Америчка лутања у борби против Русије

Пише Зоран Милошевић

Запад се нашао у директном сукобу са политиком Владимира Путина, при чему се у борбу ушло са погрешном претпоставком да снагу режима у Кремљу чини само „инстинкт очувања власти“. Зато се сада разматра нова стратегија борбе Запада против Русије

Познати амерички часопис „Форин аферс“ почетком августа 2015. године објавио је анализу Марка Галиотија о томе да је Вашингтону (опет) потребна нова стратегија за Русију (Time for a New Strategy in Russia) јер је недавно усвојена (почетком 2014. године) претрпела неуспех. Ово је, како се види, за кратко време већ друга стратегија САД којом покушавају да матирају Федерацију, али и документ који заправо говори да Вашингтон „лута“, односно да нема адекватно решење за тзв. проблем Русије. Италијански лист „Ла стампа“ пише да је разрадом стратегије руководила Селесте Воландер, саветница председника Барака Обаме, која је иначе на челу специјалног одељења за односе са Русијом у Националном савету за безбедност САД. Нова западна стратегија треба да оствари старе циљеве а то су, према политикологу Александру Плашћинском, у чланку за белоруски портал geopolitics.by, стварање Новог светског поретка и у том оквиру потчињавање Русије. „Да би се владало светом, мора се овладати Русијом.“ А да би се ти циљеви остварили – развија се русофобија!

 

СЛАМАЊЕ РУСИЈЕ

Предлог нове стратегије показује још неколико чињеница: да се САД лагано од исламског света окрећу „сламању Русије“, да одустају од предаје (у вези са овим питањем) „палице“ Немачкој, која је стратегијом из 2014. године добила више простора на светској арени у спољној политици Запада (што је манифестовано у Украјини) „јер постоји превише заједничких економских интереса две државе да би борба била успешна“. Но, поред америчког незадовољства Немачком, ту је и велико незадовољство Европском унијом, пише портал charter97.org, што опет води умањењу поверења у Брисел.

[restrictedarea]

О разради нове стратегије САД и Запада према Русији писао је током јула 2015. године и Џулијан Барнс за амерички „Вол стрит џорнал“. Барнс наводи да је Вашингтон разљутило то што Федерација све више осваја позиције у Европској унији, те да „нова стратегија треба да онемогући мешање Русије у послове Европске уније“. У чланку, љутитим тоном, он сугерише да је стање такво да захтева обнову мера из времена Хладног рата, јачање армија савезника и потенцијалних партнера, а потом тражи од западних политичара „искорењивање корупције“, коју „Москва користи за ширење свог утицаја у Унији“. У овом оквиру предлаже да Запад под хитно крене у проширење НАТО како би показао свету да Москва нема право вета у вези са ширењем алијансе. За тако нешто најбоље је, тврди Барнс, да се прими Црна Гора, јер пријем Грузије тренутно није могућ. Пријем Црне Горе, иако је ово мала и са војног аспекта скоро бескорисна, али је зато православна земља, показао би планети да Русија нема подршку ни код истоверника, али и то да Запад и НАТО имају мноштво нових савезника, док Москва више нема никога новог.

Споредни разлог доношења нове стратегије јесте и „умиривање регионалних савезника“, који су постали забринути неефикасношћу постојеће. У том смислу Вашингтон ће, како пише у том документу, разместити различито оружје, муницију и опрему у државама савезницама да се нађе при руци уколико избије већа криза. У новој стратегији приоритет ће имати развој нових технологија, које би ефикасније могле да зауставе офанзиву руске војске, али ће је уједно натерати да не употребљава војну силу.

На овој страни океана, у Немачкој, Рихард Херцингер у „Велту“ такође изражава незадовољство досадашњом стратегијом за Русију и у наслову прилично драматично пита: „Где је план Запада против Путина?“ (Wo ist der Plan des Westens gegen Putin?)

СУПРОТСТАВЉЕНИ ПОГЛЕДИ

Запад се нашао у директном сукобу са политиком Владимира Путина, при чему се у борбу ушло са погрешном претпоставком да снагу режима у Кремљу чини само „инстинкт очувања власти“. Сада, када се показало да није тако, мора се размишљати о стратегији борбе са Русијом, јер медијска прича да „Запад хоће да ослободи Русе од диктаторског режима“ једноставно је исмејана у сукобу са стварношћу и у њу више не верују ни сами западњаци, а камоли Руси.

На међународном плану Русија се изборила да њен савезник Иран победи у преговорима око нуклеарног програма, јер ће ускоро бити ослобођен санкција а да се није одрекао нуклеарних амбиција. При томе је Москва остварила жељено. Иран остаје антиамеричка држава, чиме она ојачава свој утицај у региону Блиског истока. Слична судбина Запад чека и у Украјини, где не успева да матира Русију.

Решења која Рихард Херцингер предлаже идентична су решењима Марка Галиотија, те се стиче утисак да их је исти мозак писао, разлика је само у образложењу. Наиме, санкције олигарсима и политичарима Русије треба увести, јер „уживају западне вредности и благодети, а код куће распирују мржњу према њему (Западу)“. Но, Херцингер се разликује од колега из САД по томе што поставља и питање: има ли Запад снаге за тако нешто?

Иначе, не чуди објављивање цитираног текста у немачком листу, кад се има у виду да је 5. јуна 2015. године у Штутгарту заседала експертска група да размотри нову стратегију САД према Русији, јер према плану Вашингтона, она треба да постане општа стратегија Запада.

Ипак, политичари САД и Европске уније, као и аналитичари, признају да унутар Запада, па чак и унутар НАТО, постоје супротстављени погледи о односу према Русији, што отежава усвајање стратегије. Шта, дакле, доноси нови западни план против Федерације?

Поменути Галиоти се у својој анализи пита да ли санкције које је Запад увео Русији представљају адекватно решење, а одговор поставља у контекст резултата. Питање, другим речима, гласи: да ли ембарго Запада слама Русију?

Његов одговор је – НЕ! Крим је и даље руски, Москва је и даље присутна у Украјини, Сирији, на Балкану, а опасно је ушла у двориште Европске уније и Јужне Америке. Дакле, дугорочни циљ – зауставити Кремљ и потчинити га Вашингтону – није остварен. Иако су санкције нанеле озбиљну штету економији, само захваљујући обарању цене нафте Русија није покорена. Напротив, Владимир Путин стиче ореол борца за ослобођење од доминације САД и прекаљеног борца против озлоглашеног Новог светског поретка Америке, не само у својој земљи.

Шта, дакле, Запад треба да ради?

Анализа стратегије Запада према Русији показује да велика нада – санкције, нису дале очекивани резултат, јер је она имала способност наношења узвратног ударца, тј. увођења контрамера онима који су јој их увели. Из Москве чак стижу информације да ако Запад и укине ембарго, она неће тек тако прећи на исте мере. За укидање санкција Западу Русија ће имати услове, што сада плаши Запад и тамошње компаније.

Са друге стране, Вашингтон није успео да покида сарадњу Европе и Федерације у области енергетике, иако је нанет значајан ударац одустајањем од гасовода „Јужни ток“. Америчка влада сматра да даље истискивање Русије са енергетског тржишта Уније није могуће до 2030. године. На другој страни, укидање руских санкција државама Уније све се више везује за ову област – отварање енергетског тржишта за „Гаспром“, без икаквих услова. Све личи на то да ће Брисел морати, пре или касније, полизати све оно што је пљувао.

 

ОДГОВОРИ ЗАПАДА

Успех Русије у борби са Западом Марк Галиоти не види у њеној одличној стратегији, правим вредностима и правдољубивости, односно у заблудама, антивредностима и хегемонији Запада, већ искључиво у новцу и пропаганди. По овом аутору, Москва тајно финансира различите политичке покрете, медије и појединце (као да то исто не ради Запад!) чиме подрива јединство Запада. Зато „предлаже“ (очигледно је то већ усвојени део стратегије) увођење репресивних мера према западним „необјективним медијима“, те израду дугорочне стратегије у медијској сфери, која би довела до тоталне (моралне и политичке) дискредитације Русије и њених лидера.

Запад, потом, мора наћи одговор на растућу руску војну моћ, јер прелети руских бомбардера у ваздушном простору НАТО, као и показивање нуклеарних ракета, реално „убијају“, односно умањују жељу западњака да ратују са Русима, који увиђају да и сами могу бити (лака) мета. Ове информације и слике војне моћи Федерације, према Галиотију, имају циљ да заплаше и разједине Запад. Зато предлаже исто понашање за њих, јер је НАТО моћнији од Русије. Треба да покаже зубе (као да их није на најружнији начин показао агресијама на СР Југославију, Ирак, Либију…)

Решење је, дакле, у штапу и шаргарепи. На једној страни, показивати моћ, а на другој, обећавати и мало давати. Русија је, наводно, зависна од западног капитала и финансијског система, јер је њена елита глобализована и даје примат удобности, хедонизму и западном начину живљења у односу на безбедност државе, те уколико се „правилно удара штапом“, срушиће се тамошњи непокорни режим. Зато не треба циљати секторе руске економије, него конкретне људе, олигархе, при чему њихов новац и богатство на Западу морају бити замрзнути док не покажу „да пажљиво слушају Вашингтон“. Затим, некима се морају забранити путовања на Запад, при чему треба „ударити и по супругама, деци и родбини“, јер би то помогло у спречавању одласка њиховог новца у Русију или неку трећу државу.

Истовремено, треба медијски „демонтирати“, односно компромитовати створену представу да је „Русија тврђава, оаза слободе за хришћане и све угрожене од агресије Запада“.  Такође, компромитовати Путина и ширити незадовољство актуелним режимом међу грађанима Русије. Да би се то постигло, потребно је поново (као у време Хладног рата) формирати двостране председничке комисије за преговоре у вези са „неким кључним питањима“, као што су „борба против тзв. Исламске државе и нуклеарна безбедност“, како би се на тај начин Руси компромитовали уступцима. Другим речима – да се Вашингтон окрене „практичној сарадњи са Москвом“ и тако  преко важних питања угрози и умањи њен ауторитет у свету.

На крају, западна политика према Русији мора постати истанчанија и вишевекторска. Режим санкција треба пооштрити, уз допуњавање низа других мера, „ако не желимо да се све ово окрене против нас“. Русија је, закључује Марк Галиоти, много слабија од Запада и није ред да победи. Зато је потребна нова стратегија која би, прво, омогућила сарадњу Федерације и Запада, а друго, ограничила јој маневарски простор наношењем прецизних удара. Посебно у сфери емоција и ума, при чему не треба заборавити ни удар на банкарске рачуне важних људи у држави.

Допринос пропагирању нове стратегије дао је и познати амерички часопис „Американ интерест“ тврдњом да „Нова Европа“ није довољно заштићена, те је логично да САД и НАТО помогну, иако су и сами „нови Европљани“ криви јер не издвајају за одбрану колико захтевају НАТО стандарди (уместо два одсто БДП, око један одсто).

Запад је у року од неколико последњих година усвојио две стратегије „борбе са Русијом“, а већ наговештава трећу. Ова инфлација „стратегија“ суштински показује америчку немоћ.

БОРБА ЗА ОЛИГАРХЕ

Русија је проучила „како Запад врбује олигархе“ са евроазијског простора, тачније из свих држава које су у Евроазијском савезу, односно имају претензије да тамо уђу. Нека сазнања објављена су у листу „Сасвим поверљиво“ (sovsekretno.ru). Пратећи олигархе у земљи и ближем окружењу, Русија је дошла до следећих информација: Запад располаже подацима о томе како су се обогатили, када су и колико били подмићени, да су странцима предавали велике и профитабилне домаће фирме или земљиште… Неке олигархе је од затвора спасао управо Запад. Дакле, ради се о људима који су се нелегално обогатили, а да би се спасили затвора, пристали су да раде за западне тајне службе.  

Други део богаташа уцењен је пре свега коришћењем услуга малолетних проститутки на јахтама, при чему су „препад“ на јахте (које су у том трену биле у међународним водама) или у територијалним водама Турске (чланице НАТО) и снимање „чињеничног стања“ најчешће изводиле специјалне јединице НАТО. Податке о томе, наравно, поседују ЦИА и Вашингтон, који од њих стварају „корисне људе у борби са Русијом“. Неки олигарси са постсовјетског пространства се не користе одмах, него имају улогу „спавача“ који се активирају у потребном тренутку.

Такође, богаташи са постсовјетског простора заврбовани од Запада са увођењем санкција Русији као по команди започели су изношење капитала и то у државе чланице НАТО, што није остало непримећено у Москви. Други, да не би дошли под удар власти, једноставно су престали да инвестирају новац који се налази у руским банкама, наносећи тако штету привреди. Још један начин наношења штете Русији је узимање вишемилионских кредита (неки и у износу од једне милијарде евра) од државне Сбербанке да би се тај новац уложио на Западу.

[/restrictedarea]