Има ли лекара у Хагу?

Смрт у затвору

Пише Филип Родић

На крају Нирнбершког процеса, суђења војном, политичком и привредном врху нацистичке Немачке, од 24 оптужена, њих 12 је осуђено на смрт и погубљено. Са друге стране, Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу оптужио је 110 Срба и до сада правоснажно или неправоснажно осудио њих 63. Ниједног на смртну казну. Упркос томе, живот је до сада тамо оставило њих осам. А ова бројка би се још могла повећати, пошто некима од оптуженика и осуђеника живот још виси о концу.

Хрватска књижевница Славенка Дракулић (она је почетком деведесетих напустила своју земљу јер је била проглашена „недовољно патриотски настројеном“) у својој књизи Они не би ни мрава згазили пише како оптуженици у овом притвору „воде лагодан живот“ и описује њихове „гозбе и славља“ и наводи како једу најфинију храну, док ону из затворске мензе презиру. Према њеним речима, у Схевенингену је хашким оптуженицима доступна и библиотека са око 600 књига на српскохрватском језику, теретана, курсеви енглеског језика и сликања, у дневној соби постоје гитара и клавир, ако неко пожели да свира, доктори и психијатри су стално на услузи, а могу и да наруче масажу. Пушење је дозвољено у заједничкој соби и то им је најважнија привилегија. Ћелије у Схевенингену су „удобне и довољно велике, чисте, имају тушеве, радне столове, радио-апарате и телевизоре“. Укратко – „нека врста хотела са пет звездица међу затворима“.

[restrictedarea]

Поред свег луксуза који је Славенка Дракулић навела, посебну пажњу треба обратити на део где наводи да су доктори и психијатри стално на услузи. У теорији, којој је Дракулићева имала приступ, то јесте тако. У пракси, с којом је тешко да се заиста сусрела, ствари очито стоје другачије. Или, макар стоје другачије када су затвореници одређене националности у питању. И то се не односи само на притворску јединицу у Схевенингнену, о чему она пише, него и на затворе где се правоснажно осуђени шаљу на издржавање својих казни, а они су за ове затворенике одговорни директно Хашком трибуналу, односно Механизму за међународне кривичне судове (ММКС) који је званично почео с радом 1. јула 2013. године с дужношћу да настави обављање кључних функција Међународног кривичног суда за бившу Југославију и Међународног кривичног суда за Руанду. По правилу, ММКС мора бити информисан, поред осталог, и о здрављу осуђеника, без обзира на земљу где се налазе, јер они казне издржавају по хашким пресудама, а не по одлукама држава којима су препуштени. Дакле, за здравље, живот и поштовање права хашких осуђеника одговоран је Хашки трибунал, односно ММКС и, у крајњој инстанци, њихов покровитељ – Уједињене нације.

 

Лисабонска дијагноза

Примера да теорија о којој Славенка Дракулић пише, а заговарају је и многе друге безрезервне присталице хашке правде, није и пракса, има напретек. Последњи је трагична смрт бившег команданта Војске Републике Српске Крајине Милета Мркшића преминулог у 68. години док је служио казну од 20 година затвора због тога што није спречио убиство нешто мање од 200 хрватских заробљеника на Овчари код Вуковара. Мркшић је био правоснажно осуђен 5. маја 2009. и 16. августа 2012. Пребачен је у Португалију, где је требало да одслужи остатак своје казне. Мркшић је био жртва феномена са којим су се суочавали и суочавају се и многи други хашки оптуженици и осуђеници – неадекватног лечења. Јавност је о здравственом стању генерала Мркшића сазнала из писма медијима његове ћерке Марије од 14. августа, два дана пред његову смрт. „Тата је од 22. јула ове године у затворској болници, а као разлог његовог хитног пребацивања у болницу наведени су астма и физичка исцрпљеност (…) Током тестирања, утврђена му је израслина на левом плућном крилу, а 12. августа установљено је да болује од карцинома плућа“, навела је, истичући да је он толико лоше изгледао да га „није ни препознала“. Овакав след догађаја за један београдски дневник потврдио је и Мркшићев адвокат Мирослав Васић рекавши да му се генерал почетком јула пожалио на здравље рекавши да има астму и да тешко дише, а да је само месец дана касније обавештен како је његово стање критично. „Из болнице нам ниједног тренутка није стигла болничка документација о Мркшићевом лечењу, већ само дијагноза да се ради о карциному плућа и да су прогнозе врло лоше“, рекао је Васић. Према његовим речима, Мркшић је био таквог кова да се није жалио на своје стање. Није се жалио ни на озбиљне здравствене проблеме од којих је на крају преминуо, нити на „камену и ледену“ самицу у португалском затвору, нити на то што Хашки трибунал није испунио договор о наставку Мркшићеве рехабилитације због срчаних тегоба на којој је био до добровољног одласка у Схевенинген 2002.

Из Мркшићевог случаја произлази неколико закључака. Да није адекватно лечен, говори нам чињеница да се на проблеме с „астмом“ свом адвокату пожалио више од месец дана пре смрти, а логички би било претпоставити да би се због овог проблема пре пожалио стално доступним затворским лекарима него успут свом адвокату. Такође, логично је претпоставити како није сам проценио да су његове здравствене потешкоће последица астме, него да су му ту дијагнозу дали „стално присутни“ затворски лекари. Симптоми астме су знатно другачији од симптома све четири познате врсте карцинома плућа и лекару што зна и савесно ради свој посао свакако није потребно више од месец дана да установи о којој се болести ради. Да не помињемо прекид терапије опоравка од срчаних тегоба, затворенику, ипак, много потребније од масаже. Свакако највећа иронија у овом случају је што је Мркшић умро месец дана пре истека две трећине казне, а то је рок после којег Хашки трибунал обично своје осуђенике пушта на слободу.

 

Целоноћно Ковачевићево умирање

Још драстичнији пример немара, да не кажемо намерног ускраћивања основне лекарске помоћи, јесте случај некадашњег управника болнице у Приједору Милана Ковачевића, оптуженог за злочине у овом месту. Ковачевић је по доласку у Хаг 10. јула 1997. године доживео више можданих удара и инфаркт, а умро је 1. августа 1998, после ноћи проведене у агонији на коју нико није реаговао. Ковачевићеву голготу најбоље је у својој књизи Дневник првог хашког заточеника описао хашки осуђеник Душко Тадић. Он је посведочио да је кобне ноћи, нешто после поноћи, зачуо јауке из суседне, Ковачевићеве ћелије, који су временом постајали све јачи.

„Очекивао сам да ће неко од стражара интервенисати, и да ће остатак ноћи на нашем спрату протећи у тишини. Али, није било тако. Јауци су постајали све учесталији и јачи. Сад се јасно чуло како неко рида и стење. Усходао сам се. Ишао од зида до зида ћелије, одлазио у кревет покушавајући да заспим, али није ишло. Плач је постајао све јачи и болнији. Онда сам притиснуо алармно дугме које се налазило у свакој ћелији. Нико се није одазвао. Поново сам притиснуо и опет ништа. Само се угасила контролна лампица која је до тада горела. Био сам сигуран да су и други затвореници на првом спрату реаговали као и ја. Због тога су нас, после краћег времена, све искључили“, написао је он. Неколико сати касније чуо је ужурбане кораке ка ћелији из које су допирали „болни урлици“, након чега је завладала тишина. Ујутро им је Ковачевић рекао да је имао „тежак бубрежни напад“ и да му је лекар дао некакву инјекцију. „Није много прошло а њему је опет позлило. Отрчали смо до његове ћелије. Стављали смо му хладне облоге на главу, масирали груди. Био је ту и хрватски генерал Блашкић. Он је Ковачевићу давао вештачко дисање. Звали смо стражаре и добили одговор да ће доктор ускоро стићи. Др Ковачевић је лежао непокретан. На левој страни његових груди појавио се тамноплави круг. Ковачевић је био мртав. Неколико минута касније стигао је лекар опште праксе и констатовао смрт. Рекао сам доктору: ‚Ковачевић је умирао целе ноћи. Зашто га нисте одвели у болницу?‘ ‚Није било потребе, казао је лекар, он је имао напад бубрега. Дао сам инјекцију и он се смирио‘“, написао је Тадић. Десетак дана после смрти, после обдукције, представници Хашког трибунала издали су саопштење да је „смрт наступила услед пуцања главне артерије у пределу стомака због чега је искрварио и умро“. Сасвим другачије од лекареве дијагнозе – напада бубрега.

 

Случај Милошевић

Сумњиве су и околности смрти и начин лечења најчувенијег хашког оптуженика  – Слободана Милошевића. Према званичној верзији из Хашког трибунала, Слободан Милошевић је умро од инфаркта у својој ћелији и његово срце је стало зато што се није придржавао прописане лекарске терапије, него је прибегавао самоиницијативном узимању лекова. У званичном извештају о Милошевићевој смрти што је маја 2006. председнику Хашког трибунала Фаусту Покару предао његов потпредседник Кевин Паркер наводи се да је у његовој крви пронађен „рифампицин“, антибиотик за лечење лепре, и „дроперидол“, снажан седатив. „Рифампицин“ у потпуности неутралише дејство лекова за регулацију крвног притиска, па би то значило да је, ако му затворске власти нису давале овај лек, Милошевић самог себе дуго и систематски убијао. Смртоносан би био и „дроперидол“, за који је америчка Федерална агенција за лекове и храну (ФДА) издала најоштрије упозорење о штетности примене код срчаних болесника. У документу ове агенције пише да доза „дроперидола“ већа од 25 милиграма код срчаних болесника врло често изазива „фаталну срчану аритмију“, односно престанак рада срца. Иако је присуство „дроперидола“ у Милошевићевој крви откривено тек после његове смрти, током токсиколошког супервештачења Института за судску медицину Универзитета у Бону, власти Хашког трибунала су знатно раније знале да он у своје тело уноси „рифампицин“.

То ван сваке сумње потврђује професор Доналд Угес из Лабораторије за форензичку и клиничку токсикологију у Гронингену, којег је Трибунал ангажовао да анализира Милошевићеву крв. Он је у узорку крви узетом 12. јануара 2006. (два месеца пре Милошевићеве смрти 11. марта) открио присуство „рифампицина“ и о томе обавестио Трибунал у извештају од 17. фебруара. Дакле, судске власти су најмање две недеље пре Милошевићеве смрти знале да „постоји неки проблем“ с лековима, односно да се или он сам трује или га неко други трује и нису ништа предузеле, а у оба случаја њихова дужност је била да га заштите.

Хашки трибунал није успео да заштити ни бившег градоначелника Вуковара Славка Докмановића. Он се обесио у својој ћелији, упркос томе што је судијама претходно говорио да је у тешком психичком стању и да је сломљен, а на ову ситуацију Суд је упозоравао и његов адвокат Тома Фила и то само два дана пре самоубиства 29. јуна 1998. Психијатријска помоћ није била пружена ни бившем председнику САО Крајине Милану Бабићу који се убио 5. марта 2006, шест месеци пошто је из Схевенингена пребачен у затвор у Британији где је требало да одслужи остатак своје тринаестогодишње казне.

Две године после изрицања правоснажне пресуде од десет година затвора у Шведској је током издржавања казне 19. маја од рака умро и бивши председник Скупштине општине Братунац Мирослав Дероњић. Слична смрт задесила је и генерале Ђорђа Ђукића (маја 1996) и Момира Талића (маја 2003) који су из Хашког трибунала пуштени на лечење на ВМА када су већ боловали од рака у одмаклој фази. Озбиљне контроверзе око лечења постоје и у вези са Војиславом Шешељом, Ратком Младићем, Гораном Хаџићем и генералом Владимиром Лазаревићем који казну издржава у Пољској и тешко је болестан, а Трибунал одбија да донесе одлуку о његовом превременом пуштању на слободу иако је одслужио више од две трећине досуђене му казне.

Ово указује да обећани лекари и психолози или нису баш стално на услузи, или нису адекватно оспособљени за свој посао, или га не обављају савесно. Шта год да је од ова три, командну одговорност треба да сноси Хашки трибунал, односно Уједињене нације. Пошто се у вези са тим ништа не дешава већ годинама, него се случајеви само ређају један за другим, може се основано посумњати да је на делу заједнички злочиначки подухват, али остаје питање ко би то могао да истражи и процесуира.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *