и друге западне земље ка којима су мигранти кренули пре или касније могу да покушају херметички да затворе своје границе (односно границе оних преко чије територије миграциони талас иде ка њима) те да се тако деси да бројне избеглице са Блиског истока не могу даље из Србије. Шта ћемо онда са њима? Како и где да их депортујемо?

[restrictedarea]

Да се то не би догодило, битно је читавом кризом много озбиљније се бавити тј. отежавати доток миграната (унапређењем заштите границе и на друге начине) и помагати њихов несметани ток преко Србије како би што пре из ње изашли. Другим речима, пазити да исти број људи напушта Србију колики је онај који у њу улази, односно да ни у једном тренутку на нашој територији не буде превише арапских избеглица, уместо што се сада допуштају њихов неконтролисани прилив и кретање. Разуме се, важно је и да траг о њима не остане у нашим званичним евиденцијама, односно да поступамо исто као Бугари, Македонци или Грци. Јер, неки на Западу већ озбиљно разматрају могућност депортовања миграната у периферне европске земље где би се градили избеглички центри за стотине хиљада па и милионе људи. А то ће се догодити пре свега у земљама за које постоје докази да су преко њих они стигли на Запад (зато се наши суседи толико труде да њих нема). Стога, да нас сутра не би притискали да прихватимо да будемо велики центар за смештај миграната (што ће Немци и други са Запада радо финансирати, али за нас је веома ризично) данас морамо мудро поступати.

Наравно, полазим од тога да нам власт није онаква каква је била „жута олигархија“, тј. да није спремна да жртвује националну будућност ради које лепе речи из ЕУ, транше евентуалне материјалне помоћи и подршке да и даље остане у својим фотељама. У противном, можемо очекивати да лакомислено иде линијом мањег отпора у вези са сеобом народа са којом се сада суочавамо, те да се тако сутра нађемо у трагичном положају. Да би он пре или касније био баш такав, без претеривања, ваљало би да нас подсети историјска и актуелна судбина Асиријаца, у чије земље су некада дошли преци људи што сада масовно пристижу у Србију! И није битно да ли долазе као, наизглед, испрепадана маса или пак организована војна сила. Ако постанемо мањина у својој земљи – а то ће се у неком тренутку десити ако у њој постану значајније присутне од нас биолошки и у другом погледу виталније национално-верске групе – бићемо нови Асиријци, а и без тога смо већ озбиљно пострадао народ.

ЗАБОРАВЉЕНИ ГЕНОЦИД

Народ који се данас именује као Асиријци, Асирци или Халдејци, представља остатке разнородних заједница са простора Блиског истока пре арапске инвазије. Део припадника тог народа потиче од древних Асираца, носилаца некада моћног Асирског царства, које је обухватало поменуте просторе, али већина је изданак других семитских група. Но, свима њима је заједничко да су пре арапско-муслиманске најезде прихватили хришћанство и да га потом ни  суочени са стравичним изазовима нису одбацили. Многи њихови сународници су се у наредним вековима исламизовали и стапали са арапским дошљацима, док су се преостали хришћани са простора који данас пре свега припадају Сирији и Ираку слили у релативно јединствену националну заједницу где је преовладао неоарамејски језик (иако су изворни носиоци асирског имена, које се проширило и на остале хришћане тих земаља, говорили акадским језиком).

Додуше, модерни Асиријци често у свакодневном животу говоре арапски иако се труде да не забораве матерњи језик. Код њих су и даље развијене бројне локалне специфичности. Припадају разним хришћанским црквама (монофизити, несторијанци, православци, гркокатолици или унијати). Политички су уситњени. Но, оно што је битно за нашу причу, они су хришћански староседеоци Блиског истока  који су постепено – протеривањем, ликвидацијом, исламизацијом, асимилацијом – постали острва у муслиманском (арапском и курдском) мору. Готово до краја средњег века на многим просторима Блиског истока били су већина, а и пред Први светски рат чинили су преко 10 одсто становништва тамошњих отоманских територија. Онда је отпочела савремена и интензивна варијанта до тада вековног тихог геноцида који су над њима спроводили муслимани.

По рецепту који је примењиван са Јерменима, турске власти су током 1915-1916. године ликвидирале велики део асиријске елите а онда су већи део народа присилно повеле у марш смрти. Преко милион људи је вођено кроз пустиње Месопотамије од једне до друге тачке како би што више Асиријаца умрло од исцрпљености. Забележене су и епизоде масовних покоља на начин како су то радиле хрватске усташе, када су хиљаде људи, укључујући и децу, клане. Како год било, од 1915. до 1918. године, по разним подацима, ликвидирано је између 300 и 750 хиљада Асиријаца. То је геноцид о којем Европа ћути! Између осталог и зато што европске колонијалне силе не да ништа нису учиниле да том несрећном народу помогну већ су га крајем Првог светског рата и грубо искористиле па гурнуле у нову трагедију. У месецима када се Османлијско царство распадало, Енглези, па и Французи настојали су да ради лакшег освајања његових блискоисточних предела користе подршку преживелих Асиријаца који су помислили да им верски сродни европски хришћани доносе спас. Тада су формирани и ништа мање борбени од савремене израелске армије асиријски добровољачки одреди. Међутим, када су одрадили своје, пре свега Лондон оставио их је на немилост властима новоуспостављених арапских протектората. Њима није требало много да искористе прву прилику да се обрачунају са хришћанским староседеоцима земаља које данас блискоисточни Арапи настањују а за које су помислили да покушавају да поврате бар део простора својих предака (да успоставе ако не своју државу онда бар аутономију што су тражили током Париске мировне конференције).

МАЧ НАД СРБИЈОМ

У међуратном периоду најжешће прогоне доживели су Асиријци током 30-их година у Ираку. А бољи дани за тај пострадали народ дошли су тек са успостављањем секуларних (социјалистичких) арапских режима у Сирији и Ираку после Другог светског рата и колонијалне европске владавине. Колико год данас на Западу блатили Садама Хусеина и Старијег, односно Млађег Асада, они су Асиријцима пружили оно што „цивилизовани“ западњаци нису док су имали доминантну улогу на Блиском истоку, тј. обуздали су исламски екстремизам и обезбедили Асиријцима личну безбедност и поштовање основних национално-верских права. Но, они у њима нису дуго уживали. После новог евроатлантског похода на Блиски исток и рушења или бар слабљења тамошњих секуларних режима, дошло је до новог дивљања муслиманских екстремиста. Иако су они декларативно непријатељи Запада, изгледа да се макар посредно евроатлантски и арапски екстремисти помажу. Уосталом, Вашингтону и Лондону су савезници, суштински ништа мање од озлоглашених припадника тзв. Исламске државе, радикални исламисти Саудијске Арабије и њој сличних држава Персијског залива.

Цену такве политике поново плаћају Асиријци. Већ неколико година суочавају се са масовним прогонима, покољима па и присилном исламизацијом. Многи од њих око 500 хиљада, колико их је било у Ираку и Сирији, пре него што је Запад тамо изазвао хаос, страдали су или били присиљени да побегну главом без обзира што даље од зоне деловања исламистичких јуришника. Ти људи, који су уистину колективно крајње угрожени, заслужују да добију азил у Европи, па и у Србији. Уосталом, они имају сличну историјску судбину као и ми, односно са нама деле хришћанско наслеђе. Свакако, нису претња за наш национални опстанак. С друге стране, многи муслимани који са Блиског истока стижу у Србију – верујете ли, одједном, у толиком броју, спонтано? – то јесу. Доказано је да међу њима има много дојучерашњих војника или да су у питању породице мушкараца који се налазе у редовима исламистичких легија, а ко каже да за њима ускоро неће доћи и њихови (можда по задатку) демобилисани очеви и браћа?

То све је опаки мач који виси изнад наших глава. Бар ми што нас је средњовековна муслиманска инвазија довела до руба пропасти и што се и даље суочавамо са болним наслеђем некадашње отоманске окупације – морали бисмо да будемо свесни тога какву потенцијалну опасност носи ка нама (макар са изворно транзитном намером) усмерена сеоба народа са подручја Блиског истока. А као да нисмо, било да је у питању власт или велики део друштва. Но, надам се да се само ради о привременој добронамерној заслепљености из жеље да се помогне унесрећеним људима. Сада је дошло крајње време да се штити национални интерес у вези са демографском опасношћу са којом се суочавамо. Будимо свесни, она за нас може да буде фатална, па тест озбиљности свих наших политичара мора да буде то колико су ефикасно спремни да допринесу њеном ублажавању. Макар и изазвали нечији бес у Бриселу или Вашингтону!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *