Почетна / Култура / „Јеврејвуд“ – истина или расистичка провокација?

„Јеврејвуд“ – истина или расистичка провокација?

Пише Владислав Панов
Ко стварно влада америчким шоу-бизнисом и зашто? Да ли је тачно да „сви то знају, али нико не сме то јавно да изговори“?

Ко управља Холивудом? Наизглед необично питање. Неки ће рећи – „влада хаос“, с обзиром шта из ове фабрике снова излази, посебно последњих година, а и како се у њему послује, постаје „неко“ и још лакше – нико. Можда је ипак, као и свуда, у питању новац. Да, али чији? Занимљиво колико и ова питања је оно што би могло да укаже на другу непознаницу. Ко, наиме, тако дуго и упорно успева у стварању атмосфере и убеђења да на оваква питања јавно не би смело ни  бити одговора. Јер, ко се икада и усуђивао да на ову тему нешто каже, посебно ако је његово име имало ту тежину да му речи доспеју далеко и широко, бивао је жестоко нападан. Још је у сећању прошлогодишње страдање славног и веома цењеног енглеског глумца Герија Олдмана када је доспео у центар пажње светске јавности и под тешке ударе „либералних“ западних медија јер је, као пре неких четврт века раније легендарни Марлон Брандо несмотрено или умишљајно, свеједно, био превише дрзак на рачун јавне тајне коју нико јавно не сме да изусти – да Холивудом управљају јеврејски моћници и њихови лобији. Као легенда пре њега, под старе дане понижавана и блаћена, и Олдман је доживео бес правих управљача његових послодаваца. Можда се чувени глумац занео мислећи да пошто има западни педигре, пасош и образовање, као и такође западну славу и новац, те да као становник најнапредније цивилизације од када је света може слободно да изрази своје мишљење на било коју тему и да због тога не трпи никакве последице. Додуше, ко зна, можда у том његовом савршеном свету заиста и можете да без последица обзнањујете свету шта мислите. Авај, ако је у теорији можда и тако, у пракси није. Односно, ако су скоро све теме на располагању уживаоцима демократских слобода, једна је сигурно табу. Тиче се јеврејског утицаја у америчкој индустрији забаве. Посебно у Холивуду. Гери Олдман је из можда барем њему знаних разлога кренуо стопама Бранда и у великом интервјуу у летошњем издању „Плејбоја“ покушао да одигра ролу опуштеног плејбоја који све зна и никога се не боји када то што зна треба да јавно искаже. Све је почело од коментарисања чувеног испада Мела Гибсона који је у пијаном стању ухваћен за воланом и том приликом је вербално успео да нападне не само полицајца већ је докачио и Јевреје користећи погрдно име за њих. То је изазвало такву лавину осуда и наводни ватрени одијум јавности, дакако добрим делом диригован од стране медија, да је славни аустралијски глумац и режисер доживео медијску катастрофу од чијих се последица још увек није опоравио. И поред потоњих извињења он је годинама изопштен из елитног холивудског друштва коме је пре тога безбедно деценијама припадао. Има ли бољег доказа ко влада Холивудом?

Гери Олдман је напао медијске и уопште читаву јавност тврдећи да су сви лицемерни и да су скочили да нападну Гибсона за погрде које сви користе у свакодневном комуницирању, укључујући и Јевреје. Политичка коректност што је на сцени, истакао је Олдман, је до сржи лицемерна и потпуно бесмислена и гади му се. То би све можда још и прошло да се није усудио да дода и ово:

„Мел Гибсон је у граду којим руководе Јевреји рекао погрешну реч па је тако угризао руку која га храну, мада више му и није потребно да га она храни јер има довољно новца!“

[restrictedarea]

Не уједај руку која те храни

Али, рекавши то Олдман је такође добро загризао руку која храни, ведри и облачи и, како је одмах осетио, сурово кажњава. Прошао је исто као Брандо и Гибсон кога је тако џентлменски и колегијално хтео да оправда од хипокризије. Одмах се огласила злогласно чувена и веома утицајна „Антиклеветничка лига“ јеврејских врхунских владара осудивши овакав избор речи енглеског глумца прилепивши му, разуме се, за такве прилике увек спремну и делотворну етикету антисемитског пропагатора. То је и за његову јуначку персону која воли да прича оно што лицемери знају да се никада и нигде не прича, био знак да је демократско изражавања слободе само илузија и да је време за дволичну игру извињавања. Тако је и он морао да призна да без Јевреја нема ни његове каријере и да се од срца извини за све што је рекао, а што је без његове намере могло да увреди јеврејску нацију. Рече да је читао изузетну књигу Нила Геблера која је бриљантно описала како су Јевреји измислили и изградили Холивуд и да је схватио да је једина истина да читав шоу-бизнис којим се и он бави, па самим тим и уопште његова каријера, дугују овом изузетном јеврејском доприносу!? Скоро да је досегао јавно самопонижавајуће кајање као својевремено Марлон Брандо када је морао да демонстрира пред телевизијским камерама како на коленима љуби руку рабина извињавајући се за своје несмотрене, али, како је покајнички додао, ненамерне увреде када је рекао да Холивудом управљају Јевреји. Оно што је најзанимљивије у овој хистерији оптуживања и извињавања је да је Гери Олдман цитирао књигу која управо доказује да су јеврејски досељеници у Америку измислили, створили и управљали Холивудом и да њихови наследници то још увек чине. Сви велики студији који чине холивудски империју и то су остали до нашег времена и још увек су главни покретач свих дешавања у америчкој кинематографији и уопште забавној индустрији настали су од стране бивших јеврејских трговаца који су превасходно из сиромашних делова источне Европе емигрирали у Сједињене Државе. Браћа Ворнер, Мајер, Зукор, Голдвин, Кон, све су стара „холивудска имена“ с којим је заправо почела ера целулоидне светске доминације америчке кинематографије.

 

Јеврејски мит о америчком сну  

Холивуд је сан који су сањали Јевреји пошто су побегли из европског кошмара. А у том сну је изграђен мит о америчком сну, о моћној западној земљи и практично о свему ономе што се и даље сања док се пуне џепови оних што тај сан продају. У огромном приливу плодова тог сна треба тражити суштински разлог за тако доминантан и дуготрајан утицај јеврејских досељеника у Холивуд који га јесу створили и који су његови доминантни лидери. У спознаји и коментарисању те чињенице нико не би требало да буде увређен, али јеврејска склоност према тајновитој организацији и концентрисању моћи ван очију већине, изузетно вешто имплементирана и у суштинској констелацији Холивуда, не допушта да се о томе јавно говори. Већ сам помен ове истине без обзира с чије стране био упућен, одмах покреће одбрамбене механизме, најпре у виду етикетирања антисемитским паролама. И поред низа књига и документарних филмова који доказују управо ове чињенице јеврејски холивудски лоби се већ на помен да уопште постоји осети испровоцираним на одбрамбену реакцију и увредљиво негирање свима знане истине која сама по себи и не мора да буде лоша. Јеврејски уметници и холивудски пословни људи су својим доприносом обогатили филмску заоставштину вредним остварењима, а неки од њих (као Вуди Ален, рецимо) и толико специфичним да је немогуће замислити филмску прошлост без тих дела. Али, управо је та системска тајновита присутност јеврејских аутора и руководилаца у ткиву филмске индустрије с оне стране океана створила револт и сенку сумње да ту, где се главне приче стално одвијају „испод жита“, посла и нису увек праведна или чиста. Та тајновитост је отишла толико далеко, чак и до апсурда заправо, који, занимљиво, у поменутој аутобиографији помиње и Марлон Брандо, да су у таквом „јеврејском Холивуду“ од стране јеврејских моћника у холивудским студијима јеврејски глумци приморавани да своја имена мењају јер су звучала превише јеврејски!? Тако је, рецимо, Емануел Голденберг стекао славу као Едвард Џеј Робинсон, Џоан Молински је постала Џоан Риверс, Џерома Силбермана сви знају као Џина Вајлдера, Џозефа Левича као Џерија Луиса, Дороти Каумејер као Дороти Ламур, Ларија Цајгера као Ларија Кинга, Леслија Штајнера као Леслија Хауарда, Френсис Гам као Џуди Гарланд, Полет Ливај као Полет Годар, Ларија Лича као Керија Гранта, Лусил ле Сеур као Џоан Крафорд, Бернија Шварца као Тонија Кертиса, Мелвина Каминског као Мела Брукса, Џоан Перски као Лорин Бекол, Алена Конигсберга као Вудија Алена, Ширли Шрифт као Шели Винтерс, Сиднија Розенберга као Тонија Рандала, Дороти Каумејер као Дороти Ламур, Дејвида Коминског као Денија Кеја… Листа има стотине и стотине имена. И протеже се од првих деценија Холивуда све до данас. Мало ко, рецимо, зна да су и неке од највећих звезда последњих деценија, када би требало да је либерална етничка једнакост заживела у пуној снази, јеврејски уметници и даље добро сакривени иза безбедно неутралних „уметничких имена која добро звуче“, као, рецимо, Харисон Форд, Брус Вилис, Ричард Гир, Стивен Сигал, Дебра Вингер, Барбара Волтерс, Џоан Колинс, Питер Фолк, Бети Грејбл и низ других.

 

Да је Холивуд јеврејски нема сумње

Из овог и других разлога који су илустровали ову необичну склоност према јеврејској скровитости њихово је присуство у Холивуду иницирало низ теорија завере и дало је повода да се размахне истински антисемитизам. Тачно је, додуше, и да су у овом моменту сви велики холивудски, али и добар део телевизијских студија, као и готово стопроцентно агенције које се баве посредовањем, продукцијом, те удружења писаца и сценариста, с руководећим и власничким јеврејским кадром. И у музичкој је индустрији слично. Само помињање оволике моћи сконцентрисане у једном етничком ткиву неминовно изазива негативне реакције чак и оних којима су страна било каква етничка дељења и мерења. Отуда су у коментарима како људи „из посла“, тако и њихове публике, све чешће осуде оваквог односа моћи и утицаја у забавној америчкој индустрији. Појављује се све чешће и артикулисани страх да се креативна доминација јеврејских стваралаца злоупотребљава у политичке сврхе и пропаганду циљева који су неприхватљиви за остатак америчког друштва. У овој је бојазни клица сваког могућег конфликта, па и антисемитских акција, коментара и напада. Да је Холивуд јеврејски нема сумње. У жаргону га неретко многи зову „Јеврејвуд“. Да ли су у праву или су расистички клеветници? Али ако јесу у праву, у јавној тајни да је то тако, а коју нико не сме да изговори је, међутим, страх од свега лошег што би тако доминантно њихово присуство у послу који годишње окреће десетине милијарди долара могло да буде злоупотребљено. Јер, управо је тај огромни новац неодољиви мотив за све могуће злоупотребе, укључујући и медијско испирање мозга публике, рапидно спуштање нивоа неопходне интелигенције за конзумирање већине онога што се ствара у Холивуду и сматра се комерцијалним: декаденција, сексуалне изопачености, безбожништво, величање насиља, зла и неморала, што је све заиста агресивно присутно у америчкој филмској и телевизијској продукцији, посебно данашњој. Противници оваквог распореда снага за све поменуте „квалитете“ шоу-бизниса криве оне који су његови челници. Оне које нико не сме да помене…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *