Почетна / Колумне / Љубав и мржња

Љубав и мржња

Драгомир Антонић 
Када се очекује да губимо, ми Срби побеђујемо. Броје нам само медаље са светских и европских такмичења. Где год се погледа, оно Срби први… При том, ми Срби се победама мање радујемо, него што због њих наши суседи тугују

С једне стране љубав, с друге стране мржња. С једне стране победе, овенчане љубављу, с друге мржња и завист. Прва страна се радује, друга тугује. Радосни певају: „Ја те волим, ја те волим, Србијо.“

НЕДОУМИЦА – КАДА СУ ПОБЕДЕ ПОЧЕЛЕ

Тужни запевавају: Удри, обори, Србина закољи. Убиј Србина! Евроунијатима из Брисела, Ватикана, Берлина, Лондона ратни покличи и речи мржње не сметају. Уперене су против православних Срба, а кад смо ми у питању очито да је све дозвољено. У Приштини Оливера Ивановића који је на сваки начин сарађивао са Албанцима, често и против интереса Срба на Косову и Метохији, да би показао да је некакав цивилизовани однос међу припадницима различитих народа могућ, држе у затвору скоро две године. Сви знају да није крив за оно што га оптужују, али ипак је он Србин. Мора да је за нешто крив.
Тако вам је ових месеци у Србији. Ми Срби се радујемо, певамо, побеђујемо. Ко пева зло не мисли – каже српска народна пословица. Од кад су почеле српске победе? Једни кажу од овог лета. Други верују да је прва победа остварена у доба Винчанске цивилизације! Нека наука светска, европска, азијска а може и наша да да одговор на историјат српских победа.
Бројне медаље и прва места освојена су на светским и европским такмичењима одржане на разним континентима. Побеђивали смо усред лета кад су велике врућине. Значи да смо побеђивали у отежаним, тропским, немогућим условима. Када се очекује да губимо, ми Срби побеђујемо. Броје нам само медаље са светских и европских такмичења. Где год погледају, оно Срби први. Побеђивали смо, овог лета и у фудбалу. Нисмо најјачи у том спорту, али имамо Војводину и Партизан. Оба тима су стигла до места о којима други могу само да сањају.
При том, ми Срби се победама мање радујемо, него што због њих наши суседи тугују. Радујемо се како доликује. Дан-два и онда се окренемо новим победама. Знамо да смо најбољи. Мора и да се ради. У комшилуку који је под даљинским управљачем римског бискупа и дежурног домара у Бриселу све се на ноге подигне. Гасе телевизоре, искључују предајнике, само да се не би чула химна. Чија химна? Химна победника!Да ли је могуће да „ Боже правде“ неком смета? Бог и правда! Коме то може да смета? Хиљадама година народи, читаве цивилизације страдају борећи се за Спаситеља и правду, а комшијама смета !? Опасна је болест Хрвате обузела. Лекарска помоћ им је неопходна. Већ сутра може бити касно.

[restrictedarea]

НЕЧУВЕН ЗАДАТАК ПАВЕЛИЋЕВ

На све хрватске ратне усклике и мржњу наша власт оличена у премијеру нуди руку помирења. На њихову мржњу ми као одговор нудимо сарадњу. Ви нас и даље мрзите, ми вас нећемо. Брзином муње стигао је одбијајући одговор. Хрватски премијер се противи. Не жели ништа заједничко са Србима. Није задовољан што је пола милиона Срба, држављана Хрватске, протерано током неколико година рата. Можда му је жао што су живи прогнани. Боље би било да су побијени или у јаме бачени као у доба поглавника Павелића. Шиме Бален у књизи „Павелић“ издатој 1952. године у Загребу пише: „ Анте Павелић је најкрвавији од свих европских квислинга. Ни један квислинг није у својој властитој земљи извршио онолике покоље као Павелић у својој Независној Држави Хрватској. Злогласни усташки логори који су стварани по личном Павелићевом нацрту, као Јадовно, Слано, Јасеновац, Стара Градишка, Сисак, Копривница и други, нису ни по чему заостајали за најзлогласнијим Химлеровим логорима Белзеном, Аушвицом и Маутхаузеном. Павелић је у свој програм ставио нечувен задатак – да физички истреби читав један народ, српски народ, који је сачињавао једну трећину његове НДХ. Масовним покољима српског народа, које је проводио Павелић нема примера у хисторији“(стр. 6).
Пишући и о страховитим злочинима извршеним над Јеврејима и Циганима, Шиме Бален наводи „Резултат овакве политике више је него страшан: преко 800.000 убијених Срба, Хрвата, Жидова и Цигана. Кад се зна да цијела НДХ није бројила ни пет милијуна становника, онда то значи да је Павелићева усташка страховлада побила преко 16 одсто свог властитог становништва. С оваквим се резултатом, заиста, не може похвалити ни један квислинг“(стр. 7).
Тако су некад писали истакнути Хрвати о Павелићу. Данас га величају и песме му певају. Нема код њих жеље за мирењем. Не заборавимо невине Србе који чаме по евроунијатским затворима, само зато што су Србију бранили.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *