Почетна / Колумне / Чије су наше цркве

Чије су наше цркве

Предраг Радоњић / уредник КиМ радија

Косовски Албанци и њихове вође, након масовних физичких уништавања 1999. и 2004, као и спорадичних у годинама између, прешли су на фазу фалсификовања историје

Још једном су српске власти и јавност затечено дочекали нову „шокантну“ вест: косовске власти затражиле су пријем у УНЕСКО, одјекнуло је на насловним странима најутицајнијих новина. Практично, то значи да постоји могућност да ће највреднији српски споменици културе, који имају статус светске културне баштине, уз још придодати епитет угрожене, а то су Пећка патријаршија, Грачаница, Дечани и Богородица Љевишка, да не помињемо сада и многе друге цркве и друге нецрквене објекте, добити ознаку културне баштине Косова и бити препуштени на бригу приштинских институција и у наслеђе „Косовара“.

 

„ИСТИНА“ У КОЈУ СЕ УЛАЖЕ НОВАЦ Најгоре је што постоји озбиљна могућност да до тога и дође у блиској будућности. (А како су бринули и шта мисле о њима, колико их осећају као своје, показали су добро и 17. марта 2004. када су се српске цркве нашле на рушилачком удару маса по свим косовским градовима.)

Оно што је несхватљиво, и што иритира, јесте чињеница да смо поново доведени пред свршен чин и да готово ништа нисмо учинили да до њега не дође. Косовски Албанци и њихове вође, после масовних физичких уништавања 1999. и 2004. године, као и спорадичних у годинама између, прешли су на фазу фалсификовања историје. Њихови историчари заступају тезу да су наше цркве градили Албанци, да су оне заправо њихове а да смо ми за време „немањићке окупације“ били само узурпатори. Они у своју „истину“ улажу огроман новац. Школују на престижним светским универзитетима историчаре и историчаре уметности који ће бити њени корифеји, праве међународне семинаре на којима за екстремно дебеле хонораре говоре и страни научници, објављују монографије и брошуре, снимају документарне филмове…

[restrictedarea]

Са друге стране, ми смо, по обичају, затечени. Верујемо, као и деведесетих, да је наша истина неупитна и довољна сама себи. Ништа нисмо научили из бројних изгубљених пропагандних ратова. Веома мало, готово да ништа нисмо радили на презентацији наше културне баштине на Косову и Метохији. О њој мало зна и српска јавност, а камоли међународна. Наши најбољи стручњаци, познаваоци ове тематике, од историчара уметности до правника, претежно се налазе изван комисија и тела која формално о њој брину. Средства издвајана за ово обично су изузетно мала. И, што је најгоре, и међу онима задуженима влада често велико непознавање чињеница, ситуације и проблематике.

 

ПРЕЦИЗНО ПИТАЊЕ ГЛАСИ… Најважнији споменици српске националне културе и државе Србије, са изузетком Студенице и сопоћанског сликарства у Рашкој области, налазе се на територији Косова и Метохије. Поред уметничке и културно-историјске вредности, њихов значај је огроман и у религијском смислу, будући да су то претежно и живи манастири. У њима се врши служба, они као такви представљају место окупљања верника, па и ослонац преосталим Србима и повратницима.

Ахтисаријев план чије су одредбе пренете у Устав Косова јесте утврдио да су цркве и манастири на овом подручју власништво Српске православне цркве са седиштем у Београду. И то је добро. Али шта то заправо значи и где је ту српска држава и њене институције? Па, рецимо, и катедрале у Хрватској су у власништву Католичке цркве чије је седиште у Риму. Али то је хрватска културна баштина о којој брину хрватске институције.

Прецизно питање у овом случају је везано за чињеницу националног именитеља културне баштине, означавања њене припадности и институционалне бриге над њом. То је права тема и проблематика за Београд. Упоредни примери и могућности за решавање овог проблема постоје. У ову борбу морају да се укључе сви ресурси и најбољи стручњаци које имамо, ако већ није касно. Поготово СПЦ, која не би смела да се задовољи само формулацијом да су цркве и манастири у њеном власништву.

У супротном, Високе Дечане за коју годину на каквом глобалном „Хистори“ каналу можемо гледати у високопродукцијском документарцу као бисер културне баштине Косова, потом Албаније и Албанаца.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *