Почетна / БРОЈ 381 / ДАНИЛО НИКОЛИЋ – Писање је лов у којем ловац прима поготке у срце

ДАНИЛО НИКОЛИЋ – Писање је лов у којем ловац прима поготке у срце

Разговарала Мила Милосављевић
Све значајне књижевне награде добио сам за време владавине Слободана Милошевића, против кога сам јавно и гласао. Мислио сам да је обичан титоиста. А био је патриота до сржи. Бриљантан бранилац свога народа и своје земље у Хагу. Увек кад се сетим оног општег понижења, оног лупања у лонце, канте и корита, осетим мучнину

Данило Николић слови за једног од најбољих приповедача српске књижевне сцене. Судећи по чињеницама, са те, такве сцене, на којој завређује посебно место, наш саговорник је – на жалост и на штету поштовалаца врхунске књижевности, може се рећи – одсуствовао, и то не својом вољом. После дуже паузе, почетком ове године, Издавачка кућа „Вукотић медиа“ објављује Николићеву књигу прича под називом „Једна упорна успомена“, коју су културне рубрике штампаних и електронских медија, може се слободно рећи – прећутале! Упркос томе што је реч о врхунском литерарном остварењу. Незванично објашњење за ову „шутњу“ упућује на извесност да је све, то јест тихи бојкот, заправо почело оног дана када је Данило Николић потписао Декларацију ДСС против уласка у НАТО… Оне што су вукли невидљиве конце моћи у сектору културе, па и у сфери књижевности, у упорном настојању да писца скрајну на маргине којима не припада, није омела чињеница да је он један од најнаграђиванијих српских писаца, бард наше књижевности.

Како је отпочело ово неправедно бојкотовање?

Само сат не зна колико је сати… често не знам ни ја. Ни други. Зато је онај пакосни весељак закључио: „Кад се двојица сусретну, сусрету присуствује шест особа: како они један другог виде, како сами себе виде, и какви су у ствари.“

Ипак, свако од нас има неке своје сказаљке и мале будилнике.

Јављено ми је да сам добио Награду Балканика. Извадио сам пасош, први, једини и последњи, и отишао у Софију. Дан и по су ме третирали као лауреата. А онда сам остао сâм у некој празнини.

Нисам добио ту награду. Недавно сам сазнао да је тада неко телефонирао из Београда. А три године после Софије, за време Сајма књига, организатор тих сусрета писаца из балканских држава, овде у Београду, опет ми је саопштио да сам једини кандидат за ту исту награду. И није било ништа. Онда ми је једног дана, већ оронуо, Стеван Раичковић рекао да му се јавио неки човек из Ниша и тражио мој телефон. Наводно, хоће да ми доделе ону награду Међународне књижевне колоније у Сићевачкој клисури. Није ни од тога било ништа. И не бих више о томе, да један случај није био просто смешан. Из града подно Букуље, позивају ме да… Не памтим, а срамота ме је и да наводим којим речима и којим тоном… Биће им част… увеличаћу програм смотре Мермер и звуци… Све договорено, дати сви могући бројеви телефона и остало.

И, опет, тајац. Случајно сам после неколико месеци срео тог човека. Изгрдио ме је: „Вас човек не може да нађе! Морали смо да мењамо програм…“ Како то објаснити? Једноставно. Све је почело пошто ме је примио председник државе Војислав Коштуница, поводом Награде Меша Селимовић, и после мог потписа на Декларацији ДСС – против уласка у НАТО. Замислите! Све значајне књижевне награде добио сам за време владавине Слободана Милошевића, против кога сам јавно био и гласао. Мислио сам да је обичан титоиста. А био је патриота до сржи. Бриљантан бранилац свога народа и своје земље у Хагу. Увек кад се сетим оног општег понижења, оног лупања у лонце, канте и корита, осетим мучнину.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *