Почетна / Друштво / Брисел 2 и чланство Косова у УН

Брисел 2 и чланство Косова у УН

Пише Виктор Матић
Намера Косова да постане чланица УНЕСКО и тако и над српском православном баштином заокружи своју квазидржавност могла би бити само показна вежба за наредни потез Бриселa – нови правнообавезујући споразум који чека две стране на путу ка Европској унији

Оно што се у српским медијима колоквијално назива Бриселским споразумом Београда и Приштине од 19. априла 2013. године заправо носи назив „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа двеју страна“. Дакле, само име указује да тај документ за стратеге у Бриселу представља само први корак у решавању спора Србије и власти у Приштини који је, уз односе у Босни и Херцеговини, сигурно питање што понајвише оптерећује западне званичнике. А где је први споразум, лако може бити и другог, иако ни спровођење почетног документа, после више од две године од потписивања, ни изблиза није идеално. Наравно да највише тешкоћа има у спровођењу онога због чега је Београд и ушао у разговоре са Приштином, а то је формирање Заједнице српских општина која, пре свега, треба да обезбеди опстанак српске заједнице у Покрајини, али и масовнији повратак расељених што су се до сада вратили у занемарљивом броју.

Но, иако Брисел одбија да изврши значајнији притисак на косовске власти да се до Заједнице ипак дође, по гласинама из западних држава може се наслутити да се све озбиљније спрема и други споразум двеју страна који би могао довести Србију на нова тешка искушења. Посебно, ако у међувремену не буде формирана Заједница српских општина, и то у оном капацитету и са оним овлашћењима због којих су на разговоре пристали и косовски Срби, посебно они са севера Косова који су се у претходних 15 година опирали учешћу у косовским институцијама.

[restrictedarea]

Нагазна мина у преговорима

За сада је, међутим, непознаница који сет питања би био дефинисан тим новим уговором и да ли би о њему морао да се изјасни и српски парламент што поједини виде као замку да се изврши ратификација договора са косовским властима а она се иначе врши углавном у односима две државе. Као најнезгодније политичко питање за Београд, које се помиње у новом сету разговора, јесте чланство Косова у Уједињеним нацијама, на чему ће вероватно најдоследније инсистирати Немачка по угледу на споразум Источне и Западне Немачке из седамдесетих година прошлог века. Притом, тај споразум не би морао да означи да Србија формално признаје такозвану независност Косова, али не би блокирао ни његово чланство у бројним међународним организацијама, међу којима ни УН ни ЕУ.

Традиционално добро упућен у оно што ће Београду бити испостављено из Брисела као услов за нормализацију односа са Косовом, аналитичар Душан Јањић потврдио је да се спрема нови сет споразума. „Пред крај преговора Србије и ЕУ о чланству, сви договори са Приштином верификоваће се од стране ЕУ и онда стићи пред наш парламент као споразум ЕУ и Србије поводом Косова. Његовом ратификацијом сви бриселски договори постали би део нашег правног система и обезбедило би се да до сада парафирана документа из бриселског процеса, која су оцењена као противуставна, добију правни легитимитет“, рекао је Јањић за „Вечерње новости“.

О новом споразуму Београда и Приштине почетком маја писао је и дневник „Блиц“ који је у први план ставио то да ће нови споразум значити пристанак Србије на чланство Косова у Уједињеним нацијама. Тај корак омогућио би и чланство Косова у другим међународним организацијама као што су ОЕБС, Савет Европе и, на крају, Европска унија. И у Оквирима за преговоре Србије и Косова наводи се да две стране не треба да ометају једна другу на европском путу. Србија је, изгледа, обавезана да о томе склопи и споразум са Бриселом, пре краја преговора о чланству у Унији.

Најконкретнији је, ипак, био члан приштинског тима за преговоре Бљерим Шаља, који је рекао како Немачка захтева да две стране 2016. године потпишу „мировни споразум“. „Његовим потписивањем Косово ће тражити чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама“, казао је он.

Без обзира какав ће облик на крају да добије нови споразум Београда и Приштине, извесно је да се он увелико спрема у Европској унији. Вероватно је то добра прилика да се отресе прашина са платформе о Косову председника Србије Томислава Николића, документа који никада није јавно представљен јавности иако су се о њему изјаснили готово сви најважнији људи из владе Србије, а посебно они што су своју рецензију почињали речима: „Платформу нисам прочитао, али могу да кажем да…“ Могуће је да ће нови уговор са Приштином и Бриселом Србија морати да потпише тек пред окончање преговора са ЕУ што је вероватно период који није краћи од неколико година. Али, пре него што поново пробају да скувају жабу тако да она то не примети, ред је да се зна какав је став Србије према могућности да Косово добије столицу у УН. Посебно када је са друге стране штапа далека и неизвесна перспектива интеграције у Европску унију чија је будућност данас ништа мање магловита од изгледа да се српска тробојка равноправно завијори пред институцијама Уније.

 

Обећање, лудом радовање

Уз то, важно је знати какво је сада стање у спровођењу остварених договора и имати увид у оно што је Београду обећано, а није испуњено. У неколико наврата српски преговарачи, било они који су дошли из Демократске странке пре 2012. године или они који су их потом наследили из Социјалистичке партије Србије и Српске напредне странке, жалили су се да су преварени у такозваним џентлменским договорима, односно онима који нису потписани, али јесу били договорени у Бриселу. Или се бар тако чинило српским преговарачима који након тога нису добили подршку европских чиновника при спровођењу првобитно договореног.

Из тога треба извући поуке, иако се сада чини да је позиција Београда донекле побољшана. Наиме, Приштина је дугим одбијањем да се формира Специјални суд за злочине ОВК, али и неконструктивним ставом према дијалогу са Београдом на себе навукла гнев западних спонзора, барем оних из ЕУ. Најпре је одложено потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ и Косова, а извори из српског преговарачког тима наводе да је и специјална представница ЕУ Федерика Могерини на преговорима две стране 29. јуна први пут казала да не види разлога да се заустављају даље европске интеграције Београда због одбијања Приштине да се постигне било какав компромис.

Али, клатно лако може да се врати назад, посебно јер је косовска страна почела да чини уступке у вези са формирањем Специјалног суда. Зато је важно брзо постићи прихватљив договор о Заједници српских општина. Наводно је приштинска страна на последњој рунди разговора направила важне уступке око Заједнице и телекомуникација, али они нису потписани јер је косовска страна инсистирала да се са тим документима потпише и споразум о енергетици, по принципу „све или ништа“.

Већ сама та чињеница показује колико је постојана подршка Београду када је реч о званичницима ЕУ. Наиме, таква формулација да „ништа није договорено док све није договорено“ била је најважнија препрека за усвајање прве платформе о Косову председника Николића. Запад се са том платформом сложио тек када је из ње избачена спорна одредба, да би се неколико година касније Приштини толерисало да под таквим изговором избегне потписивање дуго очекиваних споразума. Иначе, споразум о енергетици такође је био близу потписивања, али је за Београд било неприхватљиво инсистирање Приштине да се тиме одмах реши и питање имовине над тамошњим електроенергетским потенцијалима. Косовска страна, наиме, никако није желела да пристане на предлог да се о питању својине расправља у посебним разговорима.

Но, према изворима из српске делегације, Приштина је на разговорима 29. јуна пристала да Заједница српских општина има извршна овлашћења, иако то косовски функционери званично негирају. Овлашћења и статут Заједнице требало би да буду решени посебном уредбом косовске владе коју би усвојио и одобрио Уставни суд Косова па би се тиме пренебрегли сви други косовски прописи који онемогућавају да Заједница добије таква овлашћења.

ЗСО би тако била ослобођена свих царина и такси на Косову, а општине које су њене чланице имале би надлежности у здравству, школству, урбанизму, социјалној заштити, локалној економији, инспекцијским пословима, стварању услова да се расељени Срби врате…

ЗСО би имала свој буџет који би се пунио из буџета Косова, сопствених прихода и локалних такси, а посебно је важно што се Србија изборила да може несметано да га финансира, без финансијских ограничења.

Вероватно да би у таквој форми споразум био веома прихватљив за Београд. Али, он сигурно није тако виђен и у Приштини која је ометала и спровођење споразума много повољнијих за њу. После свега што се дешавало у преговорима двеју страна не би био превише изненађујућ ни обрт да се некоректност Приштине превазилази тиме што се врши додатни притисак на српске званичнике. Можда отуда долазе и све гласније приче да нас чека такозвани „Брисел 2“ и захтев да Косово добије чланство у УН, док се од Београда очекује да се претвара да му се тај сценарио свиђа јер је залог у игри чланство у ЕУ.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *