Почетна / БРОЈ 384 / ДАНТЕ, СРБИ И ХРВАТИ

ДАНТЕ, СРБИ И ХРВАТИ

Поводом 750 година од рођења италијанског  и светског песника Дантеа Алигијерија

Пише Драган Мраовић

Шта све може бити „изгубљено у преводу“ велике литературе, и да ли је помињање Срба у Божанственој комедији доказ и потврда развијене српске државности, а помињање Хрватске на штету Хрвата?

У Европи и код нас актуелно обележавање годишњице рођења великог Дантеа Алигијерија, творца бесмртне епске поеме Божанствена комедија (ове – 2015. навршило се седам и по векова од песниковог рођења) добар је тренутак да се проговори о једном српско-хрватском спору, тачније речено, о фалсификатима који у појединим (хрватским) преводима, а још убедљивије у коментарима стихова Комедије, и упркос јасним стручним увидима не само опстају већ се и преносе у наставу на Београдском универзитету!

У Божанственој комедији поменути су и Срби – у Рају, у 19. певању, и Хрвати, у 31. певању. Иако у Рају то помињање није било рајско, ни по једне, ни по друге, нико није ни завршио у Паклу, како то многи мисле. Ипак, постоји битна разлика између помињања нас Срба и наше „истојезичне браће“ Хрвата у овој Светој песми, јер Данте помиње Србију као државу која је ковала свој новац, а Хрвате, како то иначе недвосмислено тумаче италијански коментатори, као метафору за „далеку и непознату земљу“, па и као синоним за „дивље и неморалне људе“ (gente selvatica e scostumata). Дакле, сасвим супротно од хрватских тумача, укључујући и Миховила Комбола, наводног хрватског преводиоца целе Дантеове Божанствене комедије, иако он, уистину, није преводилац целокупног дела. (Једини су, наиме, преводиоци целокупне Божанствене комедије код Хрвата которски бискуп Франческо Фрањо Учелини Тице, који је свој превод посветио „слози и љубави Хрвата и Срба, једнокрве истојезичне браће“, и Исо Кршњави, који је превео Дантеа у прози; а код Срба, Драгиша Станојевић, Драган Мраовић и Коља Мићевић – по хронолошком реду објављивања превода). Несумњиво да уз српске преводиоце не може стати хрватски преводилац Миховил Комбол, јер није превео цели спев, а и у делу превода где је присутан – текст су углавном одрађивали његови сарадници и асистенти. Олинко Делорко је превео, без Комболa, задњих шеснаест певања Раја и написао све фусноте и коментаре. Питање је колико је то уопште „хрватски“ превод, ако се зна, по сведочењу академика др Никше Стипчевића, Комболовог рецензента, највећег дантеолога свих времена на Балкану, да је Комбол скупљао лексику из говора Срба по личким селима да би дао патину епа своме преводу.

[restrictedarea]

Зато осећам потребу, као један од три српска преводиоца Дантеа који су потпуно самостално, дакле без помоћи са стране, превели и коментарисали ово дело, да изложим како су обухваћени „хрватско и српско питање“ у овом вероватно највећем књижевном делу после Библије. Наиме, преводећи и тумачећи Дантеово дело, хрватски „знанственици“ су фалсификовали, свесно или несвесно, намерно или ненамерно, значење стихова 103-104, у 31. певању Раја, који гласе:

Qual è colui che forse di Croazia

viene a veder la Veronica nostra…

Миховил Комбол преводи ове стихове (Матица хрватска, Загреб, 1961.):

Ко човек можда из Хрватске стати

што зна, кад види нашу Веронику…

Фрањо Тице каже:

Ко тај што чак из Хрватске паде,

А да види нашу Веронику…

Хрватски преводилац Исо Кршњави пак каже:

Како онај који можда из Хрватске долази да види нашу Веронику

Драгиша Станојевић занемарује Хрватску, вероватно зато што она није значењски битна, већ јe коришћена само метафорички:

Далеко од Рима ко је поника

Дошав му помишља гледећи шару…

У мом преводу ти стихови гласе:

Као што изгледа неко ко, можда, из Хрватске долази,

да види нашу Веронику

Комбол овако тумачи наведене риме: „Занимљиво је да се у једном од најузвишенијих тренутака своје поеме Данте сјетио нас Хрвата и то у тренутку када описује своје чуђење и свој занос. Неки су италијански тумачи хтјели да у човјеку из Хрватске због оног ‚можда‘ виде само појам примитивна, заостала странца.“

Исо Кршњави такође запада у замку националне сујете, па коментарише: „Данте овдје у Рају, како рекох, симпатично спомиње Хрватску, а темељи и ту своје ријечи на сталним подацима према којима су многи Хрвати ходочастили у Рим да виде праву слику Исусову.“ (Sic!) Међутим, као што ћемо видети, Кршњави се користи тумачењима из издања „Одличан коментар Божанствене комедије“ Алесандра Торија (L‘Ottimo Commento della Divina Commedia, Accademia della Crusca, Alessandro Torri, Editore Capurro, Piza, 1829) што значи да признаје његову вредност, иако кривотвори тумачења управо тог издања када је реч о Србији или Хрватској, наравно на штету Срба и у корист Хрвата. Баш у том издању нимало „симпатично“ се не помињу Хрвати већ као „дивљи и неморални људи на обали Јадранског мора“ (gente salvatica e scostumata nella riviera del marе Adriatico…)

Фрањо Тице коментарише: „Чак из Хрватске, то јест: из далеких крајева кршћанства – нашло се тумача, којим је и ова почастна спомена Хрватске и Хрвата дала пригоде да изтакну жалац.“ Скартацини присваја донекле умовање неког старијег и пише: „Или ваљда што је већ од оног времена била Хрватска на гласу ради фанатизма њезине свјетине. Свакако, то је непобитно да се Данте не стиди овдје сама себе, пред светим Брнардом, присподобит (ваљда и он из глупог фанатизма!) побожном Хрвату пред приликом Господиновом.“ Наравно да се Данте „не стиди овдје сама себе присподобит“, јер каже за себе да је изгледао јадно и бедно, као неко ко из Хрватске долази. Али, и овде се делимично фалсификује коментар Ђованија Андрее Скартацинија, протестантског пастора, који је превео Божанствену комедију на немачки (Хоепли, Милано, 1903). Наиме изостављен је део тумачења: „Кроација: овде поменута као врста далеке земље…“

Због оваквих „преправки“ рима и коментара овог дела, хрватски коментатори тврде да је ту „Данте опјевао побожност хрватског ходочасника пред Вероникиним рупцем у Риму“. Али, то Комболово – Делорково, као и Тицино и Кршњавијево тумачење није могуће осим извлачењем из контекста или намерним фалсификовањем превода, јер Данте каже: Као што изгледа неко ко, можда, из Хрватске долази, да види нашу Веронику… па наставља такав сам био ја када сам се почео чудити… Дакле, тај који је стајао крај Вероникиног рупца био је Данте, а не неки Хрват! Субјекат и објекат је Данте! Хрватска је негативна метафоричка замена за Индију, односно Данте појачава тиме свој исказ да би казао да је изгледао још горе него неко ко је дошао пешице из Индије. Италијански тумачи већ вековима су сагласни да је то исправно тумачење ових Дантеових стихова. Ако ико мисли да зна боље да тумачи Дантеа од Италијана, нека то објави негде у Италији. Смејаће му се.

Еуђенио Камерини (Eugenio Camerini, Коментари у издању Божанствена комедија, European Book, Milano, 1997.) каже да се ту употребљени појам Хрватске односи на ширу област Славонију (Schiavonia или лат. Sclavonia) у којој живе „дивљи и неморални људи, на обали Јадрана“ (gente selvatica e scostumata, nella riviera del mare Adriatico).

Коља Мићевић, који је превео Дантеа и на француски језик, у свом преводу Комедије коментарише: „Неки тумачи мисле да је Хрватска за Дантеа тип далеке земље; тако још више подвлаче чињеницу да ходочасници долазе да виде Христов лик. Да ли је баш тако?“ Овим исказом и Мићевић, можда не са том намером, али de fakto доводи у питање хрватске тумаче, јер се тако преведени стих ни по њему не односи на похвалу хрватској побожности, већ на ходочаснике уопште, а који се Дантеу чине, због своје одеће у дроњцима и прљаве од дугог пута, као неко ко, можда, из Хрватске долази, па зато каже за себе да је тако изгледао.

Хрватска је послужила Дантеу само као метафора за далеку и непознату земљу, но пошто је она близу Италије, јасно је да је смисао тог поређења другачији и дубљи. Наиме, у Дантеово доба се за некога ко је био у дроњцима и изгледао уморно, прљаво, прашњаво, несрећно, једном речју, лоше и јадно, нарочито после неког дугог пута, говорило да изгледа као да долази из Индије. Желећи да појача значење у односу на уобичајену метафору са Индијом, Данте каже за себе да је изгледао још горе од њих, односно да је изгледао „као да долази из Хрватске“, па је зато још јаднији. Та метафора, у овом значењу, показује на ком степену државног и културног развоја је била Хрватска у време Дантеа, иначе, мала покрајина, која у оно доба није обухватала ни данашњи Загреб, нити излазила на море, па је зато у праву Камерини када каже да се Дантеове риме односе на Славонију у целини, као много ширу област онога доба, укључујући и Јадранску обалу, а Хрватска ту стоји само као негативна одредница да појача утисак јада.

Дакле, Данте не пева о Хрватима или о хрватским ходочасницима, већ о себи, јер је изгледао као неко ко долази са дугог ходочасничког пута, значи са дугог пешачења, па је зато подеран, прашњав и прљав. Данте каже за себе да је био тако скрушен и јадан да је изгледао као неко ко долази из тако далеке земље попут Хрватске, односно као неко у таквом стању као да је превалио, као ходочасник, и већи пут него што је од Индије до Европе, а то је у оно доба био уобичајени опис за некога ко долази издалека, па се говорило „изгледа као да је дошао из Индије“.

А  сада, позабавимо се приказом Србије у Дантеовом делу у стиховима 140 и 141, у 19. певању Раја

e quel di Rascia
che male ha visto il conio di Vinegia

У хрватском преводу бискупа Франа Тице Учелинија ови

стихови гласе:

неспретног из Рашке те
грош Вннетски не зна патворити

У мом преводу:

а са њима онај из Рашке који је
лоше употребио калуп из Венеције

Коља Мићевић преводи:

и онај из Рашке
што у Млецима кòвâ новце тешке

У Комболовом преводу ти стихови гласе:

ту бити ће, па онај из Раше
што слабо видје новац Венеције

Коментар у Комболовом издању директно оптужује Србију за ковање лажног новца, а то Данте није рекао, као што ћемо даље видети: „Онај из Рашке је Урош Милутин, краљ српски (нетачно је идентификован српски краљ – прим. Д. М.) који је углављен као кривотворитељ млетачког новца.“ Ништа мање није промашио мету ни Кршњави: „Спомиње се да је краљ Раше кривотворио млетачки новац. Тко ли је био тај краљ, о том су написане врло добре и лијепе расправе. Закон Великог вијећа млетачког од 3. ожујка 1282, поновљен 3. свибња 1306, установљује сасвим стално, да је то био српски краљ Урош Први. Год. 1287. послала је Млетачка република тому краљу посланика у послу кривотворења млетачких гроша (Veneti grossi) а не дуката. L‘Ottimo надовезује на овај Дантеов стих, који о краљу Раше говори, примједбу да је пјесник о њем и његовој породици могао још више зла рећи те приповиеда некоје грозоте, које су почињене у тој краљевској обитељи. Текст овог стиха није точно установљен, али смисао је јасан.“ А управо је обрнуто од онога што Кршњави тврди, односно текст овог стиха је тачно установљен, али смисао није јасан каткада код италијанских коментатора којима је уносило забуну и то што су сви ондашњи српски краљеви носили име Стефан Урош, а код хрватских коментатора непристајање на то да су Срби имали краља, државу, своје ћирилично писмо и ковали свој новац, што су све ознаке суверености, коју Хрвати нису тада имали. Али, још је горе што у италијанском оригиналу тај коментатор уопште не помиње ковање новца, већ критикује српског краља због других, пре свега породичних и династичких односа, за које овде нема простора да се појасне. Дакле, хрватски коментатор кривотвори Дантеа, односно нема лажног српског новца у овом коментару, али има лажи Исе Кршњавија.

Али, Фрањо Тице у овом случају даје углавном коректан коментар оповргавајући, као Хрват, наводе хрватских коментатора да је Данте хтео да каже да су Срби ковали лажни новац: „Расија или Раша био је у она времена град у срдцу Старе Србије, и ту управ на мјесту гдје је сада Нови Пазар. Срби су се зато у многим списима звали Рашијанци, одкле им је ваљда у неким странам назив Раци. Што се каже овдје о неспретном из Раше, који не знаде патварати новац Млетачки; и, односи се на Шћепана Драгутина Сријемскога, који је краљевао са својим братом Милутином Урошем Другим (1275–1321) – Новац Србски, који је неспретно опонашао ков једнаког новца Млетачкога, звао се је грош или матапан. Види о овом успјелу разправу ученога професура Викторија Брунелија (Програм Задарске талијанске Гимназије, ш. г. 1898–1899). Не кори се овдје Драгутин за то што је његов златни грош био напрам Млетачкому мањкав, јер он у то није ваљда ни улазио. Држава није ковала по себи новац, него су то чинили овлаштени златари, обично Млечићи. Kори се, јер је Драгутин био лош владар; а Пјесник спомиње неуспјели новац како ознаку тога владара, чије име не спомиње.“ Виторио Брунели, професор италијанске гимназије у Задру, написао је 1898. године, у својој расправи на ову тему, између осталога, да би се, по једнима, Дантеови стихови могли односити на краља Драгутина, а по другима, на његовог брата Милутина, јер су обојица владала у време Дантеа, али да је, због дуже Милутинове владавине преовладало мишљење да је реч о Милутину.

Мићевић то тумачи овако: „Милутин Урош, 1282–1321, један од владара Рашке, који је ковао лажни новац у Венецији. Други је његов брат Стефан Драгутин. Данте их не помиње по имену.“

Међутим, српски владари нису ковали новац у Венецији, а још мање лажни новац. Из даље приче је јасно да им Млеци не би ни дозволили да такав новац кују у „Серенисими“, као и да није реч о краљу Милутину, већ Данте мисли на српског владара Рашке, Стефана Драгутина (1276–1316) који је владао, једно време, заједно са братом Стефаном Урошем Другим Милутином (1282  –1321). Краљ Драгутин је исковао нову врсту новца – крсташки динар, на којем је први пут натпис исписан ћирилицом. Изазвао је реакцију Венеције, јер је тежио стабилизацији широке употребе рашког динара. То је навело „Пресветлу“ да забрани употребу српског новца на својим територијама, иако је сама ковала више милиона комада свога матапана, а не због тога што је монета била лажна. Засметао јој је рашки новац, јер је постигао широку употребу и високу емисију.

Тадашњи српски новац, кован у Брскову, поред Мојковца, личио је на млетачки грош или матапан. Рашки новац је имао са једне стране лик Христов, са грчким иницијалима, као и венецијански грош (grosso) а са друге лик Светог Стефана који предаје српском владару барјак са крстом, као што и на венецијанском новцу Свети Марко предаје барјак млетачком дужду. Дакле, није реч о лажном новцу, у смислу закидања на тежини и проценту племените ковине, бар у време када се млетачка влада више пута жалила против ове „имитације“, а 1287. године послала је, због тога, и специјалног изасланика на двор Немањића. Чак се у Болоњи водила парница око тог проблема 1305. године. Међутим, Данте помиње овај случај искључиво да би окарактерисао Драгутина, при чему користи наводни српски плагијат ликовног изгледа млетачког новца, „лош калуп“, као одредницу за, по њему, толико рђавог српског владара да неће ни име да му помиње. Није растумачено зашто је Данте тако мислио о Драгутину, који није био лош владар. Грешку су начинили италијански коментатори, па чак и вероватно најбољи међу њима, Наталино Сапењо, када помињу краља Милутина уместо Драгутина.

Први Србин који је превео целокупну Божанствену комедију, 1902. године, био је Драгиша Станојевић (Београд, 1844 – Ниш, 1918) али је његово дело објављено постхумно тек 1928. године. Писац ових редова је хронолошки други, не први, како понеко верује (прво ијекавско издање мог превода 1996, а прво екавско издање истога 2000.) док је Коља Мићевић трећи (2005–2007) а надам се да ће их бити још јер, како је писао др Винко Витезица, већ давне 1928, поводом објављивања Станојевићевог превода, „превођење Дантеа је значило, у свакоме народу, велики догађај. То је био знак културне и естетске зрелости“. Станојевић, изгнаник из српске краљевине, као што је и Данте био изгнан из Фиренце, овако преводи поменуте стихове:

И краља Расије, што баца штетне
погледе на печат млетачког новца

Овде је кључна реч за ову расправу „калуп“, у мом преводу једнак буквалном значењу у оригиналу, а коју су изоставили сви осим мене и Исе Кршњавија, у чијем преводу ове риме гласе:

и онај из Раше, који слабо примјењује калуп млетачки

Али, Исо Кршњави нетачно тумачи значење ових стихова, односно да они значе како Србија „кривотвори гроше млетачке“. Међутим, близу школски исправном преводу је Станојевић, који користи реч „печат“, што значи штампа, ковање, па може да се подведе под „калуп“ у случају ковања-ливења новца. А овако то Станојевић тумачи: „Мисли песник на српског владара Стевана Драгутина (1276 –1316) који је владао заједно са својим братом Милутином Урошем II (1282. до 1321). Рашија или Раша је град у срцу Старе Србије, где је данас Нови Пазар. У многим списима Срби се називају Рашијанци. Новац српски тога времена, који је израђиван по узору на ков једнакога новца млетачкога, звао се грош (grosso) или матапан. То је у Италији за време Дантеово била позната ствар. Овај српски новац носи са једне стране лик Христов са грчким иницијалима, као и ‚grosso‘ венецијански, а са друге је Свети Стеван који предаје српским владару барјак са крстом, као што и на венецијанскоме новцу Свети Марко предаје барјак дужду млетачкоме. Против ове имитације млетачка влада жалила се у више наврата, а године 1287. био је послат специјално зато један делегат на двор Немањића, и Болоња је године 1305. водила парнице у том спору. То је историја. Али Данте овде помиње тај факт да категорише Драгутина као рђавог владара; неуспела имитација новца је символ владара кога неће да именом спомене.“

Дакле, моје мишљење је слично Драгишином, али додајем и то да не само да српски краљеви тога доба нису ковали „кривотворени“ новац, како већма тврде хрватски коментатори, па и неки италијански, него ни плагијат венецијанског гроша није учињен, јер су српски краљеви ковали свој новац следећи византијску традицију. Али јесу Венецијанци направили свој матапан – грош по узору на византијски новац, и отуда ликовна сличност две монете. Не треба сметнути с ума да је матапан добио име према грчком рту на Пелопонезу. Венецијанци су се угледали на Византију, иначе како је Венеција могла дати своме новцу грчки назив матапан, ако није то имало неке везе са Византијом?

Већ поменути Еуђенио Камерини пише, уз напомену да је „Раша, део Србије, која је у Дантеово време обухватала део Далмације“: …Лоше је видео мерицу (калуп) дуката што се кује у Венецији: дакле, фалсификовао је ту монету… Мисли се на Уроша Другог који се оженио једном од кћери Михајла Палеолога… Једна одлука из 1282. године је налагала да примаоци државног новца teneantur diligenter inquirere denarios regis Raxiae, contrafactos nostris Venetis grossis, si ad corum manos pervenirent, teneantur eos incidere…“ односно да „брижљиво трагају за новцем краљевине Рашке, који је фалсификат венецијанског гроша, и да га одузимају и ниште ако им допадне руку“.

Наталино Сапењо даје овакав коментар (Dante Alighieri, La Divina Commedia, La Nuova Italia Editrice, Фиренца, 1970.): „Стефан Урош Други, краљ Србије, Хрватске и Далмације (1276–1321) који је, на своју срамоту, фалсификовао дукат, или матапан од финог сребра венецијанског. Један декрет Великог већа Венеције, из 1382, налаже државним службеницима да одузму и униште рашке фалсификоване монете.“

У суштини, није реч ни о фалсификату, чак ни о плагијату венецијанског гроша, већ о упадљивој ликовној сличности новца, насталој независно, дакле не плагирањем венецијанске монете, али на основу истог византијског извора-оригинала, што је, вероватно, доводило и до забуна, нарочито код простог народа који није умео да чита. Наиме, у почетку је српски „грош“ био сличан по тежини и по финоћи сребра млетачком новцу „grosso“ (кован од 1202. до 1400, тежине 2,178 гр, пречника 20 мм и финоће 965 промила) па није могло бити речи о подвали на вредности, већ о превеликој ликовној сличности. Неки историчари тврде да је касније, управо почев од Стефана Драгутина, српски новац био званично за осмину лакши од млетачког, а то указује да је Данте мислио на плагијат, што и сам каже синтагмом „лош калуп“, не на ковање лажног новца, јер би у случају ковања „лажног новца“ било речи, рецимо, о закидању на проценту сребра, а не о ликовном изгледу, односно „лошем калупу“. Уосталом, млетачки новац је био рађен по узору на византијски, па је и ту могло да се постави питање „ликовног ауторства“, односно, ако је и било речи о плагијату, онда је вероватно био плагиран византијски, а не венецијански новац. Могло би се са мало злобе рећи да су и Венецијанци „лоше видели мерицу (калуп) дуката што се кује у Византији“.

Зато се подлога за Дантеове стихове о нама може назрети и у објашњењу које је дао Владимир Ћоровић у „Историји Срба“ (Алнари: АКИА Мали Принц, Београд, 2005.): „Прве капитале за тај посао (експлоатисање рударства у Србији, а посебно сребрних мајдана у Брскову, данашњем Мојковцу – прим. Д. М.) давали су Дубровчани и Которани као комисионари Млечана; можда је због неког финансијског питања и дошло до каснијих сукоба између краља и Републике Св. Влаха… (подвукао Д. М). Српски средњовековни новац почиње да се кује, извесно, тек од краља Уроша. Он је почео ковање сребрних динара по угледу на млетачке матапане (а можда и на византијске узоре – примедба Д. М.) који су господарили у трговачком промету по источном делу Средоземног мора, и тај тип новца задржан је и од свих његових наследника. Тим је српска држава примила, у новчаном погледу, западњачки карактер; према западу је преко Котора и Дубровника упутила и свој главни извоз не само рударских него и других домаћих сировина, претежно сточарског порекла (месо, вуна, кожа, сир, восак и сл)… Драгутин уопште има доста обзира у својим односима према западњацима; Млетачка република нема разлога да се тужи на њ, исто као и наш Дубровник. Ради тога краљ Драгутин ужива симпатије западних писаца и истиче се увек као пример честитости према млађем брату Милутину.“

Додајмо да је краљ Драгутин збацио са престола свога оца Уроша Првог 1276. године, али да је владао кратко и 1282. године уступио је престо млађем брату Милутину, односно Урошу Другом. Управо те године венецијански Сенат је забранио употребу српског новца на територији Млетачке републике. Добрим делом и због тога постоје недоумице да ли је Данте мислио на Драгутина или Милутина, али када се сагледају сви детаљи, нарочито хронолошки, као и значајна окренутост Милутина јужној, по традицији византијско-грчкој Италији, и Базилици Светог Николе у Барију (уз његов дар базилици – сребрни олтар са капелом од 600 кг сребра из Новог Брда и плаћене молитве монасима базилике за њега и његову породицу, све до 1321. када то престаје, пошто Милутин постаје светац, после своје смрти) и Драгутиново изразито католичанство, врло је изгледно да смо г. Станојевић и ја у праву, односно да је реч о Драгутину. Томе треба придодати да се парница наставила 1305. године у Болоњи, али је вођена не само зато што је стање још опстајало већ и на основу догађаја насталих пре Милутиновог трона, а подударају се с временом владавине Драгутина.

Дантеови стихови говоре да су Срби, у раном средњем веку, имали свог краља, своју територију и свој новац, затим своју азбуку и свој језик исписане на том новцу, што су обележја државе и високе културе, док је Хрватска била нешто „далеко и непознато“, „дивље и неморално“.

Упућенима је познато да се на Катедри за италијански језик и књижевност Филолошког факултета у Београду, студентима као обавезно штиво намећу управо поменути хрватски „назори“, односно тумачења Дантеа на нашу националну штету, а кроз превод Миховила Комбола (уз језик објективно прилично неразумљив данашњим генерацијама, стар око седамдесет година). Извесно је, такође, да на тој катедри има професорских мишљења, како жаморе студенти италијанистике, да је Данте „непреводив на српски, али да је преводив на хрватски јер је он суптилнији од српског“. Студенти зато морају да користе Комбола, а забрањује им се, под претњом обарања на испитима (овакве претње ретко се дешавају на Београдском универзитету) да користе преводе српских преводилаца Драгише Станојевића, писца овог текста, као и Коље Мићевића.

Забележено је, такође, да на једној изложби Универзитетске библиотеке у Београду, посвећеној Дантеовом делу, није била изложена ниједна књига три српска преводиоца целокупне Божанствене комедије. И да завршимо: у програму недавно емитоване емисије Радио Београда, др Мирка Зоговић, професорка која предаје Дантеа, чак је тврдила да је највећи дантеолог свих времена у Србији, академик др Никша Стипчевић, рекао да је најбољи Комболов превод и да га она зато користи. Међутим, да поновимо, академик је рекао управо супротно, јасно се одређујући према најбољем преводу.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *