Климатски инжењеринг – коме да верујемо?

Пише Мара Кнежевић Керн
Намера промотoра климатског инжењеринга да запрашују Планету тешким металима и наночестицама – у циљу „расхлађивања“ ‒ први пут је недавно јавно изложена, али нам нико није дао одговор на питања: ко ће запрашивати, чиме, под чијом контролом, којим интензитетом, чијим новцем, ко преузима одговорност, колико ће CO2 избацити у атмосферу током прелета свих тих авиона – каже Јозефина Фрајл Мартин

Италијански генерал Фабио Мини, приликом јавног наступа у Фиренци (30. јула 2015.) обавестио је Италијане, забринуте због климатског хаоса, да елите у тајности усавршавају технологију за производњу  „климатске бомбе“ – новог оружја за масовно уништење. „Климатски рат није само хипотеза – он се већ увелико води. Технологија којом располажу може изазвати торнада, земљотресе и цунамије, поплаве, пожаре, суше… Ради се о способности дестабилизовања региона или земље, у било којем делу света.“ Мини се позива на предвиђања америчког метеоролога Едварда Н. Лоренца, аутора „теорије хаоса“, о непредвидљивим последицама модификације климе, називајући ову појаву „ефекат лептира“. Док државе губе контролу над овим променама, њихово место заузимају опскурне групе моћника – Мини их назива „банде“: „Ове банде функционишу према ратним принципима, делујући без милости, спремне да сакрију информацију по цену катастрофа библијских размера, као што је то био цунами у Индонезији.“ Генерал тврди да је улогу цивилног сектора у потпуности преузео војни сектор, што нас је увело у зону перманентног рата.

Мини је прво војно лице из НАТО алијансе које се усудило да изговори „Цар је го“, што објашњава нервозу промотора климатског инжењеринга, одлучних да убрзаним поступком пониште Конвенцију УН из 1977. о забрани манипулација климом ради легализовања својих екоцидних активности промовисаних под лажном заставом „рат против климатских промена“.

[restrictedarea]

Једна таква конференција одржана је у марту 2015, у организацији  Универзитета у Кембриџу, под називом СРМ 2015 (Stratospheric Particle Injection for Climate Engineering) са задатком да представи јавности  резултате „Spice“ пројекта, започетог октобра 2010. под патронатом Универзитета Бристол, Кембриџ, Оксфорд и Единбург.

СРМ је технологија убризгавања честица сумпора у стратосферу (ради „контроле соларног зрачења“) и укључује поступак избацивања аеросола у стратосферу и бељења облака свемирским рефлекторима (brightening)  повећaвајући тако албедо ефекат, а ово последње предузима се у циљу „ублажавања ефекта стаклене баште, смањивањем апсорпције Сунчевог зрачења“.  Политичари, компаније и научници укључени у овај профитабилни пројекат изашли су пред лице јавности па, како би рекао генерал Мини: „Банда отвара карте.“

Захваљујући оснивачу еколошког покрета Skyguard из Шпаније, Јозефини Фрајл Мартин, једном од малобројних представника цивилног сектора на овом скупу, упознали смо се са детаљима и атмосфером на овој конференцији.

Скуп у Кембриџу био је својеврсна показна вежба за организацију предстојећег скупа у Паризу, на којем ће увек исти круг људи одлучивати о будућности Планете. У ком својству сте се појавили на конференцији?

Представили смо се као Платформа цивилног друштва основана у циљу информисања становништва о нелегитимним активностима промотора геоинжењеринг експеримената. Ми се у односу на климатске промене не постављамо ни као скептици ни као верници, зато што је ово питање крајње исполитизовано. „Борба против климатских промена“ изашла је из оквира науке, омогућивши нелегитимној групи људи да доноси одлуке од којих зависи судбина Планете. Током кратког излагања успела сам да кажем да је геоинжењеринг као трудноћа – само неко време можете да је кријете. После тога сам пустила снимак белих влакана како падају с неба на поља у Шпанији, као и снимак белих трагова испуштаних из авиона. Није било коментара.

С каквим мотивима се организују овакве конференције истомишљеника?

То је био само још један догађај плаћен новцем пореских обвезника, с намером да се промовише овај ризични производ, којим – како произвођачи кажу ‒ треба „пажљиво руковати“. Њихов задатак је представити ову технологију као „одговоран и ефикасан начин спасавања Планете од климатских промена и предстојећег хаоса“. Порука је јасна: геоинжењеринг је једини одговор. Њихова намера да запрашују Планету тешким металима и наночестицама ‒ ради „расхлађивања“ ‒ први пут је овом приликом јавно изложена а да нам нико није дао одговор на питања: ко ће запрашивати, чиме, под чијом контролом, којим интензитетом, чијим новцем, ко преузима одговорност, колико ће CO2 избацити у атмосферу током прелета свих тих авиона? Притом не постоје никаква научна истраживања о последицама по људски живот и природно окружење, нити се ико бавио питањем етике и легалности ових експеримената. Они нам нису дали одговор ни на питање: да ли је њихов рад покривен Протоколом о привилегијама и имунитету УН (Protocol of Privileges and Immunities)? Иако нам је простор за излагање био понижавајуће лимитиран ‒ могли смо да се обраћамо „геоинжењеринговцима“ само у паузама између предавања,  у ограниченом времену од по 10 минута – дали смо им на знање да више неће моћи изигравати недодирљиве примадоне у опери климатског инжењеринга и да ће морати да се помире с нашим присуством на „научним“ дебатама, на које до сада нисмо били позивани. Мораће и да прихвате  начин на који активисти отварају простор за уважавање здравог разума и људских права, насупрот такозваној „струци“, у коју више нико нема поверења. Јасно смо рекли да нећемо прихватити легитимитет одлука оних које нисмо изабрали, с обзиром да је питање повратка поверења у научнике кључно питање, поготово што је једна дебата носила назив „Климатски инжењеринг: коме да верујемо?“ Наше легитимно право је да инсистирамо на полагању рачуна.

Како су на ваше присуство реаговале звезде „СРМ опере“?

Дејвид Кич и Кен Калдера су наше присуство окарактерисали као „упад“, називајући нас „кемтрејлистима“, не би ли нас сврстали међу теоретичаре завере, иако никад нисмо поменули тај неодговарајући назив. Питали смо их: због чега се ‒ кад они говоре о  геоинжењерингу ‒ то назива научном дискусијом, а кад ми о томе желимо да разговарамо, сврставају нас међу теоретичаре завере? Господин Калдера се извинио, проблем решен.

Дејвид Кич ме је арогантно напао, рекавши: „Уколико ви ‚кемтрејлс активисти‘ желите да вас узмемо за озбиљно, зашто не изнесете научне доказе о штетности геоинжењеринга?“ Одговорила сам: „Зар заиста мислите да можемо да изнесемо своје доказе у оквиру 10 минута, колико сте нам уделили? Молим вас, будите озбиљни, господине Кич!“

Које су основне примедбе научника чије присуство на СРМ конференцијама није било пожељно?

На јавно изречену примедбу да се читава њихова „наука“ своди на компјутерску симулацију, уследио је ироничан коментар: „Модели су увек погрешни али неки од њих су корисни.“ Геонаучник Марвин Хедон рекао је да свођење науке на коришћење компјутерских модела не представља научни приступ: „Правити моделе према арбитрарним претпоставкама није наука. Модели су компјутерски програми базирани на  претпоставкама, на основу којих добијамо одабране селектоване варијабиле, да би на основу њих дошли до крајњег резултата.  Тачно је да неки модели могу бити корисни, али они не воде научним открићима.“ Хедон је инсистирао на томе да ниједна наука не би смела бити искључиво академска дисциплина, без узимања у обзир добробити људских бића и читавог екосистема.

За то време је преко 100 научника седело у сали, попут послушних ђачића, без иједног сувислог коментара, а бројне сесије деловале су као шоу промотора неког ексклузивног производа пред задивљеним аудиторијумом. Геоинжењеринг момци нису дали никакву шансу другачијем приступу, ма какав он био, тврдећи да чак и кад бисмо свели емисију CO2 на нулу, геоинжењерингом би морало да се настави „хлађење“.

Који су разлози привременог обустављања „Spice“ пројекта?

„Spice“ је прво био одложен 2011. како би се јавним ангажовањем допринело његовој транспарентности, а у мају 2012. привремено је обустављен. Директор пројекта, др Метју Вотсон, дао је два разлога за прекид експеримената: „а) испоставило се да се ради о конфликту интереса пошто већ постоје патенти за сличну технологију; б) порасла је свест о опасности због недостатка регулатива од стране влада, везано за геоинжењеринг пројекте.“ Међутим, иако је експериментисање на терену обустављено, настављен је рад у лабораторији, мимо контроле јавности, што говори до које мере су наука и струка постале перверзне, удаљене од здравог разума. Уместо служења човечанству, оне служе капиталу.

Ваше присуство је очигледно пореметило идилу.

Лица промотора била су нам позната – деловали су као велика породица која се чврсто држи у невољи. Иако је број група цивилног друштва био смањен. У односу на Берлинску конференцију 2014, појава јаких безбедносних снага на улазу у зграду деловала је застрашујуће. Питам се чему толике мере с обзиром да се радило о „чисто научном скупу“, а наша мала група противника геоинжењеринг експеримената није представљала никакву физичку претњу. Онај ко стоји иза овог перформанса вероватно је свестан промене односа снага у корист оних што почињу да се питају: ко нам то, зашто и чиме ради?

На лицу места се показало да не представљамо никакву опасност за научнике,  већ смо ми били угрожени, а посебно је био агресиван Дејвид Кич, који је чак изашао пред зграду како би вербално напао активисте с транспарентима против геоинжењеринга, што је после објављивања на Јутјубу убрзо и скинуто.

С каквим предлозима су организатори изашли пред јавност?

Они тврде да се геоинжењеринг експерименти морају спровести на северној и јужној хемисфери како би се успоставио баланс, на изабраним местима, с различитим материјалима. Кен Калдера иде тако далеко да заговара избацивање наночестица. Активиста Хери Родс запитао је Кича да ли зна да је жива у загађеној атмосфери хиљаду пута токсичнија у присуству алуминијума, изазивајући драматичне последице по здравље? Дејвид Кич је, уместо одговора, на тренутак изашао из сале, вративши се након неколико тренутака уз коментар: „Ту информацију морам да проверим.“

На паузи смо пришли Кичу и Калдери, предложивши им организовање регуларног сусрета с активистима, без камера, како бисмо наставили дијалог. Они су то одбили. Кич је поводом снимка белих трагова на небу рекао да се ради о кондензационим траговима, упркос томе што је снимак направљен кад је влажност ваздуха била испод 30 процената. На ту примедбу је слегао раменима и отишао. Ускоро нам је пришао један млад адвокат из Кентакија, Кичов пријатељ, предложивши да избацимо спорну видео-презентацију             – „уколико не желимо да изгубимо кредибилитет“.

Чини се да ваша борба почиње да узнемирава моћнике.

Надајмо се. У фебруару је Вашингтон пост најавио наше учешће на Конференцији у Кембриџу, упозорењем: „Група теоретичара завере може скренути дебату о климатској политици.“ У том чланку дат је простор Дејвиду Кичу, који се жалио да му мала група кемтрејлс верника шаље претеће поруке, због чега је чак морао да се обрати полицији. Очигледно је да се боре с временом пред следећи самит, што њихова излагања чини експлицитним, уз наметање непроверених решења а то се правда хитношћу. Уколико желимо победу у овој неравноправној борби, морамо разорити њихову добро организовану семантичку стратегију.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *