Грађа за речник 5 – Дивоте вулања

Пише Милован Данојлић

Глагол вулати се, у веку надзвучних брзина и Интернета, сасвим је испао из  употребе. Његово значење је: вући се, луњати споро и бесциљно, вуцарати се, врзмати се. У Речнику МС означен је као локализам, илустрован примером из прозе Драгише Васића, нашег земљака, Горњомилановчанина

Сустиже ме на кривудавом општинском путу којим смо давно-давно, као ђаци-пешаци, по сунцу и киши, снегу и ветру, одлазили у новоотворену нижу гимназију. „Лека Швеђанин“, како га сељаци зову, радни век је провео   у богатој нордијској краљевини, где се и сам, за наше појмове, обогатио. Вози големи „Волво“, у село свраћа с мене на уштап, колико да обиђе напуштену породичну кућу. Стари колски пут је око 1960. асфалтиран, ђацима је обезбеђен превоз аутобусом, напредовало се у сваком погледу, и све напредујући, увалисмо се у Кризу. Село одумире, народ престао да се рађа, а нама, преживелима, остадоше успомене на неповратне, у понор срушене године. При ретким сусретима, Лека ме поздравља као да смо се јуче растали; лупа ме шаком по рамену, уз громогласан повик:

 

„Где си, исписниче?“

[restrictedarea]

 

Пун снаге, на заранцима осме деценије, као и ја. Смрт села га не потреса, оно што је одживело треба да цркне, грози се грчке неозбиљности са узимањем и враћањем дугова, а и с Кризом је у пријатељским односима:

 

„То погађа слабиће, а јаке подстиче на посао!“

 

Зауставио се, с „Волвоом“, уз мој десни кук:

„А ти, и даље, пешака…“

„Нисам возач, а и лекар ми препоручује шетње.“

„Боље би било да нам препише младе жене, на рачун Социјалног… А ауто ти не треба, ти летиш на крилима инспирације и славе.“

Путеви су нам се разишли, схватања нам се разликују, а ето, пријатно ми је кад га сретнем, независно од онога што има да каже.

„Хајде, одвешћу те кући.“

Седосмо под вењак, изнесох пиће.

„Значи, и даље пискараш… Видим, читам, свака част.“

Види: гледа телевизију. Чита: прелистава новине, где ме понекад помену. Познат сам по слави, и славан по познатости. Лека је озбиљан човек, нема времена за књиге. Моја слава живи паразитским животом модерних времена, без органске везе са мном и са оним што објављују моји храбри издавачи.

Основа наше зближености закопана је у дечачким годинама, утврђена пешачењем по џомбастом путу дуж реке, и нарочито, у поподневним поврацима кући, кад смо се бесконачно вуцарали, играли свих познатих и измишљали нове игре, тукли се и братимили, крали воће по шљиварима, купали се по хладовитим вировима, луњали по шумама, уживали у скиталачким излетима кажњивим и по кућним, и по школским  мерилима. Опијали смо се слободом, то јест собом: те старе словенске речи су у тесној родбинској вези. Слобода, тј.  свобода, у дечаштву се осваја по цену чињења прекршаја. Изјутра, у журби да стигнемо на први час раздаљину од седам километара смо преваљивали за непун сат и по; у повратку нам је за исто растојање одлазило по пет-шест сати. Ту врсту пешачења сељаци зову вулање. Глагол вулати се, у веку надзвучних брзина и Интернета, сасвим је испао из употребе. Његово значење је: вући се, луњати споро и бесциљно, вуцарати се, врзмати се. У Речнику МС означен је као локализам, илустрован примером из прозе Драгише Васића, нашег земљака, Горњомилановчанина. У Академијином Речнику глагол је одређен као дијалектизам, и препознат је код више аутора, међу којима је Ваљевац Милован Глишић, као и Лазар Комарчић, родом из Комарице код Пљеваља. Овај повратни глагол је, по својој природи, несвршен, да не речем незавршив.

Вулајући се, одлагали смо повратак кући, где су нас чекале  присилне радне обавезе, прекори, и друге непријатности. Вулање је било  осветнички изум угрожене слободе, тајно задовољство изван надзора родитеља и учитеља, простор у којем је душа остваривала своја урођена права.

Срећа некадашњег доколичарења нас и данас зближује.

Одлазећи, Лека примети на капији венчић од ивањског цвећа:

„Ово си, је ли, у детињству научио? Ја немам обичај, али поштујем…“

 

Иванова трава

Не, нисам у детињству. Мале обичајне радње упражњавала је мајка: плела је венац за Ђурђевдан, венчиће за Ивањдан, правила крстиће од леске, док је отац затискивао гуке божићне сламе у рачве воћки, да боље роде.

Ја сам се овоме приклонио накнадно, и самоучки: на плетење ме је навело само цвеће. Два-три дана уочи  Ивањдана, понекад на сам празник, по ливадама и утринама се појаве трепераве метлице посуте злаћаним прахом, и зову, да их уплетем у венчиће. У ђурђевски венац иде све што до 6. маја озелени, олиста и процвета, у пољу, у башти и у шуми. За светог Јована (Ивана) земља, у сталном дослуху с небом, уложи посебан труд, и окити  свеца његовим цвећем. Венчићи се каче на капије, зграде, по оградама њива… Варошани их, купљене на пијаци, држе на вратима станова, и по кухињама. Симоновићев Речник пун је врста и подврста: Иваново цвеће, Иванова трава, Јованова травица, живобоже, госпин простирач, дремовка, јованданче, слама Деве Марије, рутавица, мекушица, жућаница. Вук је забележио „ивањско цвијеће жуто“. Народ  је у измишљању био необуздан, и усхићен, као и ја данас. Довољно је погледати сунчане трепетљике: плетење иде само од себе.

Ни Јован Крститељ ни од кога није учио свој посао. У крштавање га је упутило небо, одражено у Јордану.

Преслава

Данас је преслава.

У неким крајевима је зову заветина, у другим прислужба, или мала слава. Првих година после рата ишле су литије (крстоноше). Као дечак, радосно сам учествовао у опходњи. Пројурили бисмо кроз ливаде, воћњаке, њиве и шумарке, да се, после молитве код Записа, разиђемо по кућама, за богато постављене столове.

Новоуспостављена власт, у борби против заосталости, убрзо је забранила литије. Сеоску славу није могла укинути: падала је у нерадни дан… Празник је изнова огрезао у паганску традицију. На питање  шта је, у ствари, преслава, један сељак ми је, муцајући, рекао:

„То ти је оно кад се коље животиња.“

Етнолози би рекли: кад се приноси обредна жртва.

Са обновом вишестраначја покушано је оживљавање литија. Није ишло. Преслава је и раније била под климавим надзором Цркве, а безбожничка власт  је допринела да се сасвим врати у многобоштво. Мој свештеник, савестан и пожртвован, обичава да за тај дан, ипак, одржи службу у црквици на врху брда. Присуство верника – мршаво. Оно мало народа што још живи на селу забављено је окретањем ражњева по ћошковима авлија и спремањем ручка, па се од крчкања сарме на врелим штедњацима не чује црквено звоно. Окупимо се једино ми, викендаши, и понека баба, и одстојимо као самозвани представници народа посвећеног ономе од чега се живи,  а не ономе за шта се живи. Наш прота, на крају литургије, призове милост „за ово село, за благорастворење ваздуха, за обиље плодова земаљских и времена мирна“.

Крајем деведесетих моји синови су се често затицали у селу о преслави. Свраћали смо код рођака, комшија и познаника, и свуда су нас послуживали, „редно“, од слатког и кафе, преко главних јела, до разноврсних и разнобојних колача и вишеспратних торти. Код првог домаћина бисмо нешто и појели,  а после бисмо окусили ово-оно, колико да не одбијемо.

Мом Стефану су се та нуткања урезала у памћење па ме недавно упита:

„Молим те, кад је онај дан кад се у селу по цео дан само једе?“

Као одредба дехристијанизованог празника, није лоше: погађа суштину.

[/restrictedarea]