Почетна / Интервју / Марко Новаковић, редитељ – Творац прича тешких за гледање

Марко Новаковић, редитељ – Творац прича тешких за гледање

Разговарала Весна Миливојевић
Питам се – када је реч о двадесетим годинама прошлог века, зашто се бавимо лаком литературом, а не, рецимо, причама о српским надреалистима, Александру Дероку, Марку Ристићу, Растку Петровићу. Или зашто не одемо тамо где нам је продукционо најтеже, у шездесете и седамдесете године прошлог века, до филмског „црног таласа“ или „Медиале“, периода од изузетног значаја за српско сликарство?

Сама чињеница да је један домаћи филм светску премијеру имао на Палићком фестивалу европског филма, који је високим вредносним критеријумима одавно изборио посебно место на мапи овдашњих све блеђих културних догађаја, по себи је довољно значајна. Ако се томе дода постхумно признање међународног жирија критике Ђузи Стојиљковићу за последњу улогу у „дирљивој причи о трећем добу“ и награда редитељу, несумњиво је да је филм Марка Новаковића „Без степеника“ обележио фестивал.

Озбиљно уздрман старачком деменцијом, неодољиво шармантни бивши професор неуропсихијатрије, који апсолутно доминира породичном драмом и ширим друштвеним контекстом што се око њега плете, освојио је гледалиште већ у првим кадровима и потом га преплавио сетним емоцијама. Ништа мање, али на нешто другачији начин, рецимо од филма „Моја мајка“ једног Нанија Моретија (у чијем је фокусу поново стара особа) продукцијски неупоредиво замашнијег, показујући да је дубина емоција коју на крају баладе понесемо (оно на чему иначе Новаковић инсистира) ипак најважнија.

У читавој причи постоји само једна недоумица: како је могуће да је тако бриљантном глумцу попут Ђузе ово била прва права главна улога на филму, после које ће нас неколико месеци касније и напустити, управо оног дана када је завршен.

Окренут ауторском филму, Новаковић се увек бави, како истиче, „истом“ темом: понирањем у скровите дубине људске душе, где проналази истинску драму. Свестан је да његови филмови нису лаки за гледање, па га зато искрене емоције које они побуђују – још више радују. За разлику од већине, нарочито млађих аутора, катарзе се никада није стидео ни од ње бежао, напротив. У првом играном филму бавио се судбинама четири жене суочене са крупном етичком дилемом прекида трудноће, а у „Зверињаку“, чија је радња смештена у деведесете године прошлог века и једно село на обали Дрине – моралним распадом земље.

Филм „Лaмeнт 99“ сматра најдражим радом у музичком жанру. Снимaн је нa рушeвинaмa бомбардованог Бeoгрaдa 1999. године испред Телевизије Београд, где су настрадале његове колеге, болнице „Драгиша Мишовић“, Топлане, зграде ЦК. Песме попут „Strawberry Fields Forever“, „Besame mucho“, „Bella ciao“ или „Tomorrow Belongs to me“ из филма „Кабаре“ (позната нумера младог нацисте) на језицима НАТО земаља изводе певачи и глумци, а своју чувену пoeму „Лaмeнт нaд Бeoгрaдoм“, актуелнију него икад раније, рецитује Милош Црњански. Филм је учествовао на више значајних eврoпских фeстивaлa и имао oдличaн приjeм.

Новаковић је одговорни уредник Рeдaкциje дрaмскoг и дoмaћeг сeриjскoг прoгрaмa националне телевизије са две деценије редитељског стажа у овој медијској кући.

 

Филм „Без степеника“ снимљен је по сценарију Зорана Ђикића, познатог београдског писца и мађионичара, иначе адвоката по струци, који у филму игра кловна. Да ли вам је Ђуза Стојиљковић, а он иначе филм није много волео, икада открио који је то магични детаљ пресудио да 85-годишња глумачка легенда први пут прихвати главну филмску улогу?

 

Било је изузетно важно да Ђуза пристане, јер се све врти око судбине главног јунака. Он је лајтмотив филма. Последњих 15 година, међутим, Ђуза се ретко појављивао на филму, а изузетак су представљали студенти, према којима је био сентименталан, и понека епизодна улога. Посетио сам најрелевантнији у том смислу сајт IMDB и схватио да Ђуза има 150 одредница, што филмских, што телевизијских, а томе свакако треба додати и неколико стотина представа. Тражио сам, међутим, главну улогу на филму и нисам је нашао. Помислио сам – како је могуће да глумац тог калибра, те енергије, која долази из унутрашњег мира, није остварио велику улогу на филму. А сви га знамо из филма „Љубав и мода“. Ако се чега сећамо одатле, то је кад Ђуза пева „Девојко мала“. Радња више није важна, он је био заштитни знак филма. На исти начин је и Ђузин професор Славиша Петронијевић постао заштитни знак нашег филма. Морам признати да сам му био захвалан што је прихватио улогу, а и он мени. Сваког дана смо се захваљивали један другом речима „Хвала ти, буразеру“, ‒ „Ма ништа, Ђуза, хвала Вама“.

А како је са 85 година препознао да је то тренутак да одигра главну улогу, не знам. Знам само да сам га видео у тој улози и да је он себе видео. Некад се просто тако догоди у животу. Страшно ми је жао, не што није видео филм, него што неће изаћи пред публику на Тврђави на Глумачким сусретима у Нишу, јер сматрам да је то заслужио и овом и неким ранијим улогама. Неке колеге су у кулоарским причама, од којих вам буде непријатно, заједљиво тврдиле да Ђуза није филмски глумац, и да никада на филму није досегао позориште, а то је заиста сумануто. Уосталом, филмска и позоришна глума не постоје, различита су само средства.

Играо је маестрално, сигурно и супериорно, нарочито оним својим очима, трагичним и смешним у исти мах, које кад разрогачи, просто засијају. Имао је нешто што само ретки имају, смисао његовог живота била је глума. Угасио се када се разболео и више није могао да игра.

[restrictedarea]

Ваш филм се испреплетао са животом и антиципирао бројне реалне догађаје на најчудније начине. Ђуза, чији је отац патио од Алцхајмерове болести (као и ваша бака или мајка сценаристе) и знао све зачудне и страшне њене моменте, после завршеног снимања и сам је у договору са фамилијом отишао у дом.

 

До пре десетак година у српским породицама је било срамота да се стари члан смести у старачки дом. И данас је то још увек табу тема, о којој се мало говори. Наравно да је то болна и тешка одлука и оног ко тамо треба да иде и оног ко га шаље. У овом времену у којем се све убрзало, а проток информација прети да нас поједе, старији чланови често постају терет и таква одлука бива неопходна. Е, сад није ни тај дом за свакога. У Дому сам видео и срећне старце, као што су, рецимо, чланови хора „Романтичари“ са Вождовца, али они су дефинитивно у мањини. Снимали смо у Дому на Вождовцу, који се састоји од неколико каскадних зграда и све су биле пуне. Можда ће филм „Без степеника“ успети да олабави круту свест о томе да је срамота послати неког свог у дом, јер он ипак на крају пружа наду главном јунаку.

 

А до тог трачка наде, који се на крају појављује, градите слику озбиљно уздрмане породице. Нарочито под још једним бременом – губитка посла ћерке главног јунака, чија је брига о оцу истински дирљива. Муж се удаљава, а њена ћерка, тинејџерка, не проговара ниједну реч током филма и нема никакав однос са родитељима. Да ли су и на филму и у животу за све „криви“ најстарији чланови породице?

 

Овај филм нам управо то говори – да најстарији чланови породице нису главни кривци за лоше односе међу укућанима. Ради се о врло присутној, подсвесној замени тезе. Уместо да решавају проблем свог урушеног брака и лоше комуникације са ћерком јединицом, ћерка и зет главног јунака већину проблема у породици своде на његову болест.

Али и када га у тај дом одведу – проблеми им остају. Како ће их надаље решавати, зависи искључиво од њих. Мислим да сам публици то јасно ставио до знања кроз последњу сцену повратка ћерке и зета главног јунака из старачког дома. Ко буде желео да чита „између редова“, разумеће.

 

У претходном филму, отишли сте у много даљу прошлост, а знамо да су знамените личности и најважнији моменти националне историје кинематографски прилично „непокривени“. Немамо филм о Карађорђу, серију о Немањићима, да не набрајам. Ваш необичан играно-документарни филм „Пут ружама посут“ прича је о храбрости и жртви принцезе Оливере за добробит њеног народа, који јој је пупољцима посипао пут ка турском харему. 

 

О Немањићима на РТС-у већ увелико размишљамо и припремамо се за подухват екранизације приче о њима. Постоји ТВ филм „Карађорђева смрт“, који прати последње дане великог вожда. „Пут ружама посут“ је занимљива и поучна прича, аутохтон и чини ми се, веома потребан филм српском друштву данас. Морам признати да ми се тај филм помало десио, јер ме је продуцент – „Фонд принцезе Оливере“ позвао и понудио сарадњу. Филм се бави личношћу која није толико била позната широј јавности, док ми овај филм нисмо мало боље пласирали. Реч је о принцези Оливери, најмлађој ћерки кнеза Лазара и кнегиње Милице, која је дефинитивно метафора како се женском дипломатијом земља може одржати у миру, без данака у крви, набијања на колац, тешких харача. Како се том истом дипломатијом могу помирити зараћени стриц и сестрић, Ђурађ Бранковић и деспот Стефан, да српске војске не ударају једна на другу, јер увек је било које материјално благо бесмислено у односу на људски живот. Она поручује да не мора увек мачем да се наступи, да постоје путеви дипломатије једне врло храбре особе, која је са 16 година отишла у харем убице свога оца, султана Бајазита, али је успела да се издигне из те ситуације, уместо да се убије, што јој је било препоручивано. Она је успела да усмери свој живот ка племенитом циљу, начином и средствима које је једино имала.

Ви сте се и у свом дебитантском филму „Неко ме ипак чека“ бавили драматичним положајем жене, али у савременом српском друштву, и одмах добили награду међународног жирија  критике који је „желео да подржи тако снажан и отворен филм на путу ка биоскопу“.

 

Дебитовао сам у играном филму у својој „младој“ 38. години, али сам имао „среће“ да потом имам врло добар континуитет, да снимам у размаку од неколико година, захваљујући РТС-у у чијој сам продукцији урадио све своје филмове. Изузетно је важно да млади аутори, код којих видим помаке у филмском језику, пристижу у српску кинематографију са првим филмом што брже, најкасније са 27-28 година и друштво им у томе мора помоћи, као и да прескоче замку звану „други филм“.

Награда коју помињете била је прва у мом животу, баш на Палићу, и била је велики подстрек. Боље место за премијеру свог новог филма никада не бих могао да изаберем, не само из сентименталних разлога. На Палићу се не приказује све што је снимљено у домаћој продукцији, него строга селекција у конкуренцији онога што нигде другде не можете видети. Изузетно ми је било значајно да чујем мишљење и похвале критичара „Холивуд репортера“, Нила Јанга или Мајкла Петисона о мом филму, да се сретнем са једним од највећих живих редитеља данашњице Ројом Андерсоном, или да видим први филм снимљен у Калмикији, руској будистичкој републици за коју смо једва знали да постоји, а жири га је без предрасуда и наградио.

 

Инсистирате на емоцијама и катарзи, на причама које су истовремено и свакодневне и дубоко архетипске, и то све у времену када су доминантни критеријуми за процену вредности нешто другачије врсте и претежно бројчани.

 

Присуствовао сам својевремено неким семинарима телевизијских аутора у Холандији. Радили смо тада кратке игране филмове за децу, па ме је РТС послао. Имао сам прилике да чујем реченицу: „Вредиш колико твој последњи филм.“ Па шта то значи, да можемо да заборавимо на „Грађанина Кејна“ Орсона Велса, Бергманове „Дивље јагоде“ или „Седми печат“? Не може тако тржишно да се посматра ни филм ни нечији опус. Најпогрешнији критеријум за процењивање вредности је број гледалаца. Поготову данас када се у Европи, не знам како је у Америци, све мање иде у биоскопе. То није само проблем у Србији, то је глобални проблем. У Европи се труде да дају вештачко дисање биоскопима, а код нас се биоскопи затворе, па се отворе такозвани синеплекси. Свеопшти тренд је да се придодају куглане, Мекдоналдси, продавнице са брендираном гардеробом. Ставе вас на седиште које се тресе, вода вас полива, док диносаурус пљује ка вама. А  ако мачеви пролећу у 3Д анимацији, онда вас боду иглицама у врат. Уместо да се фокусирају на унутрашњи доживљај, покушавају да атакују на сва чула, да анимирају цело тело не би ли изазвали доживљај и некако приближили филм… Врло глупо, шта то значи, да у интерактивној књизи кад пљусне талас, треба и да вас полије. Никада се нећу сложити са тим, филм мора да задржи пластичност и верујем да ће тако и бити. Сведоци смо да се много тога у Америци, Великој Британији, најбогатијим земљама, преселило на телевизију, да су тамо дошли највећи филмски сценаристи, глумци, редитељи и продуценти, и да постоји тренд играних серија у које се улажу огрoмни новци и покушава преузимање публике.

 

Ових дана завршено је снимање серије по антологијском роману Драгослава Михаиловића „Чизмаши“. Као уредник иницирали сте овај амбициозни пројекат, од чијег се емитовања на РТС-у очекује да пoстави нове стандарде. Ипак, шта бисте још желели да реализујете, шта недостаје, чега нема?

 

Имаћемо веома добру сезону, и епоху и савременост. А шта мени лично недостаје? Рецимо, серије које третирају савремену породицу онако како је то чинио Синиша Павић у „Бољем животу“, или ситкоми као што је било „Позориште у кући“ не само због Ђузе већ због третмана актуелности, због начина на који је комично инкорпорирано. Волео бих да имамо и савремену српску крими-серију, а при томе, тешко је сетити се наслова неког домаћег крими-филма. У свету су то најуспешније серије са највишим креативним дометима, мислим, између осталих, на Скорсезеа и раскошно „Царство порока“, смештено у време прохибиције и Ал Капонеа. У тренутку када се сматрало да после „Кума“ више на ту тему нема шта да се дода. Реч је, дакле, о добрим узорима, о златном добу телевизије и простору креативности који су филмски аутори уочили још у појави телевизије, али све до данас нису успели да га у потпуности реализују…

Верујем да смо као земља, да су Београд и Србија на мапи Европе, највише значили у време свеопштег процвата, у периоду између два светска рата. Зато се питам, када су двадесете године прошлог века у питању, зашто се бавимо лаком литературом, а не, рецимо, причама о српским надреалистима, Александру Дероку, Марку Ристићу, Растку Петровићу. Или зашто не одемо тамо где нам је продукционо најтеже, у шездесете и седамдесете године прошлог века, до филмског „црног таласа“ или „Медиале“, периода од изузетног значаја за српско сликарство.

 

„ТРЕЗОР” ЗА БУДУЋНОСТ

 

Учествовали сте у специјалу „Трезора“, пројекта који, између осталог, припрема грађу за будући Музеј телевизије. Амбиција је била да се сентименталним породичним сећањима деце на родитеље, са којима их веже исто или слично занимање, придода професионално мишљење и поређење.

 

Емисија „Мој отац Слободан Новаковић“ настала је тако што ме је Бојана Андрић позвала да говорим на годишњицу његове смрти. У договору са Фудбалским клубом „Партизан“ одлучио сам да то буде у њиховој Трофејној сали. Ни на телевизији, ни било где другде, јер је мој отац, поред породице, највише волео „Партизан“, те људе у том клубу. Он је и аутор текста за химну „Волим ‚Партизан‘ црно-беле боје, волим ‚Партизан‘ као очи своје“. Написао је и текст за „Камионџије“ – „Камион, шестотон, јури као авион, оп као авион“. Из СОКОЈ-а ми стално стижу обавештења да подигнем неке ситне уплате тим поводом, али ми је нешто тешко да одем. Говорио сам о њему из разних аспеката, и као о родитељу, о редитељу, драматургу, филмском и ликовном критичару, фудбалском судији, хумористи и потпредседнику „Партизана“… он је био човек најразличитијих интересовања.

Најважнији утицај који је извршио на моје формирање огледао се у томе што ме ни на шта није терао. У биоскоп сам волео да идем, а од вежбања на клавиру сам одустао. Водио ме је на фудбалске утакмице, на којима сам заволео „Партизан“, па сам и данас велики навијач. Помагао ми је док сам, радећи на телевизији, после дипломирања имао сценаристичке проблеме. Прве емисије из културе режирао сам још 1994. године, а касније са Рашом Андрићем радио музичко-играни серијал „Око моје главе“, који је био велико жанровско освежење. Пошто се никако није могло прећи на драму или филм, ваљда сам био сувише млад, нисам имао ни 35 година, довијао сам се, па рецимо кроз шоу-програме снимао и провлачио игране пасаже. Мој отац је све то пратио, хвалио или критиковао. Дефинитивно највише жалим што није погледао ниједан мој филм. Чак ни драму „Маска“ Милоша Црњанског, коју сам адаптирао и урадио неколико месеци после његове смрти 2007. године. Верујем да би му било драго да може да види оно што сам снимио и да би сматрао да није узалуд улагао у мене.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *