Милорад Вучелић / главни уредник
Опростити можемо, али заборавити нећемо и не смемо.
Ваља напоменути да је праштање превасходно лични чин онога над којим је злочин почињен. Не може се праштати у туђе име. Жртви се то може само препоручити. Поготово је то проблематично када је реч о праштању починиоцима продуженог злочина који се наставља и траје као што је то случај у Хрватској и међу Хрватима. Тешко је и немогуће опростити некоме код кога нема ни трага кајања, напротив. Данашња Хрватска парадира и гласно се дичи и поноси својим злочинима. Званична и незванична Хрватска масовно не показује ни један једини релевантни знак кајања за почињен злочин етничког чишћења 250.000 Срба пре двадесет година. Она и данас, и то сасвим отворено, инсистира на свом ендехазијском континуитету прихватајући тако и све „заслуге“ за јасеновачки геноцид.
Занимљиво је то да је ова бивша југословенска република увек када је била под нечијим високим покровитељством, или део новог европског поретка, просто исијавала нацизмом и фашизмом. Тако је било под Хитлером и силама Осовине, тако је и сада када је постала чланица ЕУ па тако и чимбеник новог европског поретка. Наиме, многе анализе говоре да су се Хрвати у фази приступања ЕУ поприлично примирили и притајили али да су у пуном сјају, усташоидно олујно, бљеснули када им је Брисел постао формална престоница а Немачка и директни покровитељ. Ватикан се подразумева.
[restrictedarea]Дан сећања на српске жртве и сама двадесетогодишњица погрома над Србима пружили су прилику многим београдским другосрбијанским пискаралима да упорно причају о тобожњој српској кривици за убијање неколико хиљада и принудно исељавање четврт милиона Срба из Крајине. Као да је такав злочин, са све даљим забранама повратка прогнаних, масовним тајним оптужницама и непосредним терором над ретким повратницима, на неки начин заслужен!
Уместо било каквог згражавања због оваквог начина „мишљења“, ваља од ових поменутих затражити неколико одговора, а уз то навести и неколико незаобилазних и очигледних констатација. Прво, можете ли замислити неког ко би на било коју годишњицу ослобођења Аушвица, а од стране Црвене армије, актуелизовао питање колико су за своје страдање и за комплетан Холокауст криви сами Јевреји, која и каква кривица заслужује овакав злочин, и може ли се такво ужасно страдање уопште било чиме заслужити или пак оправдати? Да ли је могуће да се не зна, ни у првом ни у другом трагичном случају, да је овакав геноцид био декларативно припреман и да су донесени закони који су били интегрални део правног и легалног система? И дан-данас су антисрпски дискриминациони закони део легалног хрватског па тако и ЕУ правног поретка! Није се злочин само догодио већ је он био и идеолошки декларисан и правно припреман, нашао је своје утемељење и подршку у широким хрватским масама. Све што се сада дешава јесте даљи покушај накнадне легитимизације ужаса геноцида и тражење разлога и покрића за њега.
Ова појава није нова јер смо се годинама у југословенству као покушају постнационалног јединства наслушали не само миноризације броја побијених и покланих Срба у Јасеновцу већ и објашњења како су Срби, зато што су били вични оружју и сиромашни, у Хрватској махом били жандарми и државни службеници, па су као такви били експоненти великосрпске буржоазије и клерофашистичког режима краља Александра Карађорђевића, те су стога и навукли гнев револуционарних хрватских маса који се акционо материјализовао у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима…
Другосрбијанцима је иначе државно обележавање Дана сећања на српске жртве „обичан маркетиншки трик“! Па, ако је то већ за власт и њено одржање корисно, како онда објаснити због чега жутом картелу и њему потчињеним невладиним организацијама и активистима, иначе правим „мајсторима“ маркетинга, то не паде на памет и што не потераше на ту страну? Узгред буди речено, сведоци кажу да су подручје спаљених и уништених српских кућа и имања запоселе неке до сада непознате жуте птице којих ту никада пре није било. Београдским другосрбијанцима је ово и прилика да посегну за одговорношћу политике тадашње српске државе и њеног руководства које је, по уходаном и овешталом стереотипу, најкривље што се Србима (заслужено) догодило то што се догодило. Пратећи ову логику могло би се закључити да би неки нови европски погром над Јеврејима био могућ и оправдан као врста одмазде за израелску агресивну политику на Блиском истоку, све то, разуме се, само уколико би их нека од држава тако неправично означила, и оценила као „реметилачки фактор“. Ту би данашња Европска унија лако могла посегнути за хрватским узором и традицијом те и узети пелцер и расад из Загреба и Вуковара и засадити га у својим државама.
Када је, иначе, реч о ратовима, поразима и победама могло би се, између осталог, закључити да Срби не умеју са успехом ни да се бране ни да ратују против слабијих а поготово не против оних које су сматрали за браћу и које су вишеструко ослобађали. Срби се у таквим ратовима једноставно не сналазе. У ратовима у двадесетом веку они су то убедљиво показали. Побеђивали су највеће силе а у осталим чаркама се нису најбоље сналазили и по правилу су страдали. Већина околних народа су своју какву-такву државу имали само под окупацијама. За њих је, рецимо, фашистичка окупација, баш као за Хрватску 1941. године, била ослобођење а не ропство. Како и зашто Брисел и ЕУ себе смештају у ову традицију остаје да се види и разјасни.
Све у свему, непобитно је да треба жалити, туговати, праштати, никако се не тровати мржњом и не заборављати. Успостављање Дана сећања на страдале и прогнане Србе у ратовима ’90-их допринос је не само култури сећања и поштовању жртава већ је и део одговорног односа према прошлости и властитој историји, као и негирања опасног селективног памћења чињеница. Али, неопходно је из свега што се дешавало и дешава се извући озбиљне поуке и дефинитивно ставити тачку на нашу традиционалну лаковерност и неопрезност – Бити спреман то је све! Само тако се можемо приближити остварењу и испуњавању смисла речи српског премијера Александра Вучића изговорених на Мосту код Сремске Раче: „Резултат хрватске победе јесте злочин, резултат српског пораза биће победа.“
[/restrictedarea]
Ovo je validni dokument o činjenicama. Hvala autoru.
Ali što je najgore, u Hrvatskoj su danas ustašoidne nakane u modi.
Gledajte njihove televizije (ne samo “državne”), pa tu možete potpuno otkriti suštinu hrvatskog ustaštva koji je u ekspanziji.
Samo što još nije i formalno državno prihvaćen.
Laju protiv “komunista” i režima Broza, kada su najbolje živjeli od kada postoje. Traže “dlaku u jajetu” komunistima i Titovom režimu. Ko biva oni su u NDH (za vrijeme Hitlerovog rata) bili za narod. Ma nemoj. A Tito im je dao sve.
A mi svi(koji se možemo sjetiti u Sarajevu ustaša i Luburića) znamo kako je bilo u toj tvorevini, pa i oni koji su rođeni iza tog sistema, jer su ostale njihove ozloglašene kuće još dugo iza onog rata, u kojima su ljude maltretirali, srbe iz Sarajeva vodili u logore (moja majka i otac su neke uspjela spasiti, kao i jevreje).
Nemamo danas nikakvih zasluga niti tražimo. To je bio normalan ljudski čin. (Neki se naravno po tom pitanju “kite” odlikovanjima koje možda neki nisu ni zaslužili).
Ali da skratim, NDH je bila saveznik Hitlera.
Današnja NDH nije ništa bolja, ako nije gora, od one iz 1. svjetskog rata. Sada se otvorenih karata priča o tome da su zapravo ustaše ugnjetavani narod. U doba NDH u Hrvatskoj je 95 % stanovništva bilo ustaško ili u kolaboraciji sa ustašama.
Zato više puta razmišljam “koliko je to u tadašnjoj hrvatskoj zaista bilo partizana”?.
Međutim moram priznati i još nešto drugo. Slično se dešava i u Srbiji. Četnici “normalno” funkcionišu. General Draža je rehabilitovan (kako god ko to razumio), mada je bio saveznik Hitlera (imaju dokazi-ne izmišljam) i saveznik ustaša(takođe ne izmišljam-imaju dokazi).
Pa onda uzmite ove u Bosni(nije radi ravnoteže) balije i handžarovce, još samo treba da i oni budu rehabilitovani (za sada-falabogu još nisu i niko o tome ne pomišlja).
Dakle naš širi prostor je postao “leglo” najstrašnijih i najcrnjih hohštaplera iz ranije istorije. Ubiti, ubiti, ubiti DRUGOG.
Ovaj lijepi NAŠ prostor, sa nestvarnom prirodom i dobrima oko nas, na cijelom području Jugoslavije, ne zaslužuje ovakav tretman.
Neka je na sramotu svima koji dozvoljavaju sadašnja razaranja naših krasnih prostora, a moglo bi biti sasvim drugačije.
Prvo,bravo za svaki Uvodnik a ovo je mali prilog istini us koju sam rasla.Rodjena u Sarajevu pre 65 godina I ne svojim voljom oterana a u sebi nosim secanja na price moje bake,oca I strica koji su ostali zivi posle ubistva strica I dede zajedno sa jos 700Srba iz Sarajeva.A znate li kako su ubijeni?Zivi spaljeni u jednom kuci u Reljevu malom mestu pored grada.A znate li Ko je to ucinio?Komsije Ustase..Svakog 7sept.sam jos kao dete Isla sa babom na to mesto zajedno sa jos 700 udovica,sestara,brace…Ovo Sam napisala kao dug prema mom ocu koji nije vise ziv a ziveo sa tim CEO zivot.Oni su ubijeni samo zato sto su bili Srbi.Tesko,pre tesko a stalno se ponavlja.Pa ima li kraja?Hoce li Ijedna Srpkinja roditi a da joj dete ne doceka rat i pogrom.Ljilja Knezevic Suvakovic
komentar g. velimira uz duzno postovanje je politika komunistickog rezima u kome smo ziveli u bivsoj jugoslaviji. to je tajnesrecni paritet koji sepotencirao da su pavelic u hrvatskoj i g.general draza u srbiji jedno isto. da su narodi jedni isti, hrvati docekujuci nemce sa cvecem i srbi ubijani 1oo za jednog vojnika nemackog,isto. svaki mesec u komunistickom glasilu pored borbe, politici, izlazio je feljton o hvatanju draze mihajlovica, ni jedan feljton o pavelicu po mom secanju nije izasao naistim stranicama. o pcovskim kanalima saznali smo posle sahrane najveceg i narodnosti. jedno je dobro u svemu ovome, srbi su mnogo saznali o hrvatima i propaganda komunisticka o bratskom narodu, nedovoljno alipolako pocinje da se osipa.