Булеваризација оковала српски театар

Између две позоришне сезоне 

Пише Рашко В. Јовановић

Процес булеваризације је у београдском културном животу све присутнији: ad hoc окупљене око једног или два пројекта, те позоришне трупе постоје док се представа што су је припремили приказује. У Београду се такве представе изводе чак и на појединим професионалним позоришним сценама

Указали смо већ у „Печату“ на безидејност Београдског летњег фестивала (БЕЛЕФ) и због тога га назвали „Београдска летња празнина“ (БЕЛЕП). Репертоар, нарочито позоришни, био је изузетно сиромашан, будући да је обухватао само три представе изведене три или четири пута. Када се, 25. јула БЕЛЕФ завршио, како нам изгледа, дошло је до промене набоље. Наиме, програм означен као „БЕЛЕФ ПЛУС“, да би се донекле поправио утисак летње позоришне празнине, у ствари је било гостовање театра „Камери“ из Тел Авива са драмом „Наш разред“ Тадеуша Слободјанека, у режији Ханана Сбира. Али, једна представа, макар била и веома добра, као што је био случај са овом, не може попунити све недостатке београдског културног лета!

ЏЕПНЕ СЦЕНЕ КАО СПАС

Ако током августа ове године нема позоришних дешавања на Калемегдану, истине ради, треба рећи како ту и тамо има спорадичних представа у главном граду, и то редовно пред мањим бројем гледалаца. Ради се о извођењима у затвореним просторима, углавном у Савамали – „Миксер хаус“ и Манакова кућа, изложбени део Етнографског музеја. То су представице са два до четири или пет глумаца на импровизованим позорницама и готово без декора. Дабоме, ни гледалишта нису велика, ради се о правим џепним театрима. Љубитељи позоришта и овим могу бити само задовољни, боље ишта него ништа! Заиста, врло скромна позоришна понуда, коју Београђани и њихови гости током летњих дана не заслужују. Ако знамо да углавном сва београдска дотирана позоришта по традицији отварају своје дворане тек почетком октобра, онда ће летња празнина потрајати и у септембру, с тим што ће је театар „Славија“ донекле попунити, будући да редовно почиње сезону почетком тога месеца.

[restrictedarea]

Ако имамо у виду прошлу годину, што се позоришта тиче, ово лето је само логичан продужетак празнине која прети да се наредних година претвори у лошу традицију! Разлог је свакако и у томе што је за БЕЛЕФ благовремена брига надлежних градских структура редовно изостајала. Наиме, уместо да се по завршетку фестивала објави шта ће се изводити наредне сезоне, од тога код нас нема ни трага ни гласа. Већина познатих светских фестивала годину дана унапред објављује своје програме за следећу годину и таква пракса спроводи се готово свуда у Европи и само код нас представља нешто недостижно. Наиме, програм БЕЛЕФ-а објављује се у најбољем случају неких десетак дана пред његов почетак, јер се управо тада дефинитивно и утврђује. Зато читав репертоар овог фестивала подсећа пре на импровизацију него на резултат смишљено вођене програмске политике, што је било приметно нарочито ове године.

Слично поступају и београдски театри. Још није познато шта ће ново позориште главнога града приказивати наредне сезоне а сумњамо да то знају и тамо. БИТЕФ-у, који се приређује обично почев од средине септембра и чији је овогодишњи програм објављен тек крајем прошле сезоне. Што се домаћих позоришта тиче, једино се зна које ће премијере – једну или у најбољем случају две – најпре реализовати у наредној сезони и ништа више! О томе које ће све премијере приказати до краја године и током првих шест месеци наредне, по прилици, не знају ни у једном београдском позоришту, па тако ни публика није упозната шта ће гледати у наступајућој сезони, ко ће режирати премијере и ко од глумаца наступа. Такође, не зна се ни које ће представе из ових или оних разлога бити скинуте са репертоара: једноставно, сталним посетиоцима, што ће рећи истинским љубитељима  позоришта, ускраћују се информације које их највише занимају и које треба да знају. На крају крајева, те информације треба да буду доступне читавој културној јавности.   У том погледу изузетак је било Народно позориште у Београду, које је реализовало своје драмске, оперске и балетске премијере на основу претходно утврђеног репертоарског плана. Зато овом приликом и не можемо предвиђати како ће изгледати сезона 2015/2016. у београдским позориштима. Једино је сигурно да се може очекивати мањи број премијера него прошле сезоне!

„ПРОДУКЦИЈА ПО ПРОЈЕКТИМА”

Дабоме да је оваква ситуација у дотираним театрима погодна за онај процес који, хтели то или не, морамо називати по његовој суштини. Реч је о процесу булеваризације, који је у београдском културном животу све присутнији од пре неколико година. Наиме, ради се углавном о ad hoc окупљеним позоришним трупама око једног или два пројекта, које постоје док се представа што су је припремили приказује. То може бити неких десетак пута, а може и знатно више. У Београду се такве представе изводе у дворанама појединих установа културе, али и на појединим професионалним позоришним сценама, на пример у Звездара театру. Готово свa таквa извођења, с обзиром да имају минималистичку сценографију, погодна су и за гостовања изван Београда, што се увелико и практикује. Уверили смо се како је публика у унутрашњости помало већ засићена оваквим представама, јер смо не једном чули како жељно очекује гостовања институционалних позоришта не би ли поред угледних глумаца на сцени видела и комплетну сценографију и костимографију. Не знамо каква је ситуација сада у нашим бањама и у климатским центрима на планинама, али смо склони да претпоставимо како нема довољно позоришних представа – ако их уопште има? – иако су и те како потребне да разбију познату монотонију доколице. Наравно да би о томе требало да воде рачуна туристичке организације, али се оне, изгледа, првенствено брину о попуњености смештајних капацитета.

О репертоару „продукције по пројектима“, како теоретичари менаџмента у култури воле да називају представе ad hoc састављених дружина, не вреди много говорити. Такве трупе углавном приказују књижевно безвредна дела, која гледаоце треба само да забаве. У највећем броју случајева ради се о страним ауторима, али има и текстова наших писаца.  То су ефемерне драме, најчешће комедије, које гледаоци брзо предају забораву, пошто је циљ и писаца и извођача био искључиво да сат-два забаве гледаоце и ослободе их „текућих брига“, што ће их неминовно дочекати одмах по изласку из позоришне дворане. Представе булеварских театара у Паризу приказују се из вечери у вече, понекад и две у једном дану, све док има заинтересованих гледалаца. Неки наслови изводе се стотину и више пута да би, кад престане интересовање гледалаца, заувек нестали са репертоара. Наше булеварске трупе делују на другачијим принципима. Већина ансамбала изведе један комад неколико пута, некад и десетак комада, да би потом променили дворану или пак град у којем наступају. Наравно, то првенствено зависи од интересовања публике.

Већ смо указали да организатори летњих театарских програма – како они из БЕЛЕФ-а, тако и остали – беже са калемегданских терена, па смо са чуђењем и негодовањем о томе у „Печату“ и писали. Непрестано морамо подсећати да је некад, истина у прошлом веку, Уметничко позориште лети сваке вечери изводило представе на Калемегдану, а често су наступали и други позоришни ансамбли. Мишљења смо да је, потребно и приватним иницијативама дати подстицаја и више простора за делање усмислу промене овакве ситуације. И да већ сада треба размишљати о томе шта учинити да се измени досадашњи начин организовања културнога живота Београда за време лета.

ФЕНОМЕН КПГТ – ЧАСТАН ИЗУЗЕТАК

Частан изузетак кад је реч о приређивању позоришних извођења овога лета у Београду свакако је КПГТ, који сваке вечери приказује представе. Под уметничким вођством Љубише Ристића, негује претежно савремени репертоар, који се и приказује уз свестрано коришћење искустава постмодернога театра. На програму је неколико наслова, који се изводе у адаптираном простору старе Шећеране на Чукарици. Такорећи без икакве рекламе, ту се у веома пријатном амбијенту окупља позоришна публика, а млади посетиоци и посетитељке редовно испуњавају већи део гледалишта, што заслужује само похвале.  Некад је КПГТ изводио представе и на отвореном простору крај Шећеране. Једна од посебно атрактивних била је Шекспиров „Сан летње ноћи“ пре близу двадесетак година. И данас би се такве представе на отвореном простору могле само пожелети.

[/restrictedarea]