Виша сила на ниским гранама

Пише Наташа Јовановић

Хоће ли најстарији српски запис, парадигму, симбол трајања Србије кроз векове посећи људска безобзирност удружена са глупошћу

У озбиљним државама ресоре као што су енергетика или саобраћај и инфраструктура воде озбиљни људи од чијег рада у великој мери зависи и озбиљност стратегије једне државе. Србија не може да се похвали оваквим људима. Поједини министри вођени су само једном идејом – да остану на власти до судњег дана, па чак ако то подразумева и рушење сваког привида озбиљне државе.

У циклусу надреалних потеза министарке саобраћаја и инфраструктуре, а трају три године са мањим или већим интензитетом, нашла се и идеја да се живот Храста-записа старог 600 година, који се нашао на путу градње Коридора 11, а у чију одбрану је устало пола Србије, продужи калемљењем на друго дрво.

„Треба поштовати свако стабло и његову лепоту. Србија, међутим, није толико богата земља да ужива у луксузу да мења трасе путева због једног дрвета. Коридор 11 се гради по плану, а изградња саме деонице Љиг – Прељина одвија се онако како је пројектно-техничком документацијом и предвиђено. На тај начин ће храст наставити да живи кроз неко друго дрво“, истакла је министарка Михајловић.

 

ЗЕМАЉСКЕ ПОТРЕБЕ И НЕБЕСКА СИЛА Оваква одлука, тврди она, донета је у складу са струком, а не легендом. Њена правила су скоро као она црквена. Светиња је оно што она препише. У тај канон спада и калемљење.

„Министарство је обавестило инвеститора да је неопходно да се радови наставе и изводе у складу са пројектно             -техничком документацијом“, истакла је министарка.

Надахнуто.

Сам храст обима 7,5 метара са распоном крошње од око 40 метара и површином коју заузима, од четири ара, спада у најстарија и највећа стабла у Европи, а полемика око његове сече траје неколико година. За то време, земаљске потребе и страсти готово увек када је полемика долазила до врхунца, а није се мало пута то десило, устукнула је пред небеском силом.

[restrictedarea]

Мештани, верници, покрети и појединци апеловали су да овај храст није тек дрво, већ да је реч о нашем историјском наслеђу, запису који поред симболичког значаја има своју културолошку и верску димензију те да је, рецимо, његов вршњак, храст у Естонији, заштићен законом као што столетни храстови на тлу Енглеске, Немачке, Француске, Сједињених Држава уживају посебан статус. Када је Велимир Илић, тада министар инфраструктуре, 2013. године после разних оптужби које је трпео, али и сам упућивао на разне адресе, што директору Коридора, што грешном народу, што худом храсту, одустао од идеје сече, васколика Србија је изразила захвалност институцијама на „исказаној институционалној обзирности спрам захтева грађана“.

Тако су радови на траси аутопута стигли на 150 метара са обе стране, али храсту због бројних протеста нико није прилазио. До Зоране Михајловић. Она се просто није дала зауставити пред опсенарском идејом да је пут важнији од храста. Као и сви уметници са дебелим искуством мењања позиција, Зорана истрајава на идеји да ће проћи „отпуст и ових грехова“ и да ће армија њених неуких поданика на крају схватити да је легенда једно, а струка сасвим друго питање. О чувању баштине, о чињеници да је некада овај храст лужњак био свето место испод чије крошње су се у време турске окупације спроводили обреди венчања и крштења, да је његово постојање трајало готово упоредо са нашим – ни речи. Храст у традицији Срба сеже и даље у прошлост. У словенској митологији храст је познат као дрво громовника Перуна. Митолошким особинама храста се приписује и да постаје седиште људских душа које се у њега настањују после смрти. Запис је отуда код Срба табуирано дрво које се не сме сећи, не смеју се ломити гране, нити користити његови плодови. За Запис су везани обичаји као крстоноше, пролећни фестивали посвећени деци, у прошлости су се испод Дрвета-записа окупљали умни људи да би доносили важне одлуке, буне против Турака су се дизале код Записа … Под њим се не сме спавати нити се по њему сме пењати. Онога ко Запис оштети или посече, постоји веровање, задесиће велика несрећа.

ВАРВАРСТВО РАВНО РУШЕЊУ ИДИЛА Управо на ту чињеницу министарку су подсетили мештани Савинца позивајући је да се „три пута прекрсти и три пута удари секиром у храст“. Наиме, месна заједница на Савинцу упутила је позив министарки да дође и лично посече храст – „који ни Турци ни комунисти нису такли, али је дошло време да га руше они који се крсте и Богу моле“.
Копредседник Зелене странке Србије Горан Чабарди агенцији „Бета“ је пак казао да ће се све учинити да храст не буде посечен, а ако се крене у тај посао, очекује да то неће бити ноћу и кришом од народа, док се мештани крсте и уверени да невоље са храстом нису само на земљи него и над земљом, тврде да га не би посекли ни за шта на свету. Ваљда је та хистерија која се уселила у Савинце и све оне који живе око Савинца пресудила да и Азербејџанци, извођачи радова, којима нису познати ни наши обичаји нити традиција, ипак устукну и одбију тај део посла уз обећање да ће радове наставити, али тек када храст не буде на траси.

Иван Јовановић из Грађанске иницијативе за очување храста у јавном писму подсећа да су „нас више пута прошле године обмањивали лажним саопштењима јавности, како је храст болестан, да неће преживети зиму, како ће му штетити издувни гасови, како је почео да трули, и на разне друге начине који су се испоставили нетачним. На крају су пристали да сачувају храст“.

„Али, ето, после годину дана и неколико месеци они су погазили своја обећања и сада то правдају неким трошковима иако смо ми прошле године нудили да сами сакупимо новац за пројекат заобилажења храста који је био у том тренутку актуелан и прихватљив за обе стране. Сада то они правдају Азербејџанцима (извођачи радова на Коридору 11) који су сами рекли да неће храст да секу јер их је страх и имају огромно поштовање према овом светом дрвету. Представници власти и надлежно министарство нашли су неког приватног извођача који је спреман да за 150.000 динара исече Запис. Храст може да се заобиђе и не представља никакав проблем за даљу изградњу трасе пута од Прељине до Љига“, каже Јовановић.

Апели да храст, као симбол трајања Србије, не сме бити посечен почели су да стижу са свих страна. Бранка Јовановић, суоснивач прве Зелене странке са седиштем у Београду, у писму председнику Републике сечу храста је назвала злочином позивајући Николића да покрене све механизме да се храст, као природно и културно добро човечанства, стави под заштиту УНЕСКО-а и заштиту Ваше функције председника државе и да тако спречите ово варварство, равно рушењу старих градова са листе светске баштине од стране ИДИЛ-а. Ни светски интелектуалци нису остали неми.

Доктор историје уметности Илина Фах из Марбурга згрожено је упитала: Да ли ви верујете да ће ваша деца и унуци, уколико их имате, поштовати аутопут? Сигурно неће! За неколико година аутопут ће опет пропасти, али лепота пејзажа ће заувек нестати.

 

НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ И ПРОШЛОСТ Зорана је одговорила. По њој, компромис би могао да се направи тако што би посадили нови храст али да се на њега накалеми стари како би се сачувала традиција.

„Хајде да ставимо са стране новац који би се издвојио за измештање храста или за промену пројектне документације, хајде све то да ставимо са стране и само да размишљамо о животу храста, пошто је то питање свих питања. Озбиљно је питање да ли би храст уопште могао да преживи комплетан саобраћај и све то што се гради. Хајде да покушамо да нађемо начин да он и даље живи кроз неки други храст“, истакла је министарка.

Тај храст, објаснио је директор Истраживачке станице „Петница“ Вигор Мајић, овај пут, чини се у функцији портпарола Министарства, треба да се обележи плочицом, која би указивала на његову историју.

„Треба да се зна да иако би почела изградња обилазнице, променила би се природна средина храста и он би почео да се суши. Онда би народ то повезао са клетвом и направио би се без потребе поново циркус“, упозорио је Мајић.

Но, Србија није без храбрих независних интелектуалаца. Само њима не дају да се огласе. Када би им дали, одмах би била уочена разлика између њих и оних који свој научни интегритет стављају у службу потреба власти.

Отуда је писмо некадашње полазнице Истраживачке станице „Петница“, Катарине Самуровић, подигло приличну прашину у интернет сфери која помно прати дешавања око храста.

Самуровићева је написала отворено писмо Вигору Мајићу у којем каже да предлог о калемљењу личи на прилично увредљив покушај да се узнемиреном народу „замажу очи“.

„Храст није воћка, па да калемљење буде логично решење за чување особина одређене сорте. Храст-запис је аутентична целина. Замислите колико би апсурдна била идеја да се сруши средњовековни манастир, а једна његова цигла са спомен-плочицом пребаци у нову зграду. Шта би УНЕСКО имао да каже о таквој идеји?“, упитала је Самуровићева и подвукла да је нејасно по ком критеријуму је баш Мајић изабран да искаже мишљење у име стручне јавности, будући да је по звању географ, а бави се образовањем – не биологијом, дендрологијом, биоетиком, менаџментом природних ресурса, етнологијом… Било којом научном граном релевантном за случај савиначког храста.
Предлог о садњи и освештавању нове шуме, наводи она, потпуно је исти тип импровизације.

„Прво, у ‚култу дрвећа‘ квантитет стабала није имао значајну улогу. Друго, храст је проглашен за запис у специфичном историјском тренутку када народ није могао да се окупља у цркви. Дрво је освештано с поводом; његова освећеност не може се раздвојити од тренутка у којем је настала. За то време, у садашњости се прави непоправљива хуманитарна, еколошка и друштвена штета, „колатерална штета“ врле нове будућности која никако да стигне. На таквој садашњости многи профитирају. Анализа прошлости има моћ да веома јасно укаже на континуитет, смер и даље тенденције експлоатације. Зато неолиберални дискурс има велики проблем са историјом и прошлошћу.“

Хоће ли најстарији српски запис, парадигму, симбол трајања Србије кроз векове посећи људска безобзирност, удружена са глупошћу?

[/restrictedarea]

Писмо патријарху Иринеју

Бранка Јовановић, суоснивач Зелене странке, упутила је писмо и Његовој светости патријарху Иринеју, подсећајући да је задатак наше Цркве да се супротстави свим гестовима уништавања онога што би требало да буде природно, културно и духовно добро нашег народа и човечанства.
„Таквим сматрам храст у Савинцу код Горњег Милановца који је стар 600 година. Најава његове сече под лажним образложењем да то одобрава струка један је од таквих гестова којем се наша Црква и Ви на њеном челу и као духовни пастир морате супротставити. Која је то струка надлежна за дрво старо 600 година и које је постало мотив предања и легенди? Биологија или историја, антропологија, теорија уметности, богословље, поетика, филозофија? Чак и да се једна његова грана накалеми на ново дрво, овај храст је чудесно живо биће и по свим мерилима наше вере и нашег историјског искуства са уништавањем Човека, Природе не сме бити посечен. Није ли оно наш вековни садруг над којим се не сме извршити лапот?“, стоји у писму упућеном патријарху Иринеју.