Почетна / БРОЈ 379 / Зелене стране – Отимање по слову закона

Зелене стране – Отимање по слову закона

Пише Мара Кнежевић Керн
У којој вези су Закон о породици и недавно објављено истраживање о сексуалном насиљу у српским породицама

Међу бројним бизарним оптужбама на рачун српског народа нашао се и памфлет – „студија“ (анкета?) чији аутори тврде да је у српским школама, у сваком одељењу, бар четири детета изложено сексуалном насиљу у породици! Ова недавно објављена скандалозна дијагноза није наишла на отпор јавности, као да смо потпуно отупели на гадости које нам НВО сервирају у име „струке“. Шта стоји иза овакве статистике? Поменута студија појавила се у јеку расправе о „историјској“ промени Закона о породици, којим деца више нису ваша деца, бригу о њиховом „добру“ преузима држава, преко НВО, социјалних служби, денунцијаната и мешетара из медицинског миљеа, укључујући васпитачице у обданишту и наставнике у школама. Психијатрија ће, такође, одиграти значајну улогу – по узору на колеге из развијенијих земаља западне хемисфере. Нема сумње да ова оптужба представља увод у специјални третман родитеља, које друштво унапред ставља под сумњу како би их јавно дискредитовало и урушило ауторитет, отварајући пут месијама из ЛГБТ заједнице, задуженим за едукацију деце под лажном заставом „сексуално васпитање“. Нећемо дуго чекати да се педофилија и код нас прогласи „варијантом сексуалног понашања“, па да започне процес „измене свести“ на свим нивоима.

У овај захват на живом ткиву нације укључени су пре свега педијатри, који у Америци и земљама развијеног Запада представљају најважнију карику за спровођење опаког наума претварања породице и деце у робу, на којој све службе укључене у операцију „одузимање деце“ профитирају, свако у својој фази рада.

„Медицинско киднаповање“ је насилно одузимање деце од родитеља на основу оптужби за које није потребно давати доказе, а најчешће квалификације „недела“ су: физичко и ментално насиље, занемаривање, избегавање давања медикамената, сумња у добре намере лекара и самосталан избор друге медицинске институције, као и избегавање вакцинације. Очигледно је да измене Закона о породици носе клицу легализовања ове „медицинске праксе“, у којој психијатрија игра значајну улогу.

О улози психијатрије у историји медицинских злочина против деце (и одраслих) писао је др Дејмијен Бренан, аутор књиге „Ирско лудило 1800–2000“. Он је на истраживање потакнут личним искуством које је имао боравећи у ирским државним центрима за смештај психијатријских болесника. Он је поздравио најаву ирског Министарства здравља о затварању великих болница (где су експерименти над пацијентима вршени без икакве контроле) уз преношење ингеренција и новца на локалну самоуправу.

[restrictedarea]

ОПЕРАЦИЈА „СПАЈАЛИЦА“

Др Бренан сведочи о спрези медицинског особља и локалних моћника, који су кроз историју играли главну улогу у затварању десетина хиљада људи у ирске азиле за умоболне. Радило се о државном пројекту, који није био осмишљен у циљу лечења, већ је главни интерес био финансијске природе, што је довело до тога да је Ирска 1950. имала највећу стопу болничких пацијената смештених у душевне болнице.

Критеријуми за дијагнозу временом су се мењали. Један извештај из 1879. наводи разлоге за принудно смештање у душевну болницу: неморално понашање сиромашних жена (самохране мајке) бескућници, зависници…

Након завршетка Нирнбершког процеса, где је међу 22 нацистичка лекара на смрт осуђен и Карл Брант, руководилац Одељења за здравље и санитарна питања, дошло је до трансфера „експерата“ за медицинске експерименте из нацистичке Немачке у САД. Операцијом „Спајалица“ ови злочинци су добијали лажни идентитет и потпуну слободу кретања, да би временом били укључени у медицинске експерименте и тако је искоришћено њихово богато искуство и ентузијазам.

У почетку су експерименти извођени тајно, а данас су – уз помоћ државе и правног система – попримили привид легалних, друштвено корисних активности.

Србија на евроатлантском путу има обавезу усаглашавања свих закона, па не чуди што се у предложеном тексту Закона о породици крије заметак медицинске диктатуре.

Да бисмо се ослободили илузије о етичком капацитету медицинара, осврнућемо се на ране радове угледних експериментатора међу којима је најдрастичнији морални профил др Корнелијуса Роудса спонзорисаног од стране Рокфелер института да 1931. оде у Порторико са задатком да пронађе људске заморчиће и зарази их канцером. Из Роудсовог извештаја о „успешно обављеном послу“ избија задовољство постигнутим резултатима: „Порториканци су изузетно лења, и најпрљавија и најдегенерисанија људска раса која је икада обитавала на земљи. Дао сам све од себе да их истребим: убио сам канцером осам, а трансплантирао га још неколицини. Сви моји сарадници с одушевљењем су пратили експеримент.“ Др Корнелијус је касније постао потпредседник Америчког удружења за борбу против канцера.

Федерална влада САД у последњих десет година спроводи све агресивнију политику у интересу фармацеутских компанија, а после увођења обавезе испитивања нових лекова на деци од стране ФДА велики новац почео је да се слива у фондове истраживачких тимова, па је порасла и потражња за децом оболелом од тешких, ретких болести. Тренд је праћен умножавањем дијагноза за измишљене менталне поремећаје (смањена пажња при учењу, хиперактивност…) који се „лече“ опасним, неиспитаним медикаментима. Проблем родитељске сагласности решен је доношењем закона којим се родитељу одузима право на забрану ризичних медицинских експеримената, што је олакшало овај лов на дечје главе.

Педијатар је кључни играч у овом бизнису, он детектује родитеље неспремне на сарадњу, прослеђује извештај надлежним службама, које спроводе уиграну процедуру привременог одузимања детета. Тешко болесну децу преузима болница, корисник фондова за испитивање лекова, а лакше случајеве шаљу у хранитељске породице, уз могућност давања на трајно усвојење. Људски материјал је на овај начин вишеструко комерцијализован, јер се деца претварају у извор енормних прихода у нераскидивом ланцу.

РОДИТЕЉИ – ПОТЕНЦИЈАЛНО ОПАСНИ

Journal Pediatrics“ је 2011. објавио чланак др Тишлера, PхD и др Рајса којим се потврђује постојање владиног налога медицинским центрима (из 1994.) о обавези укључивања деце у медицинске експерименте. Том приликом је донесено „Педијатријско правило“, укључујући одредбу о материјалном стимулисању оваквих истраживања. Новац и поклони постали су део кампање, заједно са мрежама институција уплетеним у овај профитабилни посао.

Некадашња улога ЦПС у помагању дисфункционалним породицама у поновном успостављању хармоније данас се претворила у супротност: они породицу растурају у циљу трајног одвајања деце од родитеља. Државне агенције су укључиле ЦПС у припремање терена за „медицинско киднаповање“, након чега он постаје адреса са које се добија сагласност за експерименте. Чим ЦПС ступи у породицу, настаје кршење свих родитељских права, пре свега права да се успротиви излагању детета медицинским експериментима. Породице којима је на овај начин отето дете не могу да се обрате регуларним судовима, зато што су у ту сврху основани специјални породични судови, који крију документацију везану за отмицу образлажући је потребом заштите детета. ЦПС крије већину досијеа, користећи уцене и претње да ће дете заувек бити одузето од родитеља уколико јавно проговоре. Систем је тако постављен да се државним институцијама више исплати боравак деце у „хранитељским породицама“ или трајно усвајање него да остану код родитеља.

Социјални сервис Северне Дакоте пуни 53 одсто државног буџета захваљујући кампањи одузимања деце од родитеља из племена Сијукс ради предаје породицама белих досељеника, против чега се побунио и Федерални суд, наложивши званичницима ове државе да престану са терорисањем индијанских родитеља. Деца су одузимана после разговора с родитељима у трајању од 60 секунди, уз ускраћивање прилике за одбрану.

Један од најупорнијих бораца против ЦПС, сенатор из Џорџије Ненси Шефер, изгубила је место у Сенату након изношења листе жртава и именовања криваца, да би на крају била убијена. Она се борила против закона што децу третира као аутономне индивидуе које држава треба да штити од родитеља. Родитељи су у старту обележени као потенцијално опасни за децу, а традиционални методи васпитања и односи у породици више не представљају вредности које треба очувати. ЦПС и Породични суд одлучују о томе шта је „нормално“, а родитељима који се с тим не слажу одузима се родитељско право.

После расправе о изменама Закона о породици, под лажном заставом „заштитимо децу од родитеља“, велика одговорност за будућност деце у Србији пада на све нас. Уколико се родитељи не побуне против диктатуре „струке“, њихова природна права ће у потпуности бити анулирана.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *