Почетна / БРОЈ 384 / Марко Новаковић, редитељ – Творац прича тешких за гледање

Марко Новаковић, редитељ – Творац прича тешких за гледање

Разговарала Весна Миливојевић
Питам се – када је реч о двадесетим годинама прошлог века, зашто се бавимо лаком литературом, а не, рецимо, причама о српским надреалистима, Александру Дероку, Марку Ристићу, Растку Петровићу. Или зашто не одемо тамо где нам је продукционо најтеже, у шездесете и седамдесете године прошлог века, до филмског „црног таласа“ или „Медиале“, периода од изузетног значаја за српско сликарство?

Сама чињеница да је један домаћи филм светску премијеру имао на Палићком фестивалу европског филма, који је високим вредносним критеријумима одавно изборио посебно место на мапи овдашњих све блеђих културних догађаја, по себи је довољно значајна. Ако се томе дода постхумно признање међународног жирија критике Ђузи Стојиљковићу за последњу улогу у „дирљивој причи о трећем добу“ и награда редитељу, несумњиво је да је филм Марка Новаковића „Без степеника“ обележио фестивал.

Озбиљно уздрман старачком деменцијом, неодољиво шармантни бивши професор неуропсихијатрије, који апсолутно доминира породичном драмом и ширим друштвеним контекстом што се око њега плете, освојио је гледалиште већ у првим кадровима и потом га преплавио сетним емоцијама. Ништа мање, али на нешто другачији начин, рецимо од филма „Моја мајка“ једног Нанија Моретија (у чијем је фокусу поново стара особа) продукцијски неупоредиво замашнијег, показујући да је дубина емоција коју на крају баладе понесемо (оно на чему иначе Новаковић инсистира) ипак најважнија.

У читавој причи постоји само једна недоумица: како је могуће да је тако бриљантном глумцу попут Ђузе ово била прва права главна улога на филму, после које ће нас неколико месеци касније и напустити, управо оног дана када је завршен.

Окренут ауторском филму, Новаковић се увек бави, како истиче, „истом“ темом: понирањем у скровите дубине људске душе, где проналази истинску драму. Свестан је да његови филмови нису лаки за гледање, па га зато искрене емоције које они побуђују – још више радују. За разлику од већине, нарочито млађих аутора, катарзе се никада није стидео ни од ње бежао, напротив. У првом играном филму бавио се судбинама четири жене суочене са крупном етичком дилемом прекида трудноће, а у „Зверињаку“, чија је радња смештена у деведесете године прошлог века и једно село на обали Дрине – моралним распадом земље.

Филм „Лaмeнт 99“ сматра најдражим радом у музичком жанру. Снимaн је нa рушeвинaмa бомбардованог Бeoгрaдa 1999. године испред Телевизије Београд, где су настрадале његове колеге, болнице „Драгиша Мишовић“, Топлане, зграде ЦК. Песме попут „Strawberry Fields Forever“, „Besame mucho“, „Bella ciao“ или „Tomorrow Belongs to me“ из филма „Кабаре“ (позната нумера младог нацисте) на језицима НАТО земаља изводе певачи и глумци, а своју чувену пoeму „Лaмeнт нaд Бeoгрaдoм“, актуелнију него икад раније, рецитује Милош Црњански. Филм је учествовао на више значајних eврoпских фeстивaлa и имао oдличaн приjeм.

Новаковић је одговорни уредник Рeдaкциje дрaмскoг и дoмaћeг сeриjскoг прoгрaмa националне телевизије са две деценије редитељског стажа у овој медијској кући.

 

Филм „Без степеника“ снимљен је по сценарију Зорана Ђикића, познатог београдског писца и мађионичара, иначе адвоката по струци, који у филму игра кловна. Да ли вам је Ђуза Стојиљковић, а он иначе филм није много волео, икада открио који је то магични детаљ пресудио да 85-годишња глумачка легенда први пут прихвати главну филмску улогу?

 

Било је изузетно важно да Ђуза пристане, јер се све врти око судбине главног јунака. Он је лајтмотив филма. Последњих 15 година, међутим, Ђуза се ретко појављивао на филму, а изузетак су представљали студенти, према којима је био сентименталан, и понека епизодна улога. Посетио сам најрелевантнији у том смислу сајт IMDB и схватио да Ђуза има 150 одредница, што филмских, што телевизијских, а томе свакако треба додати и неколико стотина представа. Тражио сам, међутим, главну улогу на филму и нисам је нашао. Помислио сам – како је могуће да глумац тог калибра, те енергије, која долази из унутрашњег мира, није остварио велику улогу на филму. А сви га знамо из филма „Љубав и мода“. Ако се чега сећамо одатле, то је кад Ђуза пева „Девојко мала“. Радња више није важна, он је био заштитни знак филма. На исти начин је и Ђузин професор Славиша Петронијевић постао заштитни знак нашег филма. Морам признати да сам му био захвалан што је прихватио улогу, а и он мени. Сваког дана смо се захваљивали један другом речима „Хвала ти, буразеру“, ‒ „Ма ништа, Ђуза, хвала Вама“.

А како је са 85 година препознао да је то тренутак да одигра главну улогу, не знам. Знам само да сам га видео у тој улози и да је он себе видео. Некад се просто тако догоди у животу. Страшно ми је жао, не што није видео филм, него што неће изаћи пред публику на Тврђави на Глумачким сусретима у Нишу, јер сматрам да је то заслужио и овом и неким ранијим улогама. Неке колеге су у кулоарским причама, од којих вам буде непријатно, заједљиво тврдиле да Ђуза није филмски глумац, и да никада на филму није досегао позориште, а то је заиста сумануто. Уосталом, филмска и позоришна глума не постоје, различита су само средства.

Играо је маестрално, сигурно и супериорно, нарочито оним својим очима, трагичним и смешним у исти мах, које кад разрогачи, просто засијају. Имао је нешто што само ретки имају, смисао његовог живота била је глума. Угасио се када се разболео и више није могао да игра.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *