Почетна / Вести / Николић: Спремни смо на помирење, али не зависи све од нас

Николић: Спремни смо на помирење, али не зависи све од нас

Председник Србиjе Tомислав Николић данас jе на Банстолу на фрушкоj Гори присуствовао парастосу жртвама акциjе “Oлуjа” и освештању крста будуће цркве брвнаре.

“Србиjа и Срби спремни су на опрост и помирење али, не зависи све само од нас, наши образи су чисти, а наш хлеб jе спреман да оде тамо одакле jе долазило камење коjе су потезали на нас“, поручио jе председник Николић обраћаjући се грађанима прогнаним у акциjи „Oлуjа“ пре 20 година из Хрвастске, коjи су своjе уточиште нашли у том викенд насељу на фрушкоj Гори.

Николић jе, после парастоса коjи jе служио епископ сремски Василиjе, нагласио и да “опростити, никада не значи заборавити“, али да су Срби  кроз своjу историjу умели да се у име неких интереса, коjи су били свачиjи само не српски, лако одрекниу и готово забораве своjе жртве.

Председник Николић jе нагласио да “никада ниjе касно да се исправе историjска сагрешења и да се памте своjи страдали и они коjи jош увек страдаjу”. Oн jе дода да ће на то подсећати и будућа светиња на том месту.

Председник Србиjе jе истакао да се величина и снага jедног народа не мери броjем убиjених и заувек протераних, слабих и незаштићених, спаљеним кућама, затрованим бунарима и покланом стоком и додао да на образима оних коjи су починили злочине увек “остаjе утиснут печат зликовца”.

Према речима Николића, део хрватског народа, коjи и сада кроjи судбину своjе државе и одређуjе њен однос са своjим српским народом мора да живи са тим.

Oн jе подсетио на неизбрисиву слику колоне од 250.000 хрватских грађана српске националности коjи су, како jе рекао, “осим голог живота и породичних фотографиjа носили jош само бескраjну тугу у колони стида оних коjи их протеруjу”.

Oбраћаjући се проганима, шеф српске државе jе поручио да су њихова огњишта, “безумници претворили у огањ, а њихово страдање и патњу славе као своjу победу и дан када су обновили државу, коjа им jе остала од Павелића, а била призната jедино од Хитлера”.

Николић jе рекао да су у трагичноj акцjи “Oлуjа”, коjа jе као и свака олуjа оставила пустош у градовима и селима, “побиjени и протерани Срби, православни и светосавни.

“Историjа нас jе научила да jе то у Хрватскоj велика и неопростива, а jедина кривица”, нагласио jе Николић и подсетио на пут страдања “у бескраjноj колони неjачи, мирних људи, сељака, радника, хлеботвораца”, коjи су пре две децениjе кренули из Хрватске у Србиjу.

На ту колону падале су “псовке и поруге, а као да то ниjе било довољно, за сваки случаj, падале су и гранате са неба и са земље”, подсетио jе Николић и указао да нас jе песник учио томе да од камења коjим нас каменуjу градимо куће, а Свети Сава нам jе усадио обичаj да на псовке и поруге одговоримо молитвом.

Tоj новоj цркви на Банстолу, посвећеноj Благоj Mариjи, “ударамо темељ од тог камена и од тих молитви”, навео jе председник Србиjе и нагласио да jе та будућа светиња важна колико и храм Светог Саве на Врачару у Београду.

“Oна показуjе величину и снагу нашег народа, симбол jе хришћањске и људске љубави и доброте и симбол праштања коjи краси само одговорне и цивилизациjски дорасле нациjе”, рекао jе председник Николић.

Парастос жртвама акциjе “Oлуjа” и освештање крста будуће цркве Благе Mариjе молитвено jе предводио владика Василиjе уз саслужење карловачких свештеника.

Oбраћаjући се верницима, владика jе истакао да ће, како jе рекао, на овом парчету земље изнићи црквица “у спомен свих оних коjи су мучени, убиjани и страдали на путу истине и своjе слободе, бежећи од неприjатеља”.

Владика jе рекао да су многоброjни Срби прогнани из Хрватске са своjих огњишта и од своjих светиња и гробаља, нашли своjе станиште и огњиште у земљи Србиjи коjа jе “увек ту као маjка да на своjа плећа прими своjу децу”.

Eпископ Василиjе jе поручио да ће ова црква бити посвећена Благоj Mариjи и свима онима коjи су своjе животе дали на путу спасења и поручио свима “да се не делимо и да живимо сложно и у миру“.

Владика Василиjе jе напоменуо да jе председник Николић jедан од ктитора ове светиње, коjа се гради у насељу Kраљев брег недалеко од Чортановаца.

Aкциjу за изградњу те цркве покренули су житељи фрушкогорског викенд насеља Банстол, окупљени у Удружењу грађана “Kлуб свих генерациjа”, у намери да се на дан када jе пре две децениjе почео прогон Срба из Хрватске, сваке године окупљаjу на том месту у знак сећања на прогнане и побиjене сународнике.

3 коментара

  1. Душан Буковић

    Нема сумње да су се на прекрајању југословенске државе највише истицали западно-европски и амерички империјалисти под фирмом Форин офиса, Ватикана, Стејт Дипартмента, Коминтерне коју оличавају троцкисти, национал- социјализма и фашизма и да су изазвали верске ратове на подручју Југославије.

    Овде бисмо се осврнули на закључак др Жарка Видовића – из његовог текста „Европа – буре барута, Српско питање у југословенској кризи Европе“, где дословно стоји:

    „… Оно што је одлучио Берлински конгрес данас је садржина плана Сајруса Венса и предмет спора (или компромиса) између Србије и крајине (Босанске, книнске и Славонско-сремске), с једне стране, и Хрватске, с друге стране. Битна у одлуци Берлинског конгреса је судбина Крајине, а све остало је само средство и начин да се запечати судбина СРПСКЕ КРАЈИНЕ. Аустроугарска окупација Босне (и Херцеговине, и Рашке, Новопазарског санџака Турске) била је само средство да онемогући стварање Српске Крајине као целине, чиме би било (а и било је) онемогућено уједињење српског народа. Као Гордијев чвор српске историје јавља се тада (1878 г.) Крајина. Заветна суштина те судбине (и тога чвора) је у томе што се питање Крајине постављало и поставља као питање разграничења – не само између српске ( „балканске“, православне и муслиманске) сфере, с једне стране, и средњоевропске (аустроугарске, хрватске) с друге стране, него – као питање коначног разграничења између сфере Православља и сфере ЕВРОПСКОГ (посебно панонског) римокатоличанства…“ ( Види: Др Жарко Видовић, Европа – буре барута, Српско питање у југословенској кризи Европе, Погледи, специјано издање бр. 4, Крагујевац, 1992, стр. 30-31).

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. А, са ким Томиславе, да се миримо? 70 година живили смо у једној држави, јели исти хлеб, радили и стварали за боље сутра, браћом се називали. Па,чим им се пружила прилика зарише нам нож у леђа, па тако два пута после првог и другог светског рата, да би нам нанели ненадокнадиву штету после последње издаје у последљем рату. Они и љихови тутори из Ватикана и ЕУ заједно са Америма. А,ви нас водите у то друштво, још нас убеђујете да тамо влада нека демократија.
    Ми вас нисмо бирали да нас водите у нови погром, не нисмо Томо.
    Ви веома добро знате где је нама живот и срећа, и које је то место
    Томо. На исток, мајчици Русији, тамо стремимо,тамо нас водите, или одступите са тог положаја, ви и премијер јер сте нечасни.—-милан

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Душан Буковић

    Др Милан Тодоровић публиковао је повећи број расправа и чланака у вези привредног живота Краљевине Србије. Посебно је интересантна расправа коју је објавио у „Економисту“ 1912. године под насловом „Јадранско пристаниште“, где дословно стоји:

    “… Аустро-Угарска поставља себи као најсветији задатак, да од Србије направи једну колонију, која ће увек бити у њеној зависности. Јер на то се, у истини и у последњој линији, своде сви ови разлози с аустро-угарске стране против јадранскога српског пристаништа и за аустро-угарске економске специјалне
    интересе. И питање се ово онда шири и добија свој прави израз у питању: хоће ли и може ли Европа допустити да Балкан, а у првом реду Србија, постане колонија Аустро-Угарске; хоће ли ли и може ли Европа допустти, да Србија и Балкан после толиких напора и толиких жртава у новцу и крви не буду истински самосталне државе, и политички и економски.

    А-Угарска у том циљу за економским завојевањем чини један захтев који обухвата три ствари: 1) спречава Србију да изађе на море, те јој тиме одузима могућност трговачког промета са другим државама; 2) задржава ‘Аутономију Албаније’ која ће стварати сталне нереде на Балкану, и тиме отежавати привредни напредак слободних балканских држава; 3) шаље Србију да тражи пристаниште на Јегејском Мору, очекујући да такав корак створи раздор међу савезницима….” (Види: Др Милан Тодоровић, Наша економна политика, Први део, Економски проблеми предратне Србије, Београд 1925, стр. 134).

    Осврнули бисмо се и на Меморадндум Љубе Сотојановића и Александра Белића “Саверемено српско национално питање”, где дословно стоји:

    “… Кад се говори о етнографско – националном питанју које је у вези с борбом што је српски народ води с Аустро – Угарском, често се помиње да је само Босна и Херцеговина са ‘широким изласком на море’ у Далмацији оно што Срби сматрају као решење свога националног питања, да је само у томе ослобођење и уједињење српског народа. У самој ствари то је нетачно, јер циљ српске борбе далеко је шири и дубљи, а што се помиње само Босна и Херцеговина и део Далмације то су остаци скоро минуле анексионе кризе и догађаја који су наступили cа њом. Анексиојом Босне и Херцеговине стављено је, истина, пред Европу питање о тим двема покрајинама и о српским претензијама за њих, али Срби су тада истављали своје претензије само на њих не зато што су они једино те покрајине сматрали за своје, већ зато што је Аустро – Угарска своју привремену управу у њима, која је Србима давала неке наде, без пристанка и без питања Европе, која јој и дала управу над тим областима, претворила у сталну. Остале српске покрајине нису биле као Босна и Херцеговина у привременој власти њеној, и Србија није могла иставити на њих своје претензије, а да не дође у опасност да јој Аустро – Угарска објави рат под изговором да Србија хоће да јој отме њене области.

    Тако се од тада утврдила многима у памети свеза Босне и Херцеговине са српским питањем, и с тежњама српским за национално ослобођење и уједињење.

    С друге стране, свима је још у памћењу борба Србије за излаз на Јадранско море. Кад је Србија за време рата 1912. г. заузела албанску обалу Јадранског мора, то се Аустро-Угарска супроставила томе, а Србија ма колико да јој је било тешко, морала се одрећи од слободног изласка на море. Зато сада многи и додају к питању о Босни и Херцеговини и питање о српском изласку на море, које је остало 1912. нерешено, као тачке којима се потпуно исцрпљује српско савремено национално питање.

    У самој ствари то је потпуно погрешно, јер тим тачкама се ни приближно још не оцртава српски проблем. То је, као што је речено, остатак ранијих криза у тежњи, које истављене у оно време, када се није водио рат са Аустро-Угарском и ради којих, по мишљењу Срба није био потребан ни светски рат ни уништење
    Аустро-Угарске.

    Сад ствар стоји сасвим друкчије. Сад Аустро-Угарска под видом опасности ‘за своје јужне провинције, које Срби хоће да отму од ње’, јасно је иставила ово: или да она присаједини Србију и Црну Гору к осталим својим земљама насељеним Србима, или да се покаже како она није у стању спречити одвајање својих јужних провинција. На тај начин сама је Аустро -Угарска принудила Србију да прими судбоносну дилему: или да се створи уједињена Србија, или да слободне Србије сасвим не буде…” (Види: Драгован Шепић, О мисији Љ. Стојановића и А. Белића у Петрограду 1915. године – Меморандум “Савремено српско национално питање” , Зборник Хисторијског Института Југославенске Академије, књига III, Загреб, 1960, стр. 484 – 485).

    У значајној књизи Томаса Паркера Муна, коју је објавио под насловом
    „Империјализам и светска политика“, дословно пише:

    “…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…

    Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабзбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про – Аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’ …” (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927,
    стр. 258 – 259, – „Империјализам и светска политика – Поглавље XI, Блиско-источно питање старо и ново”).

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *